Zamke Kolumbijskog modela

Vašingtonski sporazum i Gazivode

Da li američki predlog rešenja za zajedničko upravljanje jezerom Gazivode sobom nosi i političke „podvodne mine“ koje u krajnjem ishodu, po analogiji, vode i do podele suvereniteta i priznanja i nezavisnosti Kosova?

Ako bi se sudilo po američkom predlogu za rešenje problema jezera Gazivode po principu podeljenog suvereniteta, moglo bi se naslutiti da SAD takav model, verovatno, vide i za ukupno političko rešenje između Beograda i Prištine. Upravo tačka o Gazivodama iz Vašingtonskog sporazuma je najznačajnija i kao takva mogla bi biti reper i za dalje pregovore, jer se radi o strateškom resursu koji znatno utiče na sve životne, ekonomske i energetske tokove na Kosovu i Metohiji. Međutim, kao u nizu dosadašnjih, što javnih što tajnih rešenja, i u ovom slučaju postoji famozno ali. Ali pođimo redom.
Gazivode su akumulaciono jezero koje se nalazi na severozapadnom delu Kosova, nastalo pregrađivanjem reke Ibar krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Dužina jezera je oko 24 kilometra, najširi deo je oko 1,3 kilometar, a dubina je 107 metara. Oko tri četvrtine jezera (9,2 km2) nalazi se u opštini Zubin Potok na severu KiM s većinski srpskim stanovništvom, dok manji deo pripada opštini Tutin u Srbiji (2,7 km2). Brana Gazivode kojom je pregrađeno jezero jedna je od najvećih zemljanih brana u Evropi.
Jezero predstavlja 69 procenata celokupne akumulirane vode na Kosovu i glavni je izvor vode gradovima poput Kosovske Mitrovice i Gračanice, ali i Prištine i Vučitrna. Poređenja radi, Radonić – najveće veštačko jezero na jugu Kosova – sadrži samo 20 procenata od ukupnih akumulacija.
Izgradnjom jezera Gazivode potopljena su srpska sela a njegove dubine kriju značajne spomenike srpske srednjovekovne kulture, poput ostataka dvora čuvene srpske srednjovekovne kraljice Jelene Anžujske, kule zvonare iz 13. veka, dve srednjovekovne crkve, devet rimskih nekropola. Uz to potopljeni su mnogobrojni ekonomski objekti i poljoprivredno zemljište u Zubinom Potoku, što je većinu stanovnika ove opštine navelo da se odseli u centralnu Srbiju. Umesto prosperiteta, izgradnja jezera je dovela do stagnacije, naročito zbog činjenice da se profit od korišćenja ovog resursa zadržava u Prištini, dok se korist lokalne sredine ogleda jedino u desetak radnih mesta na održavanju i čuvanju sistema, što je beznačajno.
S dolaskom međunarodnih snaga i uprave na KiM, vodoprivredni sistem oko jezera Gazivode funkcioniše, kako bi stručnjaci rekli, kao oligopolni sistem gde JP Ibar, kao preduzeće kojim upravljaju Srbi, realizuje proizvodnju energije, isporučuje vodu i održava objekte, a prištinsko preduzeće Ibar-Lepenac distribuira vodu potrošačima. Iako se uzajamno ne priznaju i ne postoji nikakva zvanična međusobna komunikacija, voda se neometano isporučuje u zahtevanim količinama, a proizvodnja energije je sinhronizovana sa sistemom na Kosovu. Pri tome, preduzeće Ibar-Lepenac je jedina strana koja prihoduje, a JP Ibar posluje isključivo uz podršku Srbije. [restrict]

