Одшкринута врата Отвореног Балкана

Политика интеграција

За две године и осам самита није се много одмакло у спровођењу споразума који би био балкански пандан ЕУ. Стигло се тек до промене његовог имена, али не и до укључења нових чланица, како је најављивано

После низа година неуспешних европских интеграција, 2019. дошло је до иницијативе која и мимо ЕУ треба да омогући земљама Балкана да роба, услуге, капитал и људи, пре свега, без перипетија, губљења времена и пара, с лакоћом прелазе границе на овом простору. Још тада је ову идеју пропратио циничан коментар да простор Балкана не посустаје у покушајима да створи нове, обједињене заједнице, попут некадашње Југославије, како би отклонио свима познати пежоративни епитет – „балканизација“, који су му дали управо они који су и тежили његовом уситњавању.

[restrict]

МАЛИ ШЕНГЕН Ни две године касније стратегија заједничког економског развоја није успела да одмакне даље од Србије, Северне Македоније и Албаније, иако су се многи томе надали.
Декларација о намерама о успостављању „малог Шенгена“ између ове три земље потписана је у Новом Саду у октобру 2019. године а на иницијативу председника Србије Александра Вучића, с амбицијом да се у њу укључе Црна Гора и Босна и Херцеговина, као и привремене институције на Косову и Метохији. Декларација је, у ствари, требало да помогне да читав регион Западног Балкана почне да функционише на четири кључне слободе Европске уније – слобода кретања капитала, роба, услуга и људи.
Поменути циници су одмах навели да то није успело ни ЦЕФТА споразуму који су сви потписали а већ је одавно на издисају, на шта се надовезао и Франц-Лотар Алтман, немачки аналитичар и стручњак за односе у овом региону, „терајући воду на своју воденицу“, сугеришући да је уместо „Мини Шенгена“ требало радити на заједничком регионалном тржишту, о чему је постигнута сагласност 2020. под „кишобраном“ Берлинског процеса јер, како је рекао, заједничко регионално тржиште подразумева остварење истих циљева као „Мини Шенген“, али су укључене, такође, и државе чланице ЕУ, што би требало да буде значајно за успостављање шире економске зоне између Европске уније и Западног Балкана, с економским везама сличним онима које ЕУ има с Исландом и Норвешком.
У ствари, Алтман је само један у низу оних који нуде сурогат за одустајање ЕУ од даљих проширења, али уз њен надзор и контролу. Иницијатива, па и њена реализација, долази у моменту када су све гласнији сигнали из ЕУ да нема ни говора о догледном пријему нових чланова, уз захтеве за ревизијом Шенгенског споразума због терориста и затварања граница услед пандемије. Или, како је то у ауторском тексту за „Политику“ оценио председник Вучић, Европа нас жели онолико колико је потребно да не правимо проблеме.

НОВО ИМЕ Од новосадске Декларације до данас било је осам самита између ове три земље а поред низа узајамних меморандума и најава нових олакшица и решења, на последњем у Скопљу (крајем јула ове године) главна вест је била да је иницијатива за регионалну сарадњу „Мини Шенген“, којом су дакле обухваћене Албанија, Северна Македонија и Србија, добила ново име – „Опен Балкан“. Са састанка председника Србије Александра Вучића и премијера Албаније и Северне Македоније Едија Раме и Зорана Заева и привредника три земље у Скопљу, уз промоцију новог имена, поручено је да ће од 2023. године, како је договорено, бити укинуте граничне контроле између ових земаља.
За сада је најочигледнија корист овог споразума отварање заједничког граничног прелаза Србије са Северном Македонијом: Прешево–Табановце. Тиме је смањено и време задржавања камиона, док је истовремено почела и примена Споразума о узајамном признавању овлашћених привредних субјеката између две земље.
На крају скопског Форума потписана су и два меморандума и један споразум о сарадњи. То су: Меморандум о разумевању о сарадњи на олакшању увоза, извоза и кретања робе на Западном Балкану, Меморандум о разумевању о сарадњи у вези са слободним приступом тржишту рада на Западном Балкану, и Споразум о сарадњи у заштити од катастрофа на Западном Балкану.
Изнова је упућен позив и другим земљама у региону да се придруже иницијативи „Отворени Балкан“, јер је реч, како је наведено, о прилици за јачање сарадње, економије и слободе кретања.

