MEGALOPOLIS – Kako likvidirati čoveka književnosti

Čovek književnosti u svetu ne vidi samo ono što je očigledno, već ima tu moć da vidi i razume i ono nevidljivo ili jedva vidljivo. Svet tako za njega postaje šuma znakova koji se tumače i koji ga vode do mnogih tajni koje nisu sve lepe, ali ih je lepo otkrivati. Tako život postaje lepši, sadržajniji, intenzivniji i to nije stvar novca koji se ima na računu, već veštine tumačenja kojom je čovek ovladao uz pomoć književnosti

Postoje vesti koje u trenutku kada se pojave izazovu izvesnu pažnju javnosti, ali ubrzo ta pažnja splasne i one iščile. Za većinu njih, zaborav i jeste prava mera njihovog značaja. Međutim, u tom otpadu potrošenih vesti, mogu se pronaći i one tihe gotovo nečujne, koje o vremenu o kome živimo govore više nego spinovane afere i skandali koji grme sa naslovnih stranica novina ili sajtova. Jedna od takvih vesti bila je i ona od pre nekoliko meseci, kada se saznalo da je broj srednjoškolaca koji je upisao studije srpske književnosti pao ispod psihološkog minimuma. To znači da su neke katedre srpske književnosti imale veći broj zaposlenih profesora i asistenata, nego brucoša. Moguće je dakle, zamisliti trenutak u bližoj budućnosti kada više niko ne bude želeo da studira srpsku književnost. Zašto bi to bila katastrofa za sve nas? [restrict]

NESTAJE RAZUMEVANJE SMISLA KNJIŽEVNOSTI Najpre, zbog smisla same književnosti. Nasuprot uvreženom mišljenju, Srbija nije zemlja u kojoj se knjige malo čitaju, ali je sasvim izvesno da u buci koja se stvara oko pojedinih knjiga i autora, polako nestaje razumevanje smisla same književnosti. Književnost, naime, nije samo zabava, kako se obično misli, jer da jeste, bilo bi potpuno svejedno da li se zabavljamo čitajući knjige ili gledajući filmove i serije. Pored zabave, književnost je i nešto mnogo više. Svaki srednjoškolac bi trebalo da zna – a ako ne zna, to ide na dušu nama, koji smo obrazovali njihove profesore – da je književnost jedinstvena po tome što u njoj reč nema samo svoje osnovno, denotativno značenje, već i ono drugo: simboličko ili konotativno. To znači da u književnom tekstu ono što je vidljivo ili očigledno, često predstavlja samo manji deo onog što je izrečeno ili što je prisutno u samom tekstu. Književni tekst više zrači, nego što znači, a da bi se to zračenje osetilo, prikupilo i razumelo, čitalac mora da raspolaže veštinom tumačenja. Tumačiti književni tekst ne znači samo uočiti nevidljive veze koje povezuju različita, naoko nepovezana mesta u tekstu, već isto tako uočiti i veze između književnog teksta i našeg sveta odnosno sveta koji tek nastaje.
Evo kako to izgleda na primeru Andrićeve Gospođice. Jedan od junaka ovog romana je i Rafo Konforti, vlasnika kompanije TKANINA A.D. koji tokom Prvog svetskog rata zgrće milione. Međutim, pod utiskom strašne gladi Sarajlija, pred kraj rata, Konforti počinje da ludi i da prvo budzašto prodaje, a zatim i deli hranu, kako ljudi ne bi gladovali.
Ako Konfortija posmatra samo kao epizodnog junaka, sva je prilika da će čitalac uskoro zaboraviti na njegovo postojanje. Međutim, ako raspolaže veštinom tumačenja, čitalac će u liku i sudbini Konfortija videti Andrićevu polemiku sa liberalnim ekonomistima koji tvrde otprilike ovo: država treba da potpomogne bogaćenje najbogatijih, jer će nešto od njihovog bogatstva da se prelije i na one manje bogate. Andrićev roman simbolički, preko Konfortija, pokazuje da to nije tačno: grupa ljudi u jednoj zemlji može da se bogati, a da njeno stanovništvo siromaši i gladuje. Drugim rečima, Andrić ovim romanom anticipira onaj trenutak u kome ekonomija više ne služi čoveku, kao što ni kompanija više ne služi državi u kojoj se nalazi. U tom trenutku dolazi do preokreta: ljudi počinju da služe ekonomiji, a ako više nisu u stanju da to čine (recimo, zato što nema novca) onda iz ugla ekonomije ti ljudi treba da nestanu. Ako pak, neko pokuša da ih održi u životu, onda je taj neko sa ekonomske tačke gledišta lud – i zato je Rafo Konforti lud.

