Odškrinuta vrata Otvorenog Balkana

Politika integracija

Za dve godine i osam samita nije se mnogo odmaklo u sprovođenju sporazuma koji bi bio balkanski pandan EU. Stiglo se tek do promene njegovog imena, ali ne i do uključenja novih članica, kako je najavljivano

Posle niza godina neuspešnih evropskih integracija, 2019. došlo je do inicijative koja i mimo EU treba da omogući zemljama Balkana da roba, usluge, kapital i ljudi, pre svega, bez peripetija, gubljenja vremena i para, s lakoćom prelaze granice na ovom prostoru. Još tada je ovu ideju propratio ciničan komentar da prostor Balkana ne posustaje u pokušajima da stvori nove, objedinjene zajednice, poput nekadašnje Jugoslavije, kako bi otklonio svima poznati pežorativni epitet – „balkanizacija“, koji su mu dali upravo oni koji su i težili njegovom usitnjavanju.

[restrict]

MALI ŠENGEN Ni dve godine kasnije strategija zajedničkog ekonomskog razvoja nije uspela da odmakne dalje od Srbije, Severne Makedonije i Albanije, iako su se mnogi tome nadali.
Deklaracija o namerama o uspostavljanju „malog Šengena“ između ove tri zemlje potpisana je u Novom Sadu u oktobru 2019. godine a na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, s ambicijom da se u nju uključe Crna Gora i Bosna i Hercegovina, kao i privremene institucije na Kosovu i Metohiji. Deklaracija je, u stvari, trebalo da pomogne da čitav region Zapadnog Balkana počne da funkcioniše na četiri ključne slobode Evropske unije – sloboda kretanja kapitala, roba, usluga i ljudi.
Pomenuti cinici su odmah naveli da to nije uspelo ni CEFTA sporazumu koji su svi potpisali a već je odavno na izdisaju, na šta se nadovezao i Franc-Lotar Altman, nemački analitičar i stručnjak za odnose u ovom regionu, „terajući vodu na svoju vodenicu“, sugerišući da je umesto „Mini Šengena“ trebalo raditi na zajedničkom regionalnom tržištu, o čemu je postignuta saglasnost 2020. pod „kišobranom“ Berlinskog procesa jer, kako je rekao, zajedničko regionalno tržište podrazumeva ostvarenje istih ciljeva kao „Mini Šengen“, ali su uključene, takođe, i države članice EU, što bi trebalo da bude značajno za uspostavljanje šire ekonomske zone između Evropske unije i Zapadnog Balkana, s ekonomskim vezama sličnim onima koje EU ima s Islandom i Norveškom.
U stvari, Altman je samo jedan u nizu onih koji nude surogat za odustajanje EU od daljih proširenja, ali uz njen nadzor i kontrolu. Inicijativa, pa i njena realizacija, dolazi u momentu kada su sve glasniji signali iz EU da nema ni govora o doglednom prijemu novih članova, uz zahteve za revizijom Šengenskog sporazuma zbog terorista i zatvaranja granica usled pandemije. Ili, kako je to u autorskom tekstu za „Politiku“ ocenio predsednik Vučić, Evropa nas želi onoliko koliko je potrebno da ne pravimo probleme.

NOVO IME Od novosadske Deklaracije do danas bilo je osam samita između ove tri zemlje a pored niza uzajamnih memoranduma i najava novih olakšica i rešenja, na poslednjem u Skoplju (krajem jula ove godine) glavna vest je bila da je inicijativa za regionalnu saradnju „Mini Šengen“, kojom su dakle obuhvaćene Albanija, Severna Makedonija i Srbija, dobila novo ime – „Open Balkan“. Sa sastanka predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Albanije i Severne Makedonije Edija Rame i Zorana Zaeva i privrednika tri zemlje u Skoplju, uz promociju novog imena, poručeno je da će od 2023. godine, kako je dogovoreno, biti ukinute granične kontrole između ovih zemalja.
Za sada je najočiglednija korist ovog sporazuma otvaranje zajedničkog graničnog prelaza Srbije sa Severnom Makedonijom: Preševo–Tabanovce. Time je smanjeno i vreme zadržavanja kamiona, dok je istovremeno počela i primena Sporazuma o uzajamnom priznavanju ovlašćenih privrednih subjekata između dve zemlje.
Na kraju skopskog Foruma potpisana su i dva memoranduma i jedan sporazum o saradnji. To su: Memorandum o razumevanju o saradnji na olakšanju uvoza, izvoza i kretanja robe na Zapadnom Balkanu, Memorandum o razumevanju o saradnji u vezi sa slobodnim pristupom tržištu rada na Zapadnom Balkanu, i Sporazum o saradnji u zaštiti od katastrofa na Zapadnom Balkanu.
Iznova je upućen poziv i drugim zemljama u regionu da se pridruže inicijativi „Otvoreni Balkan“, jer je reč, kako je navedeno, o prilici za jačanje saradnje, ekonomije i slobode kretanja.

