МЕГАЛОПОЛИС – Како ликвидирати човека књижевности

Човек књижевности у свету не види само оно што је очигледно, већ има ту моћ да види и разуме и оно невидљиво или једва видљиво. Свет тако за њега постаје шума знакова који се тумаче и који га воде до многих тајни које нису све лепе, али их је лепо откривати. Тако живот постаје лепши, садржајнији, интензивнији и то није ствар новца који се има на рачуну, већ вештине тумачења којом је човек овладао уз помоћ књижевности

Постоје вести које у тренутку када се појаве изазову извесну пажњу јавности, али убрзо та пажња спласне и оне ишчиле. За већину њих, заборав и јесте права мера њиховог значаја. Међутим, у том отпаду потрошених вести, могу се пронаћи и оне тихе готово нечујне, које о времену о коме живимо говоре више него спиноване афере и скандали који грме са насловних страница новина или сајтова. Једна од таквих вести била је и она од пре неколико месеци, када се сазнало да је број средњошколаца који је уписао студије српске књижевности пао испод психолошког минимума. То значи да су неке катедре српске књижевности имале већи број запослених професора и асистената, него бруцоша. Могуће је дакле, замислити тренутак у ближој будућности када више нико не буде желео да студира српску књижевност. Зашто би то била катастрофа за све нас?

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Сјајна анализа узрочно-последичне везе између накарадних школских програма срске књижевности и катастрофално лошег интересовања за студије књижевности. И куд то води, да ли се одговорни питају? Не верујем, јер и они су производ таквих програма који већ дуго врше лош утицај. Неко је рекао:

    Радити, а не знати – илузорно је; МИСЛИТИ, А НЕ ЗНАТИ, ОПАСНО ЈЕ.

    Има ли лека? Има, тј. имало би, кад би… Али не! Свуда седе заговорници чудних и бесплодних причаоница – уместо праве школе која даје ЗНАЊЕ ОД КОГА СВЕ ПОЧИЊЕ, да би се формирало и лично мишљење и став, касније.
    Спасавајмо што се још спасти може! Први корак је повећање броја часова српског језика и књижевности у школама као и промена концепције образовања – програма направљених од стране правих стручњака (верујем да их још има), а не присталица свега накарадног што долази из инистранства – насупрот нашој традицији (светлој), наслеђу (богатом) и националном поносу које мора да се негује од малих ногу (у том смислу погледати Кину, С. Кореју… али и “дивља” племена Африке, Амазоније…)
    Шта вреди; ни ово, као и сјајан текст, неће прочитати нико ко има моћ да одлучује…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *