NATO povetarac na ruskoj granici

Američki problem je u tome što je Vladimir Putin baš strpljiv čovek, gotovo neosetljiv na pritiske, ni nalik nekim njegovim prethodnicima koji su gubili živce i u mnogo manjim krizama

Tačno nedelju dana nakon samita ruskog i američkog predsednika, Vladimira Putina i Džozefa Bajdena, pojavili su se prvi konkretni „rezultati“. Nije reč o nekom novom sporazumu ili „istorijskom pomirenju“ Vašingtona i Moskve već o bliskom susretu ruskih i britanskih mornara nedaleko od obala Krima. Incident, u kome umalo nije došlo do potapanja „nezvanih gostiju“, odigrao se u sredu, 23. juna, kada je britanski razarač „Defender“ zašao u unutrašnje vode Krima, koje Moskva smatra svojim nakon pripajanja poluostrva Rusiji, u martu 2014. godine. Svega tri dana nakon ovog incidenta gde su Rusi ispalili hice upozorenja na Britance, u Crno more je uplovio i američki razarač „USS Ros“, čije kretanje su odmah počeli da prate ratni brodovi ruske Crnomorske flote. NATO mornari na ruskim granicama deo su tradicionalnih manevara „Si briz“ (Sea Breeze, Morski povetarac), koje Vašington s partnerima već godinama održava s ukrajinskim kolegama, uključujući i uvežbavanja trupa kraj obala Krima. Sve je to, međutim, postalo veoma problematično od 2014. godine, jer NATO države, kao ni domaćin Ukrajina, ne priznaju Krim delom Rusije, pa se stalno strepi da bi moglo doći do sudara i incidenta. Teže posledice izbegnute su u poslednji čas i 23. juna. [restrict]

RUSKI MANEVRI U SREDOZEMLJU Sa svoje strane, i Rusija uvežbava mornaricu u istočnom Mediteranu, gde se u isto vreme nalazi i britanski nosač aviona sa svojom pratnjom. Kako je saopšteno iz Moskve, cilj manevara u Sredozemlju je stvaranje bezbednih uslova za ruske vojne objekte u Siriji, avio-bazu Hmejmim i vojno-pomorsku luku Tartus. Ovo su dve ključne lokacije ruskog vojnog prisustva u inostranstvu, odakle su vođene operacije protiv terorista Al Kaide i Islamske države, a Sirija i njen narod oslobođeni njihove višegodišnje pretnje. Za svega nekoliko godina Moskva je uspela da razori borbene formacije ovih organizacija i oslobodi delove teritorija pod njihovom kontrolom. Ali i uradi ono mnogo važnije: sruši mit zapadnih medija o navodnoj nepobedivosti islamista, ukazujući da pravo jezgro islamskog terorizma, ideološko i logističko, nije uvek i isključivo na Bliskom istoku. Upravo to je, izgleda, veoma razljutilo bogate zapadne krugove koji već decenijama „ratuju protiv terora“, trošeći na desetine hiljada milijardi dolara i angažujući ogromne vojne jedinice u brojnim bazama po Bliskom istoku. Rusi su pak, s veoma ograničenim snagama na terenu i pedesetak aviona, u rekordnom roku slomili kičmu teroristima u Siriji.

