МЕДИЈСКЕ ОТОМАНСКЕ СТРАНПУТИЦЕ

Нација која поштује себе и чува своје националне интересе пази кога назива пријатељом и савезником

У наше постмодерно доба, и у домену међународних односа могуће је оно што је некада било неспојиво. Малтене да топло и хладно могу да се нађу у истој шољи. Тако и државе у вези с неким важним интересима готово да доспеју на границу ратног сукоба, а истовремено су на другим пољима скоро па у савезничким везама.

ИГРЕ (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВА Све то видимо на примеру Русије и Турске. У Сирији су непријатељи а у области енергетике или сектора наоружања – уз заједничко опонирање другим силама – првокласни су партнери. Стога, не треба да нас револтира што и ми развијамо плодоносну сарадњу у разним областима с државама које у исто време у неким другим сферама брутално раде против нас. Проблем је када тај важан сегмент занемарујемо ради сарадње тамо где је она могућа, и не постављамо се национално посвећено и достојанствено.
Једно је у десној руци држати мач, а у левој своју робу која се нуди на продају. Друго је када се мач замени цвећем, док друга страна држи буздован. А ми, бар у делу информативних структура, поступамо тако. Као да смо поверовали да нам је стварно пријатељ онај ко нам је непријатељ с којим упоредо имамо и простора за, рецимо, успешну пословну сарадњу. И ништа више од тога, осим за опако робовање илузијама.

[restrict]

МАЧ И КАПИТАЛ Да сада будем конкретан. Српски државни врх настоји да одржава добре односе с Турском, све моћнијом регионалном војнополитичком и економском силом. Нема сумње да она има велики утицај у нашем окружењу и може на разне начине да усмерава овдашња (гео)политичка дешавања. Анкара нам ту свакако није наклоњена, али није мала ствар ако мање ради против наших интереса. Уз то, или чак и изнад претходно реченог, битна нам је у привредној сфери. Велики је инвеститор у српску економију и на друге начине њен партнер.
Свакако Турска има озбиљан плус у свему томе и с нама послује не зато што нас воли већ стога што је то за њу корисно. Но корист може да тражи и на другим местима, те је добро да је што више привлачимо ка себи. Како је рекао један римски цар – новац не смрди. У складу с тим, успевамо да привучемо озбиљан турски капитал.
Малоазијска сила је на разним пољима економски све присутнија код нас. С друге стране, није нам пошло од руке да битно изменимо њену, по нас традиционално негативну, балканску политику. Мање је на прву лопту ту агресивно усмерена против нас, али дубински свакако делује на нашу штету од Босне и Херцеговине до Косова и Метохије. Ту се ствари од деведесетих година прошлог века до данас нису битно измениле. Ако мислимо да је другачије, онда смо у озбиљној заблуди.

ИСТОРИЈСКЕ ПОУКЕ Окренемо ли се прошлости и ако потражимо корене наших кључних националних проблема, лако је утврдити да је Турска, без претеривања, њихова мајка. Отоманска инвазија на Балкан и потом вишевековна окупација на нашу штету је драстично променила његову националну и верску архитектуру.
Услед исламизације и идентификације с окупатором оних који су јој подлегли, драстично је подељен наш национални корпус, што је резултирало свим оним са чим се суочавамо у БиХ. Као последица страшних притисака и њима подстакнутог вишевековног исељавања српског становништва, а на другој страни насељавања инородне популације, отворена је наша „рак-рана“ на Косову.
Све речено, али и још доста тога другог, за нас је паклено наслеђе Османлијског царства с којим се модерна Турска, наравно с много разлога, поистовећује. И да ли онда она може да нам буде пријатељ? Може! То је између два светска рата показао Мустафа Кемал-паша Ататурк (1881–1938). Међутим, Ердоганова тзв. западнобалканска политика – и не само његова већ и оних који су пре њега били на челу турске државе а издавали су се, за разлику од њега, као следбеници Ататурка – далеко је од курса којим је кренуо творац модерне Турске. Он није покушавао да око нашег врата одржава османску омчу, садашња Турска баш то ради. Отуда, данас је она далеко од тога да нам је пријатељ.

