Нови покушај ниподаштавања Србије

Да ли је наша земља шака пиринча коју може да позоба свака врана коју нанесе ветар или је она национална држава српског народа која је уистину вољна и способна да штити његове интересе? Одговор зависи од нас самих!

Можете ли да замислите да, рецимо, велики ауто-пут који се простире од источних обода европског дела Руске Федерације ка њеном северозападу – трасом којом су некада продирали Монголи – у знак сећања на њихове руске (и затим даље европске) походе понесе име по унуку Џингис-кана и такође великом војсковођи и освајачу из редова некада моћног азијског народа Бату-кану (1205–1255)? Излишно је и рећи да је одговор негативан. А нешто слично се тренутно дрско тражи у вези са Србијом.

ТУРСКО-МОНГОЛСКЕ ПАРАЛЕЛЕ Монголи су средином 13. века покорили руске земље, те су њима, углавном као вазалним кнежевинама, владали наредних неколико стотина година. Тај период је код Руса упамћен као доба мрачне окупације. Нема сумње не без много разлога. Руске земље су сурово експлоатисане и на најмањи знак непокорности разаране. Становништво се услед прогона и погрома драстично смањило. Економија је назадовала. Русија је умногоме одвојена од европских цивилизацијских токова којима је припадала, последице чега се – уз све потоње напоре да надокнади пропуштено и у њих се адекватно укључи – на неки начин до данас осећају.
Слично али у још горем виду десило се са Србима. Српске земље су током 14. и 15. века такође освојили азијски дошљаци. Али оне, нажалост, нису успеле да очувају чак ни вазални статус. Османлије су над нашим народом владали непосредно а много дуже и суровије него Монголи над Русима. Отуда су и последице инородне окупације биле много теже. Једна од њих је демографске природе. Тада је посејано семе, које је уз касније додатно антисрпско заливање, проклијало на начин да су се читаве некада српске области издвојиле из нашег националног корпуса.

[restrict]

ИДЕНТИТЕТСКИ (КОНТРА)ОРИЈЕНТИРИ Исламизација, посебно интензивна (да сада не улазимо у разлоге за то) на подручју српских средњовековних босанских земаља, и касније делова Рашке области, прерасла је у национално-сепаратистичке процесе. Уосталом, то је било тешко макар иницијално и избећи. Становништво које је мењало веру, ако не одмах, постепено се искрено идентификовало с окупатором, док су они Срби који су истрајали у православљу, напротив, чували свој идентитет кроз тихо а повремено и отворено негирање окупације.
То је подразумевало и честе међусобне обрачуне. Већ од 16. века готово сваки већи рат Турске с неком европском силом, или коалицијом више њих, Срби су покушавали да искористе како би се у целини или бар делимично ослободили. Дизали су се на устанке. Водили су герилске ратове. Прелазили су на територије под контролом хришћанских владара и одатле, у оквиру њихових војски, упорно водили ратове против Османлија. С друге стране, најжешће су им се, у интересу османлијских окупатора, супротстављали људи истих корена који су прихватили мухамеданство.

РУСКИ СЛУЧАЈ Свега тога на руским просторима није било. Руске кнежевине су повремено покушавале да збаце монголску врховну власт, те су њихови владари, са својим војним снагама, улазили у ратове с њима. На крају је Московска кнежевина (у коју се из Кијева пренело средиште сверуског државног живота) успела да сруши монголску власт и окупи већину других руских земаља око себе. То није успела на руским западним међама, због продора Литванаца и Пољака у те крајеве док је Русија била угрожена са истока, што је касније резултирало процесима који су довели до уобличавања украјинске (малоруске) и белоруске специфичности. Али у оним руским областима које су се нашле под монголском контролом није било таквих масовних појава.
Нема сумње да је било појединаца који су и ту прихватали туђинску религију, у том случају ислам (западни огранак Монгола који је владао Русијом усвојио је ту веру у 14. веку иако јој није припадао у време освајања руских земаља). Ти Руси су прелазили у крајеве под непосредном влашћу Монгола и с њима су се постепено спајали (то су ипак биле ретке појаве). Тачније, улазили би у састав нових етничких група које су постепено настајале сједињавањем монголских дошљака и турских народа које су они затекли на просторима данашње Русије којима су непосредно завладали (од Сибира до савременог руског југа). Тако су рођени Казански Татари (данас познати само као Татари), Астрахански Татари, Кримски Татари и низ других народа.

