Narodna Republika kao istorijski odgovor kineskog naroda

Vek Komunističke partije Kine (3)

Kina ponovo pronalazi smisao za univerzalno koji je izgubila uništenjem etike i tradicionalističkih koncepcija. Karakteristike kapitalističkih i imperijalističkih zemalja – kult individualnog, religiozna netolerantnost, jagma za profitom, slobodno preduzetništvo – iznenada se uočavaju pod novim svetlom zajedno s razlozima njihovog odnosa uzajamne isključivosti s dubokim težnjama kineskog sveta

U protekla dva broja pokušali smo da predočimo i uz pomoć kapitalnog dela „Kineski svet“ Žaka Žernea objasnimo istorijske i društvene okolnosti koje su u Kini, pre tačno stotinu godina, iznedrile njenu Komunističku partiju, danas verovatno najmoćniju partijski organizovanu političku snagu na svetu. Njena istorija od osnivanja Narodne Republike Kine 1949. godine, preko vladavine Mao Cedunga i previranja koja su prethodila konačnom zauzimanju reformskog kursa pod patronatom Deng Sjaopinga, do današnjih dana kada, pod rukovodstvom Si Đinpinga, Kina po mnogim ekonomskim, tehnološkim i geopolitičkim parametrima sustiže zemlje Zapada u većoj ili manjoj meri je poznata našoj javnosti. Našoj javnosti su pak manje bile poznate istorijske okolnosti koje su u Kini ideju marksizma prigrlile u funkciji opstanka države i njenog razvoja.
„Komunizam je u Kini morao da se prilagodi sasvim specifičnim uslovima ogromne ruralne zemlje, lišene ekonomske nezavisnosti i žrtve strašnog osiromašenja, a koja je bila polukolonizovana i u kojoj industrijski proletarijat, isuviše slab i bedan, nije mogao da odigra odlučujuću ulogu; takođe je morao da se prilagodi i uslovima oružane borbe koja se neprestano od 1927. pa sve do konačne pobede 1949. vodila protiv nacionalističkih armija pre i posle japanske invazije, kao i protiv vojske okupatora. Zbog tih specifičnih okolnosti kineski komunizam se ispoljava prvenstveno kao seljački, militantni i patriotski“, navodi Žak Žerne. [restrict]

UZROCI PROPASTI NACIONALISTA U predvečerje Drugog svetskog rata u Evropi, Kina je, tridesetih godina prošlog veka, uveliko u ratu protiv japanske agresije. Čang Kajšekova nacionalistička vlada napušta dolinu reke Jangce pred japanskim agresorom i odlazi najpre u Hankou, a potom u Čungćing okružen gorama Sečuana na zapadu. Danas jedan od najvećih gradova sveta, Čungćing je sredinom 1938. godine imao oko dvesta hiljada, da bi broj stanovnika odmah po dolasku nacionalističke vlade Kuomintanga 1939. narastao na preko milion.
Vlada Kuomintanga našla se u teškoj situaciji. Odvojena od Šangaja, bankarskih i međunarodnih krugova, ona je, povrh svega, lišena mnogih fiskalnih prihoda.
„Režim je raspolagao samo kapitalom koji su u otadžbinu vratile kineske banke i ograničenom pomoći koju mu u početku pružaju strane države: prvenstveno Sovjetski Savez koji će sve do njihove konačne pobede ignorisati komuniste seljake (njegova pomoć je iznosila 250 miliona američkih dolara u periodu 1937–1939), SAD, Velika Britanija i Francuska. Međutim, japanski napad na Perl Harbor 7. decembra 1941. u narednom periodu će kineskom (Čang Kajšekovom, prim. aut.) režimu osigurati ključnu podršku SAD. Američka pomoć od više od dve milijarde dolara koju će dobijati tokom Drugog svetskog rata – uz još dve milijarde u periodu 1945–1949 – bila je, bez sumnje, relativno mala u odnosu na ukupno pedeset milijardi koje su SAD odobrile svim narodima koji su bili u ratu protiv Nemačke i njenih saveznika, ali je ta novčana masa predstavljala ogroman doprinos za tako bednu privredu kakva je bila privreda nacionalističke Kine. Potpomažući opstanak režima, ona je imala ogroman koruptivni efekat.
„Parazitska priroda sistema ogledala se u stvaranju ogromnog birokratskog aparata i ogromne vojske čije će ljudstvo u jednom trenutku imati pet miliona ljudi. Sistem ne odoleva inflaciji. Otuda sve brži rast cena i ubrzan pad vrednosti kineskog dolara. Od 1944. (kineski, prim. aut.) dolar vredi 500 puta manje nego što je vredeo uoči japanske invazije. Pad vrednosti novca, udružen s pomoći spolja i američkim prisustvom većim nego ikad – tu su sa svojim bazama, avijacijom, skloništima, transportom, radio-instalacijama, sve to ide naruku špekulacijama, vezama i korupciji. Izvestan broj bivših uglednika – sitni kadrovici režima, nastavni kadar, svi oni koji nisu bili u mogućnosti da se obogate nezakonitim radnjama – zapada u krajnju bedu i sve više gubi poverenje u režim.
„Tu odbojnost pojačavaju slabi uspesi vojnih operacija i uporno neprijateljstvo koje Čang Kajšek gaji prema komunističkim pristalicama koje su se borile protiv okupatora“, navodi Žerne.

