MEDIJSKE OTOMANSKE STRANPUTICE

Nacija koja poštuje sebe i čuva svoje nacionalne interese pazi koga naziva prijateljom i saveznikom

U naše postmoderno doba, i u domenu međunarodnih odnosa moguće je ono što je nekada bilo nespojivo. Maltene da toplo i hladno mogu da se nađu u istoj šolji. Tako i države u vezi s nekim važnim interesima gotovo da dospeju na granicu ratnog sukoba, a istovremeno su na drugim poljima skoro pa u savezničkim vezama.

IGRE (NE)PRIJATELJSTVA Sve to vidimo na primeru Rusije i Turske. U Siriji su neprijatelji a u oblasti energetike ili sektora naoružanja – uz zajedničko oponiranje drugim silama – prvoklasni su partneri. Stoga, ne treba da nas revoltira što i mi razvijamo plodonosnu saradnju u raznim oblastima s državama koje u isto vreme u nekim drugim sferama brutalno rade protiv nas. Problem je kada taj važan segment zanemarujemo radi saradnje tamo gde je ona moguća, i ne postavljamo se nacionalno posvećeno i dostojanstveno.
Jedno je u desnoj ruci držati mač, a u levoj svoju robu koja se nudi na prodaju. Drugo je kada se mač zameni cvećem, dok druga strana drži buzdovan. A mi, bar u delu informativnih struktura, postupamo tako. Kao da smo poverovali da nam je stvarno prijatelj onaj ko nam je neprijatelj s kojim uporedo imamo i prostora za, recimo, uspešnu poslovnu saradnju. I ništa više od toga, osim za opako robovanje iluzijama.

[restrict]

MAČ I KAPITAL Da sada budem konkretan. Srpski državni vrh nastoji da održava dobre odnose s Turskom, sve moćnijom regionalnom vojnopolitičkom i ekonomskom silom. Nema sumnje da ona ima veliki uticaj u našem okruženju i može na razne načine da usmerava ovdašnja (geo)politička dešavanja. Ankara nam tu svakako nije naklonjena, ali nije mala stvar ako manje radi protiv naših interesa. Uz to, ili čak i iznad prethodno rečenog, bitna nam je u privrednoj sferi. Veliki je investitor u srpsku ekonomiju i na druge načine njen partner.
Svakako Turska ima ozbiljan plus u svemu tome i s nama posluje ne zato što nas voli već stoga što je to za nju korisno. No korist može da traži i na drugim mestima, te je dobro da je što više privlačimo ka sebi. Kako je rekao jedan rimski car – novac ne smrdi. U skladu s tim, uspevamo da privučemo ozbiljan turski kapital.
Maloazijska sila je na raznim poljima ekonomski sve prisutnija kod nas. S druge strane, nije nam pošlo od ruke da bitno izmenimo njenu, po nas tradicionalno negativnu, balkansku politiku. Manje je na prvu loptu tu agresivno usmerena protiv nas, ali dubinski svakako deluje na našu štetu od Bosne i Hercegovine do Kosova i Metohije. Tu se stvari od devedesetih godina prošlog veka do danas nisu bitno izmenile. Ako mislimo da je drugačije, onda smo u ozbiljnoj zabludi.

ISTORIJSKE POUKE Okrenemo li se prošlosti i ako potražimo korene naših ključnih nacionalnih problema, lako je utvrditi da je Turska, bez preterivanja, njihova majka. Otomanska invazija na Balkan i potom viševekovna okupacija na našu štetu je drastično promenila njegovu nacionalnu i versku arhitekturu.
Usled islamizacije i identifikacije s okupatorom onih koji su joj podlegli, drastično je podeljen naš nacionalni korpus, što je rezultiralo svim onim sa čim se suočavamo u BiH. Kao posledica strašnih pritisaka i njima podstaknutog viševekovnog iseljavanja srpskog stanovništva, a na drugoj strani naseljavanja inorodne populacije, otvorena je naša „rak-rana“ na Kosovu.
Sve rečeno, ali i još dosta toga drugog, za nas je pakleno nasleđe Osmanlijskog carstva s kojim se moderna Turska, naravno s mnogo razloga, poistovećuje. I da li onda ona može da nam bude prijatelj? Može! To je između dva svetska rata pokazao Mustafa Kemal-paša Ataturk (1881–1938). Međutim, Erdoganova tzv. zapadnobalkanska politika – i ne samo njegova već i onih koji su pre njega bili na čelu turske države a izdavali su se, za razliku od njega, kao sledbenici Ataturka – daleko je od kursa kojim je krenuo tvorac moderne Turske. On nije pokušavao da oko našeg vrata održava osmansku omču, sadašnja Turska baš to radi. Otuda, danas je ona daleko od toga da nam je prijatelj.