ИМЕ РАЗДОРА Они се, од сфере народног предања до историјске науке, по правилу другачије односе према времену, како се данас то каже, татарско-монголске доминације на простору Русије. Савремена руска држава, поштујући различитости и уважавајући свој федерални оквир, тако нешто допушта. Ипак, то важи само до неких граница а оне подразумевају уважавање свега онога што чини темељ државног јединства и руског националног идентитета. На том нивоу се не допушта изједначавање окупације и стране владавине, борбе за националну слободу и подршке онима који су настојали да је угуше.
Када се ради о Србији, неко очито дрско очекују да не буде тако; да се код нас све поменуто некритички изједначи (иако су код нас унутрашње супротности произашле из вековне турске владавине много веће него у Русији). О томе сведочи и ових дана поново актуелизован захтев локалних лидера тзв. Бошњака (исламизираних Срба) да мост преко Лима у Пријепољу буде назван по турском султану Мехмеду II Освајачу (1432–1481), за време чије владавине је, наводно, први пут саграђена ћуприја на месту данашње.

ДУХОВНА ОКУПАЦИЈА Такав захтев, који Срби основано сматрају провокативним, те многи препознају као фактор кварења пристојних међуверских (или како се данас каже међунационалних) односа у поменутој средини, главни пријепољски имам брани речима: „Да ли је изградња два спомен-обележја Светом Сави у центру Пријепоља, близу Дома културе, била провокација. А у том моменту за то нису били питани Бошњаци.“
За њега је Свети Сава, скоро сигурно један од кључних идентитетских светионика и његових предака пре исламизације, односно припадник лозе која је изнедрила независну српску државу (на страну то што смо и раније имали вазалне државе које су повремено чак и одбацивале византијску врховну власт), исто што и онај који је с мачем и огњем дошао на наше просторе како би њу рушио а наше претке држао у својеврсном ропству. За њега нема разлике између онога ко је домаћи, свој на своме, и онога ко је уљез, отимач туђег.
А да ствари буду горе, као што је речено, док је Свети Сава заслужан за подизање низа манастира, цркава па и школа и болница, трупе под командом Мехмеда II Освајача су их разарали. Но и поред тога, у оквирима своје националне заједнице и свега онога што им у том контексту припада, тзв. Бошњаци могу да га поштују и славе. Међутим, није нормално да и од Срба и државе Србије тако нешто очекују.

НАЦИОНАЛНО ОМАЛОВАЖАВАЊЕ Сумњам да верују да ће тако нешто проћи, али ипак на томе инсистирају. Очито процењују да је цела ствар (гео)политички врло употребљива а да у Србији било шта може да се на штету већине ради без последица. Поготово је ту битан симболички значај који има владар који је освојио Цариград (1453) и потом окончао окупацију Србије (1459) и већег дела преосталих српских и осталих још непокорених балканских земља. Истицањем његовог имена призива се понављање његовог дела. И то се ради без зазора, дрско и агресивно.
То много говори о атмосфери која је – као резултат деценијске антисрпске титоистичке политике и затим глобалне сатанизације Срба крајем прошлог века када смо пробали бар делимично да одбацимо паклено наслеђе Ј. Б. Тита – код нас створена. Свако очито сматра да може – да то поновим – било шта да каже, па и тражи на начин који гази интересе већинског народа Србије чија је она, макар по уставу, национална држава.

ТАЧКА НА ОКУПАЦИЈУ Време је да економски и војнополитички ојачала српска држава на то стави тачку. Потребно је повести много активнију културно-идентитетску политику којом би се, не угрожавајући било чије право на неговање сопствене традиције, деловало у прилог државног јединства и учвршћивања свега онога што му погодује. На то се мора надовезати и одговарајућа законска регулатива којом се прецизира шта може, а шта не може да се ради (па и тражи) у држави Србији.
Величање директне, па и посредне окупације на било који начин и у вези с било којим периодом свакако је недопустиво. А давање имена – па и само изношење захтева да се тако нешто деси – било ком јавном објекту по ономе ко је крајем средњег века сасекао српску државност на просторима данашње Србије (или било коме другом ко је њу било где разарао), морало би да буде санкционисано. То није питање о коме сме легитимно да се расправља, што се код нас нажалост дешава, при чему се у исту раван стављају они који се горљиво залажу за именовање моста по Мехмеду II Освајачу с онима који се томе опиру.

ДРЖАВА НА ПОТЕЗУ То, понављам, није нормално и говори да је и даље нешто труло у држави Србији. У Русији – где такође многи сматрају да се праве превелики компромиси на рачун руског наслеђа а у интересу бољих међунационалних односа – ипак нема ни говора о томе да би нека од етничких заједница која је била део некада владајућег монголско-татарског корпуса јавно инсистирала на томе да се на било који официјелан начин овенча сећање на Бату-кана који је освајао руске земље.
Код нас се то данас захтева у вези с Мехмедом II а сутра ко зна у вези са све ким. Докле ћемо то на институционалном нивоу толерисати? Ако желимо да истински наставимо да јачамо Србију, неке ствари морају да се рашчисте макар било и локалног или ширег антисрпског негодовања, а не да гурамо главу у песак!

[/restrict]