DUGI MARŠ I TRIJUMF KOMUNISTA S druge strane, komunističke snage pokazivale su značajnu borbenost i istrajnost.
„Borci i kadar kineske sovjetske republike Đangsi, oslabljeni usled vojnih pohoda tokom 1931–1934, povlače se ka zapadu, u zapadni Sečuan. Progonjeni od nacionalističkih armija i prinuđeni da se probijaju do najudaljenijih oblasti ’Dugim maršom’ (čangčeng) od 12.000 kilometara, što predstavlja veliku epopeju kineskog komunizma, od sto hiljada ljudi do cilja je stiglo samo sedam do osam hiljada.
„Nakon kapitulacije Japana u leto 1945. godine, činilo se da je Čang Kajšeku ostalo samo da razjuri ’komunističke bande’. Nanđing, južna kineska prestonica, ponovo je bila u rukama Kuomintanga, a Republika Kina u stroju sa silama pobednicama. Uz podršku zapadnih sila, Čang Kajšek 1946. godine kreće u rat protiv komunista.
„Neprijatelji su se međusobno veoma razlikovali. Velikim armijama klasičnog tipa koje žive kao paraziti, pljačkajući i globeći sela, suprotstavljaju se brojčano tri puta manje seljačke milicije koje se mešaju sa anonimnom masom sela i vode rat iznurivanjem protivnika i lokalnim operacijama. Borbe s Japanom su za njih bile znatno teže nego za armije Kuomintanga koje su raspolagale značajnim mogućnostima brzog transporta. Čak su i na severoistoku, gde su se komunisti ušančili tokom ilegalnih borbi protiv japanskih zavojevača, nacionalističke trupe uspele da se domognu glavnih centara u vreme kada su se armije SSSR-a povlačile pošto su demontirale i poslale u delovima prema zapadu čitave fabrike ove industrijske zone. Međutim, prednosti nacionalista su bile više prividne nego realne: komunikacione linije su bile predaleke, a njihove su vojske držale samo gradove. Režim nije ispravio nedostatke. Produžavanjem borbi i afirmisanjem taktičke superiornosti partizana, režim će biti miniran sve većom demoralisanošću, a kada se seoske milicije budu udružile da bi formirale velike armije kojima će disciplina i borbeni kvaliteti omogućiti prve značajne pobede, celokupno javno mnenje će se okrenuti u korist komunista“, navodi Žerne.
Situacija se u Kini, počevši od 1947. godine, menja filmskom brzinom. Sredinom te godine, kineske komunističke snage preduzimaju ofanzivu na severoistoku, izolujući snage Kuomintanga. Sledeće godine padaju Luojang i Kajfeng u Henanu, Đinan u Šandungu… Celokupno naoružanje komunističkih trupa sastojalo se od ratnog plena, a sve više boraca napušta snage Kuomintanga i prilazi komunistima.
„Tokom ofanzive septembra i oktobra 1948. osvojen je čitav severoistok i tom prilikom su nacionalisti izgubili 400.000 ljudi, a među njima i deo najboljih trupa. Odlučujuća borba se odvijala u zimu 1948/49. u oblasti Sjučou (sever Đangsua). Pet stotina pedeset hiljada pripadnika nacionalističkih armija izbačeno je iz stroja“, piše Žerne.
Komunisti potom ulaze u Peking i Tijenđin, potom zauzimaju Šangaj, kanton i Čungćing. Nacionalisti beže na ostrvo Tajvan, a prvog oktobra 1949. godine KP Kine proglašava Narodnu Republiku Kinu.

MARKSIZAM I KINESKA MISAO Podjarmljeno polukolonizovano kinesko carstvo je otišlo u istoriju, a da regionalni vlastodršci („vorlordsi“) i kasnije Čang Kajšekovi nacionalisti nisu uspeli da reše ključne probleme kineskog društva: siromaštvo i političku zavisnost. Istorijske okolnosti u znatnoj meri su potpomogle porođaj KP Kine na svetskoj političkoj sceni. Žerne navodi da se u Kini sve razvijalo u korist komunista: udari policije Kuomintanga protiv liberala, pasivnost nacionalističke vlasti u odnosu na japansku invaziju, borba protiv pokreta otpora koju su oličavali komunisti, povećana korupcija…
Ali nisu samo istorijske okolnosti išle naruku kineskim komunistima.
„Ključ za osobenu istoriju kineskog sveta od prvih sukoba opijumskog rata pruža celokupno tumačenje istorije civilizacije. Kina ponovo pronalazi smisao za univerzalno koji je izgubila uništenjem etike i tradicionalističkih koncepcija. Karakteristike kapitalističkih i imperijalističkih zemalja – kult individualnog, religiozna netolerantnost, jagma za profitom, slobodno preduzetništvo – iznenada se uočavaju pod novim svetlom zajedno s razlozima njihovog odnosa uzajamne isključivosti s dubokim težnjama kineskog sveta. Negacijom svake transcendentne realnosti, on se, reklo bi se, priključio konstanti kineske misli. Teorija o pet stadijuma koji, socijalno-ekonomskom dijalektikom, vode čovečanstvo od primitivnog komunizma ka socijalizmu budućnosti, podseća na eshatološke vizije ’velike harmonije’ (datung) škole Gungjanga koju je ilustrovao Kang Juvej u ne tako davnom razdoblju. Ova teorija evocira i neke istorijske koncepcije kineskih filosofa 17. veka čiji uticaj nije nikada prestao da se oseća. Ukidanje privatnog vlasništva, koje je uveo pokret Tajping sredinom 19. veka, odgovara dubokoj težnji kineske revolucionarne tradicije. Od svih zapadnih filozofija, marksizam je, bez sumnje, najmanje udaljen od opštih orijentacija kineske misli“, zaključuje Žerne.

Kraj

[/restrict]