НАМЕРЕ ОСНИВАЧА Том приликом председнику Србије уручена је у Скопљу захвалница због донација вакцина против ковида 19 Северној Македонији, док је, као реванш за то, Северна Македонија одлучила да грађани Србије, током овог лета, када путују на море у Грчку, не плаћају путарину кроз ову земљу. И овај гест је у функцији споразума и јачања односа његових потписница.
Указујући на циљ и намере иницијативе „Отворени Балкан“, Вучић је навео како су и оснивачи ЕУ „знали да могу превладати тешку историју само ако почну да се повезују преко економије“, и да су у томе доживљавали противљења на све стране, али су успели. „Срби, Албанци и Македонци нису ништа мање паметни и вредни од Француза, Немаца, Италијана и других који су кроз Заједницу за угаљ и челик кренули у градњу ЕУ“, написао је Вучић у тексту за „Политику“, истичући како учесници ове регионалне иницијативе желе да уђу у Европу, али и да је Балкан без економских баријера њихова „насушна потреба“.

РЕГИОНАЛНА КОНФУЗИЈА Иако „насушна потреба“, иницијатива се ипак свела само на „три слова“ и, за разлику од ЕУ, која се временом ширила и све дубље интегрисала, остале балканске земље још не преферирају новосадску иницијативу, пре свега из политичких разлога.
Позиција Црне Горе је од почетка била нејасна иако је њихов представник присуствовао састанцима у Охриду и Тирани и тврдио да им треба више времена да проуче импликације које би могле да настану по процес приступања Црне Горе у ЕУ. И поред промене власти у Црној Гори, када се очекивао позитиван одговор из Подгорице, нова власт није одмакла даље од изјаве Мила Ђукановића да Црна Гора не жели иницијативу која може и у назнакама бити замена за европску интеграцију, ма колико премијер Здравко Кривокапић истицао да слободе кретања људи и робе никад нису биле проблем, наводећи бирократску флоскулу да ће одлука уследити када влада на основу добрих анализа предложи закључке који ће потом бити усвојени.
У Босни и Херцеговини је конфузија још већа а доприносе јој и нови унутрашњи сукоби око квалификације злочина у Сребреници и наметања новог међународног високог представника у БиХ. И док се српски члан Председништва БиХ Милорад Додик отворено залаже за нове балканске интеграције, на бошњачкој страни може се уочити познати принцип „кетмана“. Иако су се, по речима председавајућег Вијећа министара Босне и Херцеговине Зорана Тегелтије, у Сарајеву „усагласили“ крајем прошле године да су опредељени да раде на процесу сарадње у оквиру „мини Шенгена“, илити „Отвореног Балкана“, надлежне институције БиХ никада нису донеле било какву званичну одлуку која би потврдила поменуту „усаглашеност“.
У Приштини су, зато, привремене институције о том питању недвосмислене. Премијер тзв. Косова Аљбин Курти сваком приликом истиче да је против ове иницијативе и да му „Отворени Балкан“ више личи на Балкан отворен за утицаје с Истока, посебно из Русије и Кине…
Без обзира на то што се самопроглашено Косово Вашингтонским споразумом, који су у септембру прошле године потписали тадашњи премијер Косова Авдулах Хоти и председник Србије Александар Вучић, обавезало да ће се прикључити иницијативи „Мини Шенген“, актуелна приштинска влада с Аљбином Куртијем на челу позвала је земље у региону „да остану посвећене агенди Европске уније и неговању трансатлантских односа“. А као круна ове опструкције уследила је одлука парламента у Приштини да не усвоји Вашингтонски споразум, односно позив да се тај споразум спроведе, иако је он у једном делу већ спроведен а тиче се амбасаде „Косова“ у Јерусалиму као одговора на израелско признање.