KAD REKA POSTANE MEĐUNARODNA Ključ i problema i rešenja je reka Ibar koja izvire u Crnoj Gori kod Rožaja, a zatim teče pravcem zapad-istok do Kosovske Mitrovice. Odatle Ibar prima svoju desnu pritoku reku Sitnicu i menja tok pravcem jug-sever do uliva u Zapadnu Moravu kod Kraljeva. Dezintegracija bivše SFRJ je tako nekada domicilnu reku učinila međunarodnom, a njen sliv postao je prekogranični i u međunarodnim odnosima nosi specifične izazove, što će Amerikanci u svom rešenju i te kako koristiti.
Eksperti su uočili da je Ibar jedina značajna reka koja utiče na „Kosovo“, ali nakon obimnog korišćenja, industrijskog i drugog zagađenja, reka s „Kosova“ ističe u opštinu Raška, te Srbija u odnosu na Kosovo po pogledu kontrole reke Ibar i jezera Gazivode drži „viši teren“ u bukvalnom i prenesenom značenju.
Dok se voda Gazivoda nalazi u Zubinom Potoku, u kome većinski žive Srbi, fabrika za preradu vode nalazi se u Južnoj Mitrovici, gde žive Albanci. Već su se pojavile tvrdnje da srpske lokalne vlasti na severu grade fabriku vode i sistem snabdevanja na severu i tako pokušavaju da eliminišu zavisnost od fabrike koju vodi Priština.
U međunarodnom izveštaju iz 2007. godine ocenjeno je da bi, ako bi srpsko rukovodstvo zatvorilo vodovodne cevi Gazivoda, „Kosovo“ imalo električne energije za snabdevanje samo ključnih institucija, poput bolnica. Voda iz jezera hladi turbine elektrane „Obilić“ koje bez njega ne bi radile, a takođe reguliše snabdevanje „Kosova“ strujom.
Vlasništvo nad sistemom je sporno iz razloga što se on gradio iz kredita Svetske banke koji je otplaćivala (i dalje otplaćuje) Srbija. Na srpskoj strani je i tehnička mogućnost preusmeravanja reke Ibar kojom se napaja jezero Gazivode, čime bi se ono isušilo i time bi se „Kosovo“ ostavilo bez preko potrebne vode.
Što se tiče kontrole i bezbednosti, sve u svojim rukama drži Kfor, međunarodne mirovne snage pod vođstvom NATO-a, i bez njegove dozvole kosovske bezbednosne snage nemaju pristupa severu pokrajine. Pa ipak, 2018. godine kosovske specijalne jedinice ROSU izvršile su pravi desant na Gazivode, a Hašim Tači, tadašnji predsednik nazovidržave Kosovo, provozao čamcem po jezeru , kako bi i na taj način pokazao „suverenitet“ nad Gazivodama. Kfor je dao nemušto objašnjenje, tvrdeći da prilikom posete Gazivodama Tačija nisu pratile specijalne snage.
Ovakve provokacije i podizanje tenzija najčešće su bile uoči nastavka pregovora u Briselu i najavljivanja nekog mogućeg rešenja, naročito ako nije odgovaralo Albancima i vlastima u Prištini.
I Vašingtonski sporazum, potpisan 4. septembra 2020. godine, bio je upitan posle Bajdenovog preuzimanja Bele kuće od Donalda Trampa, naročito u vidu ponašanja i očekivanja vlasti u Prištini s novim premijerom Aljbinom Kurtijem na čelu. Njegova tvrda pozicija i odbijanje bilo čega u pregovorima što ujedno ne podrazumeva i priznanje samoproglašene republike Kosovo trebalo je da posluži kao reper čime će se voditi i nova američka administracija, jer su Kurtijevi prethodnici na razgovorima u Vašingtonu napravili više važnih ustupaka.
Jedan od najvažnijih bio je odustajanje od insistiranja da međusobno priznanje bude glavna tema i da neće potpisivati ništa ako toga ne bude. Takođe, Priština je pristala na mini Šengen, zbog kog su ranije čak ušli u sukob s Tiranom, koja je pored Srbije i Severne Makedonije stala iza tog projekta. Izuzetno je važan i pristanak na preciziranje da će Amerika pomoći dvema stranama da se dogovore oko podele prihoda i resursa, iako je njen tvrd stav bio da joj pripada sve što se nalazi na teritoriji KiM i da Srbija nema prava da upravlja tamošnjim resursima.
U sedmoj od 16 tačaka potpisanog dokumenta se, naime, navodi da će se „obe strane složiti da rade sa američkim Ministarstvom energetike i drugim merodavnim institucijama vlade SAD na izradi studije o izvodljivosti u cilju deljenja jezera Gazivode/Ujma, kao pouzdanog izvora vode i energije“. Treba podsetiti da Srbija do sada nije dobijala struju iz te akumulacije, pa samim tim mnogi su dogovor koji se tiče Gazivoda videli kao značajan uspeh naše delegacije jer će biti važan i za elektrosnabdevanje Srba na severu KiM.
Analitičari su tada uočili da je u Vašingtonu iskoračeno iz uobičajenih diplomatskih protokola i tema, jer je dogovoren ekonomski paket posmatran kao „ekonomija za mir“. Otuda i paralela iz slučaja Gazivode u vidu podele suvereniteta ne samo u ekonomiji nego i u politici, kako je to svojevremeno za „Sputnjik“ pojasnio vašingtonski analitičar srpskog porekla Obrad Kesić.

