Novi pokušaj nipodaštavanja Srbije

Da li je naša zemlja šaka pirinča koju može da pozoba svaka vrana koju nanese vetar ili je ona nacionalna država srpskog naroda koja je uistinu voljna i sposobna da štiti njegove interese? Odgovor zavisi od nas samih!

Možete li da zamislite da, recimo, veliki auto-put koji se prostire od istočnih oboda evropskog dela Ruske Federacije ka njenom severozapadu – trasom kojom su nekada prodirali Mongoli – u znak sećanja na njihove ruske (i zatim dalje evropske) pohode ponese ime po unuku Džingis-kana i takođe velikom vojskovođi i osvajaču iz redova nekada moćnog azijskog naroda Batu-kanu (1205–1255)? Izlišno je i reći da je odgovor negativan. A nešto slično se trenutno drsko traži u vezi sa Srbijom.

TURSKO-MONGOLSKE PARALELE Mongoli su sredinom 13. veka pokorili ruske zemlje, te su njima, uglavnom kao vazalnim kneževinama, vladali narednih nekoliko stotina godina. Taj period je kod Rusa upamćen kao doba mračne okupacije. Nema sumnje ne bez mnogo razloga. Ruske zemlje su surovo eksploatisane i na najmanji znak nepokornosti razarane. Stanovništvo se usled progona i pogroma drastično smanjilo. Ekonomija je nazadovala. Rusija je umnogome odvojena od evropskih civilizacijskih tokova kojima je pripadala, posledice čega se – uz sve potonje napore da nadoknadi propušteno i u njih se adekvatno uključi – na neki način do danas osećaju.
Slično ali u još gorem vidu desilo se sa Srbima. Srpske zemlje su tokom 14. i 15. veka takođe osvojili azijski došljaci. Ali one, nažalost, nisu uspele da očuvaju čak ni vazalni status. Osmanlije su nad našim narodom vladali neposredno a mnogo duže i surovije nego Mongoli nad Rusima. Otuda su i posledice inorodne okupacije bile mnogo teže. Jedna od njih je demografske prirode. Tada je posejano seme, koje je uz kasnije dodatno antisrpsko zalivanje, proklijalo na način da su se čitave nekada srpske oblasti izdvojile iz našeg nacionalnog korpusa.

[restrict]

IDENTITETSKI (KONTRA)ORIJENTIRI Islamizacija, posebno intenzivna (da sada ne ulazimo u razloge za to) na području srpskih srednjovekovnih bosanskih zemalja, i kasnije delova Raške oblasti, prerasla je u nacionalno-separatističke procese. Uostalom, to je bilo teško makar inicijalno i izbeći. Stanovništvo koje je menjalo veru, ako ne odmah, postepeno se iskreno identifikovalo s okupatorom, dok su oni Srbi koji su istrajali u pravoslavlju, naprotiv, čuvali svoj identitet kroz tiho a povremeno i otvoreno negiranje okupacije.
To je podrazumevalo i česte međusobne obračune. Već od 16. veka gotovo svaki veći rat Turske s nekom evropskom silom, ili koalicijom više njih, Srbi su pokušavali da iskoriste kako bi se u celini ili bar delimično oslobodili. Dizali su se na ustanke. Vodili su gerilske ratove. Prelazili su na teritorije pod kontrolom hrišćanskih vladara i odatle, u okviru njihovih vojski, uporno vodili ratove protiv Osmanlija. S druge strane, najžešće su im se, u interesu osmanlijskih okupatora, suprotstavljali ljudi istih korena koji su prihvatili muhamedanstvo.

RUSKI SLUČAJ Svega toga na ruskim prostorima nije bilo. Ruske kneževine su povremeno pokušavale da zbace mongolsku vrhovnu vlast, te su njihovi vladari, sa svojim vojnim snagama, ulazili u ratove s njima. Na kraju je Moskovska kneževina (u koju se iz Kijeva prenelo središte sveruskog državnog života) uspela da sruši mongolsku vlast i okupi većinu drugih ruskih zemalja oko sebe. To nije uspela na ruskim zapadnim međama, zbog prodora Litvanaca i Poljaka u te krajeve dok je Rusija bila ugrožena sa istoka, što je kasnije rezultiralo procesima koji su doveli do uobličavanja ukrajinske (maloruske) i beloruske specifičnosti. Ali u onim ruskim oblastima koje su se našle pod mongolskom kontrolom nije bilo takvih masovnih pojava.
Nema sumnje da je bilo pojedinaca koji su i tu prihvatali tuđinsku religiju, u tom slučaju islam (zapadni ogranak Mongola koji je vladao Rusijom usvojio je tu veru u 14. veku iako joj nije pripadao u vreme osvajanja ruskih zemalja). Ti Rusi su prelazili u krajeve pod neposrednom vlašću Mongola i s njima su se postepeno spajali (to su ipak bile retke pojave). Tačnije, ulazili bi u sastav novih etničkih grupa koje su postepeno nastajale sjedinjavanjem mongolskih došljaka i turskih naroda koje su oni zatekli na prostorima današnje Rusije kojima su neposredno zavladali (od Sibira do savremenog ruskog juga). Tako su rođeni Kazanski Tatari (danas poznati samo kao Tatari), Astrahanski Tatari, Krimski Tatari i niz drugih naroda.