OSMANLIJSKA FORMULA U meri u kojoj se Ankara distancira od otomanske balkanske baštine ona može da nam bude prijatelj. I obrnuto, koliko se na nju oslanja, toliko prema nama mora da bude neprijateljski nastrojena. To je prosta ali nepobitna formula. Jer ono što je Otomansko carstvo na Balkanu stvorilo ogroman je balast koji naše interese vuče ka dnu. Sve drugo su laži. Uzgred budi rečeno, nije problem kada se one u politici plasiraju, opasnost je ako se u njih poveruje!
Ako pogledamo mnoge naše medije – a Turskom su se intenzivno bavili pre neki dan u kontekstu telefonskog razgovora našeg i njenog predsednika – deluje kao da se, nažalost, baš to desilo. Oni sve češće ponavljaju da nam je Turska prijatelj (samo što na to ne dodaju „tradicionalni“); razna dešavanja na srpsko-turskoj liniji olako se kvalifikuju kao „istorijska“ (doduše danas se gotovo sve, od poseta stranih državnika Srbiji ili naših inostranstvu do privrednih aranžmana, olako tako ocenjuje). Što se tiče Erdogana, njega tek što ne stavljaju među srpske saveznike (iako on to svakako nije) u red s Putinom (koji nam je nesumnjivo oslonac).

PRAVA MERA Takva geopolitička nezrelost je nedopustiva. Ako sve nekvalitetnija naša medijska sfera, odnosno oni koji na tom nivou odlučuju, dopušta njeno nesmetano ispoljavanje, to ne smeju da dozvole političke strukture koje, da se ne lažemo, i te kako imaju uticaja na delovanje sredstava masovnog informisanja. Ako je njima iz nekog razloga dato zeleno svetlo da nekritički hvale Tursku (ili na primer Makrona, poglavara zemlje koja učestvuje u otmici srpskog Kosova) i njenog lidera ili, kojim slučajem, ako nisu podstaknuta da to čine već tako lakomisleno postupaju a nije se pojavila crvena boja da ih upozori da idu stranputicom – demonstriramo da smo neozbiljna zemlja.
Interesna pretvaranja su jedno, ali neke linije ne smeju da se prelaze. U protivnom gazi se po sebi! Kontrast tome je ono što je nedavno s državnog vrha poručeno Erdoganu povodom njegove izjave da će Turska zajedno s Amerikom intenzivirati delovanje u cilju da budu izdejstvovana nova priznanja (lažne) kosovske državnosti. Odgovor Beograda je bio da uz sve poštovanje prema turskom predsedniku, Srbija će se energično suprotstaviti takvoj politici, te ukoliko bilo koja zemlja prizna Prištinu, Beograd će smatrati da ono što je u vezi s time dogovoreno u Vašingtonu više ne važi i krenuće u veliku ofanzivu radi dobijanja novih opoziva priznanja.

MUDROST PREDAKA To je ispravni pristup. Bez vređanja bilo koga zauzima se odgovorna nacionalna pozicija. No ono što rade neki mediji u potpunom je neskladu s rečenim. Štaviše, devalvira ga. Postavlja se pitanje šta je tu stvarno a šta poza? Stoga se mora raditi na tome da i sredstva masovnog informisanja postupaju u skladu s onim što je proklamovana državna politika kako na nju ne bi padala senka sumnje. Tu mislim na medije koji su bliski vlasti. Na stranu prazne priče da postoje nezavisni mediji. Oni uvek od nekog zavise i s nekim centrima moći su povezani. Sve drugo su prazne priče!
Na kraju, ostaje nam da se setimo Njegoševih reči. Kako je naš veliki državnik, pesnik i vladika napisao u „Gorskom vjencu“: „Srb i Turčin ne slaže se nigda, no će priđe more oslačiti.“ Drugim rečima, pre će more postati slatko nego što će se Srbi i Turci složiti. Nema sumnje da to i dalje važi za geopolitička pitanja i naše vitalne nacionalne interese pošto se Turci ponovo na „tradicionalni“ način bave našim stvarima.
Nekoliko decenija su napravili pauzu u vezi s time da bi se u drugoj polovini prošlog veka vratili na ekstremno antisrpsko „fabričko podešavanje“. A Petar II Petrović, koji je živeo u doba čojstva i junaštva, klasične nacionalne interese nije stavljao u istu ravan s ekonomskim, kako se to danas kaže, benefitima. Oni su, da ih ne potcenim, svakako važni, ali vera ipak ne sme da se prodaje za večeru. Čak ni ko bajagi. Tako je bilo juče, tako je i danas.

[/restrict]