NAMERE OSNIVAČA Tom prilikom predsedniku Srbije uručena je u Skoplju zahvalnica zbog donacija vakcina protiv kovida 19 Severnoj Makedoniji, dok je, kao revanš za to, Severna Makedonija odlučila da građani Srbije, tokom ovog leta, kada putuju na more u Grčku, ne plaćaju putarinu kroz ovu zemlju. I ovaj gest je u funkciji sporazuma i jačanja odnosa njegovih potpisnica.
Ukazujući na cilj i namere inicijative „Otvoreni Balkan“, Vučić je naveo kako su i osnivači EU „znali da mogu prevladati tešku istoriju samo ako počnu da se povezuju preko ekonomije“, i da su u tome doživljavali protivljenja na sve strane, ali su uspeli. „Srbi, Albanci i Makedonci nisu ništa manje pametni i vredni od Francuza, Nemaca, Italijana i drugih koji su kroz Zajednicu za ugalj i čelik krenuli u gradnju EU“, napisao je Vučić u tekstu za „Politiku“, ističući kako učesnici ove regionalne inicijative žele da uđu u Evropu, ali i da je Balkan bez ekonomskih barijera njihova „nasušna potreba“.

REGIONALNA KONFUZIJA Iako „nasušna potreba“, inicijativa se ipak svela samo na „tri slova“ i, za razliku od EU, koja se vremenom širila i sve dublje integrisala, ostale balkanske zemlje još ne preferiraju novosadsku inicijativu, pre svega iz političkih razloga.
Pozicija Crne Gore je od početka bila nejasna iako je njihov predstavnik prisustvovao sastancima u Ohridu i Tirani i tvrdio da im treba više vremena da prouče implikacije koje bi mogle da nastanu po proces pristupanja Crne Gore u EU. I pored promene vlasti u Crnoj Gori, kada se očekivao pozitivan odgovor iz Podgorice, nova vlast nije odmakla dalje od izjave Mila Đukanovića da Crna Gora ne želi inicijativu koja može i u naznakama biti zamena za evropsku integraciju, ma koliko premijer Zdravko Krivokapić isticao da slobode kretanja ljudi i robe nikad nisu bile problem, navodeći birokratsku floskulu da će odluka uslediti kada vlada na osnovu dobrih analiza predloži zaključke koji će potom biti usvojeni.
U Bosni i Hercegovini je konfuzija još veća a doprinose joj i novi unutrašnji sukobi oko kvalifikacije zločina u Srebrenici i nametanja novog međunarodnog visokog predstavnika u BiH. I dok se srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik otvoreno zalaže za nove balkanske integracije, na bošnjačkoj strani može se uočiti poznati princip „ketmana“. Iako su se, po rečima predsedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine Zorana Tegeltije, u Sarajevu „usaglasili“ krajem prošle godine da su opredeljeni da rade na procesu saradnje u okviru „mini Šengena“, iliti „Otvorenog Balkana“, nadležne institucije BiH nikada nisu donele bilo kakvu zvaničnu odluku koja bi potvrdila pomenutu „usaglašenost“.
U Prištini su, zato, privremene institucije o tom pitanju nedvosmislene. Premijer tzv. Kosova Aljbin Kurti svakom prilikom ističe da je protiv ove inicijative i da mu „Otvoreni Balkan“ više liči na Balkan otvoren za uticaje s Istoka, posebno iz Rusije i Kine…
Bez obzira na to što se samoproglašeno Kosovo Vašingtonskim sporazumom, koji su u septembru prošle godine potpisali tadašnji premijer Kosova Avdulah Hoti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, obavezalo da će se priključiti inicijativi „Mini Šengen“, aktuelna prištinska vlada s Aljbinom Kurtijem na čelu pozvala je zemlje u regionu „da ostanu posvećene agendi Evropske unije i negovanju transatlantskih odnosa“. A kao kruna ove opstrukcije usledila je odluka parlamenta u Prištini da ne usvoji Vašingtonski sporazum, odnosno poziv da se taj sporazum sprovede, iako je on u jednom delu već sproveden a tiče se ambasade „Kosova“ u Jerusalimu kao odgovora na izraelsko priznanje.