ОСМАНЛИЈСКА ФОРМУЛА У мери у којој се Анкара дистанцира од отоманске балканске баштине она може да нам буде пријатељ. И обрнуто, колико се на њу ослања, толико према нама мора да буде непријатељски настројена. То је проста али непобитна формула. Јер оно што је Отоманско царство на Балкану створило огроман је баласт који наше интересе вуче ка дну. Све друго су лажи. Узгред буди речено, није проблем када се оне у политици пласирају, опасност је ако се у њих поверује!
Ако погледамо многе наше медије – а Турском су се интензивно бавили пре неки дан у контексту телефонског разговора нашег и њеног председника – делује као да се, нажалост, баш то десило. Они све чешће понављају да нам је Турска пријатељ (само што на то не додају „традиционални“); разна дешавања на српско-турској линији олако се квалификују као „историјска“ (додуше данас се готово све, од посета страних државника Србији или наших иностранству до привредних аранжмана, олако тако оцењује). Што се тиче Ердогана, њега тек што не стављају међу српске савезнике (иако он то свакако није) у ред с Путином (који нам је несумњиво ослонац).

ПРАВА МЕРА Таква геополитичка незрелост је недопустива. Ако све неквалитетнија наша медијска сфера, односно они који на том нивоу одлучују, допушта њено несметано испољавање, то не смеју да дозволе политичке структуре које, да се не лажемо, и те како имају утицаја на деловање средстава масовног информисања. Ако је њима из неког разлога дато зелено светло да некритички хвале Турску (или на пример Макрона, поглавара земље која учествује у отмици српског Косова) и њеног лидера или, којим случајем, ако нису подстакнута да то чине већ тако лакомислено поступају а није се појавила црвена боја да их упозори да иду странпутицом – демонстрирамо да смо неозбиљна земља.
Интересна претварања су једно, али неке линије не смеју да се прелазе. У противном гази се по себи! Контраст томе је оно што је недавно с државног врха поручено Ердогану поводом његове изјаве да ће Турска заједно с Америком интензивирати деловање у циљу да буду издејствована нова признања (лажне) косовске државности. Одговор Београда је био да уз све поштовање према турском председнику, Србија ће се енергично супротставити таквој политици, те уколико било која земља призна Приштину, Београд ће сматрати да оно што је у вези с тиме договорено у Вашингтону више не важи и кренуће у велику офанзиву ради добијања нових опозива признања.

МУДРОСТ ПРЕДАКА То је исправни приступ. Без вређања било кога заузима се одговорна национална позиција. Но оно што раде неки медији у потпуном је нескладу с реченим. Штавише, девалвира га. Поставља се питање шта је ту стварно а шта поза? Стога се мора радити на томе да и средства масовног информисања поступају у складу с оним што је прокламована државна политика како на њу не би падала сенка сумње. Ту мислим на медије који су блиски власти. На страну празне приче да постоје независни медији. Они увек од неког зависе и с неким центрима моћи су повезани. Све друго су празне приче!
На крају, остаје нам да се сетимо Његошевих речи. Како је наш велики државник, песник и владика написао у „Горском вјенцу“: „Срб и Турчин не слаже се нигда, но ће приђе море ослачити.“ Другим речима, пре ће море постати слатко него што ће се Срби и Турци сложити. Нема сумње да то и даље важи за геополитичка питања и наше виталне националне интересе пошто се Турци поново на „традиционални“ начин баве нашим стварима.
Неколико деценија су направили паузу у вези с тиме да би се у другој половини прошлог века вратили на екстремно антисрпско „фабричко подешавање“. А Петар II Петровић, који је живео у доба чојства и јунаштва, класичне националне интересе није стављао у исту раван с економским, како се то данас каже, бенефитима. Они су, да их не потценим, свакако важни, али вера ипак не сме да се продаје за вечеру. Чак ни ко бајаги. Тако је било јуче, тако је и данас.

[/restrict]