VRSTA TAJNOG ZNANJA Andrić je Gospođicu napisao tokom Drugog svetskog rata u okupiranom Beogradu, a nama sada izgleda kao da je u tom romanu opisivao svet današnjih surovih multinacionalnih kompanija i njihovog menadžmenta koji, za razliku od Rafa Konfortija, neće poludeti zato što ljudi oko njih gladuju. Andrićev roman, kao i ostala vrhunska književnost, zato i jeste neka vrsta tajnog znanja, koje zna nešto o svetu što mediji i univerziteti ne znaju, ili se prave da ne znaju. Međutim, književnost može da bude takvo tajno znanje samo čoveka književnosti, odnosno za onog ko je ovladao veštinom tumačenja.
Čovek književnosti nije neko ko živi u svetu književnosti, umesto u stvarnom svetu. Naprotiv. Čovek književnosti je prisutniji u realnom svetu od tzv. ,,običnog“ čoveka upravo zato što veštinu tumačenja primenjuje i na sam svet: zato čovek književnosti u svetu ne vidi samo ono što je očigledno, već ima tu moć da vidi i razume i ono nevidljivo ili jedva vidljivo. Svet tako za njega postaje šuma znakova koji se tumače i koji ga vode do mnogih tajni koje nisu sve lepe, ali ih je lepo otkrivati. Tako život postaje lepši, sadržajniji, intenzivniji i to nije stvar novca koji se ima na računu, već veštine tumačenja kojom je čovek ovladao uz pomoć književnosti.
Sem moći tumačenja, nacionalna književnost čoveku daruje i osećanje nacionalnog ponosa. O tome mogu da posvedočim iz ličnog primera. Kada sam početkom devedesetih godina počeo da studiram, Srbija je bila satanizovana zemlja pod sankcijama u kojoj je vladala hiperinflacija. Dakle, to nisu bili baš idealni uslovi za studiranje. Ali, vremenom, tokom studiranja, osećao sam da se sa mnom nešto dešava. Naime, kanon srpske književnosti koji sam tada usvajao zajedno sa veštinom tumačenja književnosti (i sveta) počeo je u meni da stvara osećanje ponosa. Shvatio sam da svet ne počinje sa mnom i da se neće završiti sa mnom. U dodiru sa veličanstvenošću srpske književnosti sve optužbe o našem tzv. urođenom divljaštvu, o našoj inferiornosti, necivilizovanosti, postajale su smešne. Postao sam svestan da je srpska književnost jedna vrednost koja ne može da se izrazi novcem i da ja ovakav kakav sam, mogu da se nastavim u njoj i da se borim za nju. Tako je odjednom, život dobio jedan dublji smisao. Posle toga, nisam mogao da postanem ni autošovinista, niti sam se osećao inferiornim u odnosu na tzv. svet, niti sam razmišljao o tome kako da se prodam za šaku valute. I to osećanje ponosa, kao i veština tumačenja koju sam stekao, zahvaljujući svojim profesorima, proželi su me nekom tihom srećom, koja traje i dalje: to je sreća što postoji nešto kao srpska književnost, sreća što mogu da je čitam bez prevoda, sreća što mogu da učestvujem u njoj, i da preko nje, budem deo jednog boljeg, istinitijeg i vrednijeg sveta.