(NE)KREATIVNA TUMAČENJA Ako ne potpuno odbacivanje, upitno je bilo kako će se Džo Bajden postaviti o pitanju tumačenja sporazuma (poznato je da su se Amerikanci često rukovodili „kreativnim tumačenjem“ onoga što je na papiru) i da li je američka administracija uopšte njegov garant s obzirom na to da je posrednik Ričard Grenel rekao da dve strane nisu potpisale bilo šta s Amerikom.
Odgovor je stigao ovih dana u vidu izveštaja o upravljanju jezerom Gazivode, što je i bila jedna od stavki Vašingtonskog sporazuma, a koji su ambasade SAD u Beogradu i Prištini poslale Vladi Srbiji i vladi privremenih prištinskih institucija, što nedvosmisleno ukazuje da administracija Džoa Bajdena priznaje i preuzima obaveze dogovorene u vreme administracije Donalda Trampa. Ako bi sledili dalja tumačenja, reklo bi se da je Bajdenova administracija prihvatila i principe koji proizlaze iz toga. Naravno, ako se zanemare sva ona mnogobrojna ali, koja tek naknadno slede.
Izveštaj o upravljanju jezerom Gazivode na osnovu Vašingtonskog sporazuma izradili su Ministarstvo energetike SAD i Pacifička severozapadna nacionalna laboratorija. Njime se predlaže rešenje o zajedničkom upravljanju jezerom Gazivode i preporučuje da dve strane, na osnovu „Kolumbijskog modela“, reše sporna pitanja oko vodosnabdevanja, energetskih agencija i kontrole prilikom poplava, te da bi isti model mogao da se primeni i na reku Ibar, koja protiče kroz sever Kosova i Srbiju.
„Kolumbijski model“ je zapravo američko-kanadski Sporazum o reci Kolumbija, koji je postignut 1961. godine, i na osnovu kog su izgrađene četiri brane: tri u Kanadi i jedna u državi Montana u SAD. Iz Stejt departmenta zaključuju da od ovog sporazuma koristi imaju milioni ljudi s obe strane granice.
E, tu je već jedno od onih ali, jer SAD ovu temu posmatra iz ugla problema prekograničnih slivova u sferi ekonomije i, sledeći svoju praksu, Srbiju i KiM stavljaju u istu ravan, bolje rečeno na nivo dveju država. Kolumbijski sporazum su potpisale dve suverene države, dok tzv. Kosovo to nije, bez obzira što ga SAD priznaju.
Stoga i skepsa na srpskoj strani da se, u stvari, radi o zamci jer ako Srbija digne glas na ovaj izveštaj, može biti proglašena kao nekonstruktivna strana koja ne želi da reši probleme građana multietničke strukture, kako je to zapazio Nebojša Čović, bivši šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, komentarišući za „Sputnik“ američko rešenje problema Gazivode. Skepsa prati i nejasan status ovog izveštaja, odnosno da li se njime samo obaveštava o planu, to jest nacrtu za rešenje ove teme, ili ostaje prostor da se nakon ove faze vodi određena rasprava, debata na ovu temu.
Po rečima beogradskih komentatora reklo bi se da je prividno sve u redu, bar u onom stručnom delu, ali da se „kvaka“ krije u onom političkom, koji za krajnji cilj ima, kako kaže Čović, nešto za čim oni „boluju“, a to je nezavisnost Kosova po svaku cenu.
Daleko veći skeptici, poput bivšeg šefa diplomatije Živadina Jovanovića, sve navedeno vide kao izvrdavanje međunarodnog prava i da Srbija svuda treba da poteže Rezoluciju 1244 i Kumanovski sporazum kao glavne argumenate za odbranu srpske pozicije na KiM.
Pada u oči da se ni Beograd ni Priština nisu još izjasnili (bar do zaključenja ovog teksta) da li je za njih prihvatljiva studija izvodljivosti o zajedničkom upravljanju jezerom Gazivode, koju su im 23. juna uručile Sjedinjene Američke Države. Nije se javila ni Kancelarija za Kosovo i Metohiju.
Prema nekim izvorima iz diplomatskih krugova u Vašingtonu, na koje se poziva beogradski list „Danas“, američka administracija je izradila ovaj izveštaj ne da bi pritiskala Beograd i Prištinu da podele Gazivode već isključivo da bi ponudila moguće opcije za diskusije na navedenu temu dveju strana. Prema tim navodima nije „ništa sporno“ u činjenici da srpska i albanska strana zasad ćute o predlogu zvaničnog Vašingtona, navodeći kao mogućnost da su se sve strane već prošle godine dogovorile da mirno prihvate dokument i da ne prave veliku buku od toga. Ili, po nekim ovdašnjim mišljenjima, da obe strane ćute jer su i jedni i drugi nezadovoljni predlogom. Šta je posredi, znaćemo kada se oglase.

[/restrict]