KURTI I RAMA Reklo bi se da je Kurti ovim potezom ušao u igru na više polja. Pored toga što se deklariše kao dosledni evroatlantista, ovim potezom je ušao u sukob i s albanskim premijerom Edijem Ramom, tvrdeći da se on okreće prema Istoku i Beogradu. U Prištini je čak organizovana serija, doduše manjih protesta, na kojima je izraženo neslaganje s inicijativom premijera Albanije Edija Rame za stvaranje „Otvorenog Balkana“ i saradnju sa Srbijom.
Njihov međusobni animozitet se mogao uočiti još prilikom izbora u Albaniji, na kojima je učestvovao i Kurtijev pokret „Samoopredeljenje“ kako bi se Kurti preko ovih izbora pozicionirao i u albanskoj političkoj zajednici i nametnuo kao lider Albanaca u regionu. Tu su i skori lokalni izbori a Kurtijeva zapaljiva nacionalistička politika i zalaganje za veliku Albaniju upravo računa na taj ekstremni korpus glasača kojih je u južnoj srpskoj pokrajini najviše.
Doduše, ni Ramina politika nije mnogo drugačija pošto je i sam isticao da je Kosovo deo Albanije, s tim što on to želi da aktuelizuje posle ulaska Albanije u EU, dok Kurti nestrpljivo već sada ispaljuje „otrovne strele“ kako bi se politički u albanskom korpusu što bolje pozicionirao.

AMERIČKA PORUKA Ključno je, bar prema većini analitičara, kako će se u svemu tome ponašati Amerika, pre svega Bajdenova administracija na koju Kurti računa. Uostalom, ne bi se tek tako oni ostrvili i napadali Ričarda Grenela, nekadašnjeg Trampovog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine, tokom njegovog skorog boravka u Beogradu, sve uz pominjanje noževa i sekira.
Američka poruka je stigla 5. avgusta kada je ambasada SAD u Prištini pozvala Vladu Kosova da „otvorenog uma“ pristupi inicijativi „Open Balkan“ jer je usmerena ka jačanju ekonomskih regionalnih integracija.
Kako su preneli mediji, povodom stava Vlade Kosova da se neće pridružiti inicijativi „Open Balkan“, ambasada je istakla da „Vlada Kosova mora odlučiti kojim će se inicijativama pridružiti i koje inicijative najbolje podržavaju njene ekonomske vizije“. Dalje, diplomatskim jezikom koji ne ostavlja dileme u tumačenju, ambasada „ohrabruje vladu da pristupi regionalnim naporima za ekonomsku integraciju otvorenog uma i prihvati rešenja koja donose rezultate za građane Kosova, uz poboljšanje veza sa susedima“. Ambasada ceni da je jača ekonomska i politička integracija „od suštinskog značaja za održivi mir i prosperitet“, što bi ojačalo „postojeće napore Kosova da dovrši reforme potrebne za budući pristup EU“.
U stvari, u pitanju je, na Kurtijevu žalost, američka doslednost o pitanju Vašingtonskog sporazuma, izražena u vidu nedavnog izveštaja o upravljanju jezerom Gazivode, što je i bila jedna od stavki pomenutog sporazuma, kojim je Vašington iskoračio iz uobičajenih diplomatskih protokola i tema, jer je dogovoreni ekonomski paket posmatran kao „ekonomija za mir“, a samim tim i političko rešenje.
Međutim, poboljšanje ekonomske situacije kao supstituta za političko rešenje prate i neka skeptična mišljenja, poput onog koje je iskazao član američkog Saveta za spoljne odnose i profesor Univerziteta Džordžtaun Čarls Kapčan: „To smo naučili iz mnogo slučajeva. Postoje zajedničke investicije između Srba i Bošnjaka u BiH, ali to nije pomoglo. Ima i slučajeva ekonomskog partnerstva između Palestinaca i Izraelaca, ali to nije bilo od velikog značaja. Kina i Japan imaju veliku trgovinsku razmenu, ali njihovi odnosi su veoma loši. Dakle, na kraju dana rešenje za odnose Srbije i Kosova tiče se politike, a ne trgovine i investicija. Ekonomska razmena može da pomogne i usmeri odnose u pravom smeru, može da stvori pozitivan zamah unutar zemlje kada se lideri nađu u situaciji da donesu teške odluke za koje moraju da pridobiju podršku javnosti.“
Otud i pitanje može li „Open Balkan“ da premosti sve one političke barijere od kojih ne beže ni neki potpisnici ovog sporazuma. Što nas ponovo vraća na famoznu „balkanizaciju“ iza koje stoje mnogi interesi. Onih moćnih i velikih, pre svega.

[/restrict]