BUDUĆEG ROBA TREBA ODVOJITI OD KNJIŽEVNOSTI Jasno je da Megalopolis, odnosno transnacionalna oligarhija u nacionalnoj književnosti i njenom proučavanju vidi neprijatelja. Za razliku od demokratije u kojoj izabrani predstavnici vladaju za i u ime naroda koji ih je izabrao, pa u principu, žele da taj narod bude što bolji, oligarhija želi da narod pretvori u masu robova, kako bi se njima lakše vladalo. Zato je čovek književnosti neprijatelj. Veština tumačenja tog čoveka čini otpornim na tehnike manipulacije svesti i propagande, budući da je on u stanju da ih razotkrije, dok ga osećanje ponosa, koje nastaje nezavisno od novca, čini otpornim na mogućnost potkupljivanja i očaravanja svetlostima potrošačkog društva. Čoveka književnosti zato treba likvidirati.
Najpre, budućeg roba treba odvojiti od književnosti. U jednoj zanimljivoj knjizi naišao sam na rečenicu pripisanu Adolfu Hitleru: ,,Robovi Rajha moraju da budu lišeni svakog obrazovanja i visoke umetnosti. Za njih je dovoljno da znaju abecedu, da bi čitali naše ukaze, dovoljna je jednostavna melodija i zadovoljavanje fizioloških potreba.“ Danas, naravno, niko neće ovo reći ovako glasno i jasno kao Hitler, ali će se isti plan izvoditi drugim sredstvima. Zadržaćemo se na primerima iz Srbije.
Dakle, cilj je odvojiti buduće robove od visoke književnosti, a samim tim i od veštine tumačenja (sveta i književnosti). Kako to učiniti? Najpre, smanjivanjem broja časova iz srpske književnosti. I zaista broj časova nacionalne književnosti u Srbiji je mnogo manji od evropskog proseka; oko tog smanjivanja broja časova očigledno postoji stranački konsenzus, jer bez obzira na smene vlasti ili ministara broj časova srpske književnosti ostaje minimalan. Tako se deca odvajaju od književnosti i mogućeg ovladavanja veštinom tumačenja, dok se istovremeno smanjuje mogućnost zapošljavanja svršenih studenata književnosti.
Fizički odvojen od književnosti smanjenim brojem časova, učenika od znanja i veština (poput veštine tumačenja), treba odvojiti i psihički. Evo kako se to čini: učenicima se sugeriše da smisao škole nije u tome da u njoj nešto nauče ili ovladaju nekim veštinama, već pre svega da izraze svoje mišljenje, stav ili doživljaj. Naravno, niko od tih dušebrižnika neće deci reći da je mišljenje zaista mišljenje tek ako dolazi na kraju: nakon istraživanja i tumačenja teksta i sveta, a ne na početku, zato što na početku ,,mišljenje“ vrlo često ponavljanje već gotovih stavova koji nastaju pod uticajem medija ili drugih izvora uticaja. Jednostavnije rečeno: školska nastava je organizovana tako da ne dovodi u pitanje primat medija u obrazovanju dece.
Dakle, kada škola prevashodno postane mesto izražavanja mišljenja, stava ili doživljaja onda ispada da učenik nema šta da nauči u školi, jer on već nešto zna, već nešto misli. Samim tim nastava književnosti nije više mesto gde nastavnik pomaže učeniku da ovlada veštinom tumačenja, već poligon neobaveznog ćaskanja, odnosno ,,doživljavanja“ i ,,mišljenja“, na koje nastavnik ne može da utiče, jer bi to dovelo u pitanje ,,slobodu mišljenja“. Posle tog neozbiljnog ćaskanja učenik zna isto ono što je znao i pre nego što je ušao u učionicu, samo što je sada uveren u to da već zna sve što treba da zna. To kod učenika izaziva osećanje samozadovoljstva, ali sada ne više zbog onoga što se naučilo, već zbog toga što nema više šta da se nauči. Dakle, umesto da se u njemu razvija ponos zbog lepote nacionalne književnosti koju otkriva ovladavajući veštinom tumačenja, kod učenika se razvija narcistička svest koja stvara osećanje da na svetu ne postoji ništa drugo i niko drugi osim njega samog i njegovog ,,mišljenja“, ,,stava“ ili ,,doživljaja“. Naravno, ovaj egoizam i narcizam kao što vidimo, nije posledica karaktera dece, već načina na koji je nastava u školama programirana. Deca su, ukratko rečeno, žrtve nastavnog procesa, a ne njegovi nosioci.
Ako se ovome pridoda i to da je profesor književnosti opterećen i obiljem birokratskih obaveza, masom seminara – ne uvek smislenih – te da mu se autoritet neprekidno smanjuje u odnosu na učenike i njihove roditelje, onda je jasno da se na taj način profesorima zapravo sugeriše da, prosto rečeno, dignu ruke od svega, i podele visoke ocene učenicima kako im ne bi nekim ,,nebitnim“ predmetom kao što je srpska književnost ugrožavali buduće karijere.