IME RAZDORA Oni se, od sfere narodnog predanja do istorijske nauke, po pravilu drugačije odnose prema vremenu, kako se danas to kaže, tatarsko-mongolske dominacije na prostoru Rusije. Savremena ruska država, poštujući različitosti i uvažavajući svoj federalni okvir, tako nešto dopušta. Ipak, to važi samo do nekih granica a one podrazumevaju uvažavanje svega onoga što čini temelj državnog jedinstva i ruskog nacionalnog identiteta. Na tom nivou se ne dopušta izjednačavanje okupacije i strane vladavine, borbe za nacionalnu slobodu i podrške onima koji su nastojali da je uguše.
Kada se radi o Srbiji, neko očito drsko očekuju da ne bude tako; da se kod nas sve pomenuto nekritički izjednači (iako su kod nas unutrašnje suprotnosti proizašle iz vekovne turske vladavine mnogo veće nego u Rusiji). O tome svedoči i ovih dana ponovo aktuelizovan zahtev lokalnih lidera tzv. Bošnjaka (islamiziranih Srba) da most preko Lima u Prijepolju bude nazvan po turskom sultanu Mehmedu II Osvajaču (1432–1481), za vreme čije vladavine je, navodno, prvi put sagrađena ćuprija na mestu današnje.

DUHOVNA OKUPACIJA Takav zahtev, koji Srbi osnovano smatraju provokativnim, te mnogi prepoznaju kao faktor kvarenja pristojnih međuverskih (ili kako se danas kaže međunacionalnih) odnosa u pomenutoj sredini, glavni prijepoljski imam brani rečima: „Da li je izgradnja dva spomen-obeležja Svetom Savi u centru Prijepolja, blizu Doma kulture, bila provokacija. A u tom momentu za to nisu bili pitani Bošnjaci.“
Za njega je Sveti Sava, skoro sigurno jedan od ključnih identitetskih svetionika i njegovih predaka pre islamizacije, odnosno pripadnik loze koja je iznedrila nezavisnu srpsku državu (na stranu to što smo i ranije imali vazalne države koje su povremeno čak i odbacivale vizantijsku vrhovnu vlast), isto što i onaj koji je s mačem i ognjem došao na naše prostore kako bi nju rušio a naše pretke držao u svojevrsnom ropstvu. Za njega nema razlike između onoga ko je domaći, svoj na svome, i onoga ko je uljez, otimač tuđeg.
A da stvari budu gore, kao što je rečeno, dok je Sveti Sava zaslužan za podizanje niza manastira, crkava pa i škola i bolnica, trupe pod komandom Mehmeda II Osvajača su ih razarali. No i pored toga, u okvirima svoje nacionalne zajednice i svega onoga što im u tom kontekstu pripada, tzv. Bošnjaci mogu da ga poštuju i slave. Međutim, nije normalno da i od Srba i države Srbije tako nešto očekuju.

NACIONALNO OMALOVAŽAVANJE Sumnjam da veruju da će tako nešto proći, ali ipak na tome insistiraju. Očito procenjuju da je cela stvar (geo)politički vrlo upotrebljiva a da u Srbiji bilo šta može da se na štetu većine radi bez posledica. Pogotovo je tu bitan simbolički značaj koji ima vladar koji je osvojio Carigrad (1453) i potom okončao okupaciju Srbije (1459) i većeg dela preostalih srpskih i ostalih još nepokorenih balkanskih zemlja. Isticanjem njegovog imena priziva se ponavljanje njegovog dela. I to se radi bez zazora, drsko i agresivno.
To mnogo govori o atmosferi koja je – kao rezultat decenijske antisrpske titoističke politike i zatim globalne satanizacije Srba krajem prošlog veka kada smo probali bar delimično da odbacimo pakleno nasleđe J. B. Tita – kod nas stvorena. Svako očito smatra da može – da to ponovim – bilo šta da kaže, pa i traži na način koji gazi interese većinskog naroda Srbije čija je ona, makar po ustavu, nacionalna država.

TAČKA NA OKUPACIJU Vreme je da ekonomski i vojnopolitički ojačala srpska država na to stavi tačku. Potrebno je povesti mnogo aktivniju kulturno-identitetsku politiku kojom bi se, ne ugrožavajući bilo čije pravo na negovanje sopstvene tradicije, delovalo u prilog državnog jedinstva i učvršćivanja svega onoga što mu pogoduje. Na to se mora nadovezati i odgovarajuća zakonska regulativa kojom se precizira šta može, a šta ne može da se radi (pa i traži) u državi Srbiji.
Veličanje direktne, pa i posredne okupacije na bilo koji način i u vezi s bilo kojim periodom svakako je nedopustivo. A davanje imena – pa i samo iznošenje zahteva da se tako nešto desi – bilo kom javnom objektu po onome ko je krajem srednjeg veka sasekao srpsku državnost na prostorima današnje Srbije (ili bilo kome drugom ko je nju bilo gde razarao), moralo bi da bude sankcionisano. To nije pitanje o kome sme legitimno da se raspravlja, što se kod nas nažalost dešava, pri čemu se u istu ravan stavljaju oni koji se gorljivo zalažu za imenovanje mosta po Mehmedu II Osvajaču s onima koji se tome opiru.

DRŽAVA NA POTEZU To, ponavljam, nije normalno i govori da je i dalje nešto trulo u državi Srbiji. U Rusiji – gde takođe mnogi smatraju da se prave preveliki kompromisi na račun ruskog nasleđa a u interesu boljih međunacionalnih odnosa – ipak nema ni govora o tome da bi neka od etničkih zajednica koja je bila deo nekada vladajućeg mongolsko-tatarskog korpusa javno insistirala na tome da se na bilo koji oficijelan način ovenča sećanje na Batu-kana koji je osvajao ruske zemlje.
Kod nas se to danas zahteva u vezi s Mehmedom II a sutra ko zna u vezi sa sve kim. Dokle ćemo to na institucionalnom nivou tolerisati? Ako želimo da istinski nastavimo da jačamo Srbiju, neke stvari moraju da se raščiste makar bilo i lokalnog ili šireg antisrpskog negodovanja, a ne da guramo glavu u pesak!

[/restrict]