„PROVOKACIJA I BESKONAČNA DESTABILIZACIJA“ Kako procenjuju eksperti, Moskva demonstrira Zapadu odlučnost da reaguje na bilo kakve pretnje i brani nacionalne interese daleko od svojih granica. To je Rusija na koju mnogi na Zapadu nisu navikli i kakvu ne žele da vide. Pa valjda se zna ko na ovom svetu jedini ima pravo na sopstvene interese, pogotovo izvan svojih granica. A ko mora u svemu da sledi instrukcije iz jednog centra. Svako ko se u tu šemu ne uklapa, rizikuje u najmanju ruku sankcije i izopštenje iz „međunarodne zajednice“. Ili nešto još gore. Pojavljivanje britanskog razarača u vodama koje brane ruski ratni brodovi pokušaj je slanja signala da to „nešto gore“ može da se desi i Rusima – ako ne budu dobri. Srećom, izbegnuto je potapanje plovila njenog kraljevskog visočanstva. Jer posle pozitivnih i pomirljivih tonova koje je Bajden uputio na samitu s Putinom pojavio se neki žamor među njegovim pristalicama i saveznicima da je Vašington povio glavu pred Moskvom. Uplovljavanje američkih i britanskih ratnih brodova u „rusko dvorište“ najbolji je način da se razveju sumnje u „postojanost američkog liderstva“.
Ovakve akcije, međutim, uopšte nisu bezopasne i, ma koliko bile „kontrolisane“ kao deo hladnoratovskog folklora, uvek mogu nekome da popuste nervi. Osim situacije s britanskim „Defenderom“, kada je patrolni brod ruske Federalne službe bezbednosti (FSB) ispalio najmanje tri projektila upozorenja na njegovu putanju (pazeći da ga ne pogodi direktno), ulazak „USS Rosa“ u Crno more u subotu, 26. juna, dodatno je podigao tenzije. Naravno, Crnomorska flota ga je odmah uzela na nišan i pratila u stopu, ali ovaj primer možda i najbolje ilustruje besmislenost takvih obračuna. Koji razlog Bajden i Pentagon imaju, pa moraju stalno da dokazuju silu i pokazuju mišiće jer se, navodno, ne plaše Putina? Zašto bi se, uopšte, neko nekog plašio – zar nije moguće ostvariti međunarodnu harmoniju i saradnju? Ova pitanja su svakako logična, ali padaju u vodu pred logikom kapitala i profita multinacionalnih korporacija i vojnog lobija. I to što je sukob umnogome veštački podgrevan, ne znači da ne može da bukne punom snagom, ako neko „pritisne pogrešno dugme“…
Komanda Šeste flote SAD i američka ambasada u Kijevu izdali su saopštenje u kome ističu da je „USS Ros“ upućen u Crno more zbog učešća u godišnjim manevrima „Si briz“, zajedno sa „više od 30 zemalja sveta“. Ove vežbe započele su 28. juna i trajaće do 10. jula. U njima će učestvovati više od 30 brodova i oko 5.000 vojnika. Rusija je još 23. juna, kada je „Defender“ došao do obale Krima, uputio poziv Vašingtonu da ne održava ove manevre da se ne bi zaoštravala situacija u regionu, ali bez uspeha. „Obim i otvoreno agresivni karakter ovih manevara nikako ne odgovaraju realnim bezbednosnim zadacima u Crnomorskom regionu. Povećavaju rizike od nenamernih incidenata. Podstiču militaristička raspoloženja u Kijevu“, navela je ruska ambasada u Vašingtonu.
Sličnu ocenu dao je i ruski MIP, ističući da je pravi cilj američkih manevara „provokacija i beskonačna destabilizacija“. „Mi odlično razumemo da ove vežbe ostvaruju dva globalna zadatka. Prvi, to je beskonačna destabilizacija duž ruske granice. To je provokacija kojom se provocira odgovor, a taj odgovor mora da usledi zato što se radi o suverenoj državi, suverenoj granici. A stalno predstavljati taj odgovor kao nekakva agresivna dejstva – to i jeste provokaciono delovanje“, istakla je portparolka ruskog MIP-a Marija Zaharova.

STRPLJENJEM NA PROVIDNE KLOPKE Čitava ukrajinska kriza od početka funkcioniše po sličnom mehanizmu. Počev od državnog prevrata u Kijevu, preko ukidanja ruskog jezika i umanjenja prava Rusa u Ukrajini, pa do različitih incidenata i zločina, neprestanih udara na Rusku pravoslavnu crkvu i mnogih drugih dela i nedela – uvek se očekivala i tražila ruska burna i gnevna reakcija. Uvek se čekao, pa čak i ovog proleća i leta, taj „ruski upad u Ukrajinu“. I uvek je Vladimir Putin pokazivao dovoljno strpljenja i mudrosti da ne naseda na tako providno postavljene klopke, čak i po cenu da time razočara neke domaće pristalice „tvrdih rešenja“. Jer takve greške se u savremenom svetu interneta i aplikacija skupo plaćaju. Čak i u potpuno izmišljenim aferama Rusija danas mora za mnogo šta da se pravda, da bi svoj imidž u svetu očuvala u granicama pristojnosti – uprkos tome što je današnji „civilizovani svet“ veoma daleko od pristojnog.
Bilo kakvo „upadanje“ u Ukrajinu, sve što bi imalo odlike međunarodne agresije, okrenulo bi istog trenutka celu Evropu protiv Moskve. Mogli bi Rusi da zaborave i na „Severni tok“ i na mnogo toga drugog. I da odbace zadugo svaku ideju da bi mehanizmi saradnje s Evropom mogli ponovo da funkcionišu. Što, naravno, ne znači da neće trenutno i najodlučnije reagovati, onog trenutka kada Vašington i Zapad ugroze bilo koji od vitalnih interesa Rusije. U ovoj igri nerava morski razarači upravo za to i služe: da razaraju odnose Kremlja sa svakom zemljom koja u saradnji s Moskvom vidi šansu za svoj razvoj i prosperitet. A „morski povetarac“, kako su nazvali vežbe Ukrajine i njenih zapadnih partnera, treba da deluje poput tornada i kida sve niti koje i dalje povezuju ruski i ukrajinski narod.
Ne treba zaboraviti da Vašington ima realne zahteve i interese u saradnji s Moskvom. Dok, s jedne strane, nastavlja da zateže odnose, dovlači trupe i preti kako bi očuvao dugo stvaranu „sliku neprijatelja“, s druge strane ovim metodama kreira i dodatan pritisak na Moskvu da bude popustljivija u tim pregovorima. Američki problem je ovog puta u tome što je Vladimir Putin baš strpljiv čovek, gotovo neosetljiv na pritiske, ni nalik nekim njegovim prethodnicima koji su gubili živce i u mnogo manjim krizama. Prema svemu do sada viđenom ruski predsednik, koji na ovoj funkciji može da ostane sve do 2036. godine ako bude želeo, neće promeniti strategiju i ponašanje ni u sledećih 15 godina. A do tada, šta će biti? Do tada će se promeniti svet i pobediće oni koji izdrže do kraja.

[/restrict]