PROGRAMIRANO SIROMAŠTVO Kada izađu iz škole, na makro planu, te programirane učenike dočekuju neka vrsta programiranog siromaštva. To nije siromaštvo u novcu, već siromaštvo koje nastaje kada se novac proglasi jedinom mogućom vrednošću. Evo kako se to radi: jedan od bivših predsednika Republike Srbije izjavio je jednom da Srbija ne može da zadrži svoje stručnjake, jer će ih napolju uvek više platiti. Ta izjava ima svoje poreklo u imperativu promeni svesti koji nam se nameće. Ona sugeriše da nema nikakve druge vrednosti osim vrednosti novca, čime se ljudi u Srbiji pretvaraju u beslovesnu radnu snagu koja će da radi bilo šta, za onoga ko je najviše bude platio. A najviše mogu da je plate oni koji štampaju najviše novca za plaćanje.
To je ishod procesa promene svesti.
Navešću samo jednu posledicu ovog programiranog siromaštva u sferi sporta: mnogo naše dece, relativno talentovane, odlazi u inostranstvo sa manje od dvadeset godina da proda taj sportski talenat. Novac koji dobiju za to predstavlja crkavicu za njihove poslodavce, ali za njih je taj novac ceo svet. I tako, u godinama kada treba da sanjaju kako postaju veliki fudbaleri, košarkaši ili vaterpolisti, oni se zadovoljavaju tom crkavicom, jer dolaze iz zemlje u kojoj su ih naučili da jedino novac ima vrednost i da je novac sve. Samim tim oni zapuštaju svoj talenat. Nekoliko godina kasnije, tako zapuštene, poslodavci ih šutaju nazad u domovinu, kao polufabrikate. Gotovo ugaslog talenta koga su zapustili jureći za onom crkavicom, ti naši ljudi sada pokušavaju da u domaćim klubovima nekako ,,spasu“ karijere tj da postanu nešto što može ponovo da se proda napolje.
Programirano siromaštvo, stvaranje narcisa zagledanog u sebe, umesto čoveka književnosti koji tumači svet, ukidanje nacionalnog ponosa i bilo kakvog drugog ponosa koji nije u dosluhu sa transnacionalnom oligarhijom, sve to utiče na opadanje interesa za studije srpske književnosti. Tako postaje jasno da to opadanje interesa nije nikakav ,,prirodni“ ili ,,demografski“ fenomen, već programirani proces koji nastaje kao posledica delovanja unapred podešenih parametara. Zato se grupe za pritisak javno raduju rezultatima tog procesa, nadajući se da će u krajnjem ishodu ovaj proces dovesti do likvidacije čovek književnosti (ili ličnost kako ga zovem u svojoj knjizi Književnost i komentari). Ne treba da bude ni profesora koji bi učenike uvodili u veštinu tumačenja sveta i književnosti, a ni studenata koji će ih sutra zameniti; treba da bude jedino beslovesnih plaćenika kojima će upravljati putem novca.

MISIJA, A NE POSAO Za kraj, posvetimo nekoliko reči i pasivnim krivcima za odvijanje ovog procesa likvidacije nacionalne književnosti i čoveka književnosti. Ti pasivni krivci su ljudi sa katedri za srpsku književnost, među koje spadam i ja sam. Ako smo zaista dovoljno kvalifikovani za proučavanje i tumačenje srpske književnosti, onda je svakome od nas ovo što sam napisao, dobro poznato. Trebalo bi da se zapitamo: da li smo učinili baš sve da se izborimo i za tu decu i za spas srpske književnosti? Ja mislim da nismo. Nismo, jer nam većini nas nedostaje osećanje da je srpska književnost misija, a ne posao ili karijera; nedostaje nam spremnost za žrtvu sopstvenog vremena i novca, i, naravno, nedostaje nam lične inicijative i preduzimljivosti. Sve to što nam nedostaje, govori da mi, na žalost, u ovom trenutku nismo na visini književnosti koje predajemo, niti pisaca koje izučavamo. I ako se to ne promeni, ima neke pravde u tome da nam se ta književnost i oduzme.
I zato moramo da se prvo promenimo mi.
I promenićemo se, bar neki od nas.

[/restrict]