КУРТИ И РАМА Рекло би се да је Курти овим потезом ушао у игру на више поља. Поред тога што се декларише као доследни евроатлантиста, овим потезом је ушао у сукоб и с албанским премијером Едијем Рамом, тврдећи да се он окреће према Истоку и Београду. У Приштини је чак организована серија, додуше мањих протеста, на којима је изражено неслагање с иницијативом премијера Албаније Едија Раме за стварање „Отвореног Балкана“ и сарадњу са Србијом.
Њихов међусобни анимозитет се могао уочити још приликом избора у Албанији, на којима је учествовао и Куртијев покрет „Самоопредељење“ како би се Курти преко ових избора позиционирао и у албанској политичкој заједници и наметнуо као лидер Албанаца у региону. Ту су и скори локални избори а Куртијева запаљива националистичка политика и залагање за велику Албанију управо рачуна на тај екстремни корпус гласача којих је у јужној српској покрајини највише.
Додуше, ни Рамина политика није много другачија пошто је и сам истицао да је Косово део Албаније, с тим што он то жели да актуелизује после уласка Албаније у ЕУ, док Курти нестрпљиво већ сада испаљује „отровне стреле“ како би се политички у албанском корпусу што боље позиционирао.

АМЕРИЧКА ПОРУКА Кључно је, бар према већини аналитичара, како ће се у свему томе понашати Америка, пре свега Бајденова администрација на коју Курти рачуна. Уосталом, не би се тек тако они острвили и нападали Ричарда Гренела, некадашњег Трамповог изасланика за дијалог Београда и Приштине, током његовог скорог боравка у Београду, све уз помињање ножева и секира.
Америчка порука је стигла 5. августа када је амбасада САД у Приштини позвала Владу Косова да „отвореног ума“ приступи иницијативи „Опен Балкан“ јер је усмерена ка јачању економских регионалних интеграција.
Како су пренели медији, поводом става Владе Косова да се неће придружити иницијативи „Опен Балкан“, амбасада је истакла да „Влада Косова мора одлучити којим ће се иницијативама придружити и које иницијативе најбоље подржавају њене економске визије“. Даље, дипломатским језиком који не оставља дилеме у тумачењу, амбасада „охрабрује владу да приступи регионалним напорима за економску интеграцију отвореног ума и прихвати решења која доносе резултате за грађане Косова, уз побољшање веза са суседима“. Амбасада цени да је јача економска и политичка интеграција „од суштинског значаја за одрживи мир и просперитет“, што би ојачало „постојеће напоре Косова да доврши реформе потребне за будући приступ ЕУ“.
У ствари, у питању је, на Куртијеву жалост, америчка доследност о питању Вашингтонског споразума, изражена у виду недавног извештаја о управљању језером Газиводе, што је и била једна од ставки поменутог споразума, којим је Вашингтон искорачио из уобичајених дипломатских протокола и тема, јер је договорени економски пакет посматран као „економија за мир“, а самим тим и политичко решење.
Међутим, побољшање економске ситуације као супститута за политичко решење прате и нека скептична мишљења, попут оног које је исказао члан америчког Савета за спољне односе и професор Универзитета Џорџтаун Чарлс Капчан: „То смо научили из много случајева. Постоје заједничке инвестиције између Срба и Бошњака у БиХ, али то није помогло. Има и случајева економског партнерства између Палестинаца и Израелаца, али то није било од великог значаја. Кина и Јапан имају велику трговинску размену, али њихови односи су веома лоши. Дакле, на крају дана решење за односе Србије и Косова тиче се политике, а не трговине и инвестиција. Економска размена може да помогне и усмери односе у правом смеру, може да створи позитиван замах унутар земље када се лидери нађу у ситуацији да донесу тешке одлуке за које морају да придобију подршку јавности.“
Отуд и питање може ли „Опен Балкан“ да премости све оне политичке баријере од којих не беже ни неки потписници овог споразума. Што нас поново враћа на фамозну „балканизацију“ иза које стоје многи интереси. Оних моћних и великих, пре свега.

[/restrict]