Džonsonov gambit

Slučaj razarača „Defender“

Rule Britannia, jedna je od dve nezvanične himne Britanije (druga je Jerusalem) i počinje ovim stihovima: Rule, Britannia! Britannia, rule the waves! Britons never, never, never shall be slaves (O Britanijo, gospodari talasima! Britanci nikada, nikada neće biti robovi). Pesma je iz 18. veka i svedoči o pomorskoj sili i imperiji u kojoj sunce nikada ne zalazi. A danas, ko to danas gospodari talasima?

Svojevremeno se, pre četrdesetak godina, prepričavao vic koji je imao i naslov: „TASS izveštava“. Za one malo zaboravnije, ali i za one mlađe, TASS je Telegrafska agencija Sovjetskog Saveza. To je nešto kao naš Tanjug ili britanski Bi-Bi-Si. Evo vica: TASS izveštava da je sovjetski traktor mirno orao pored kineske granice kada je jedan odred kineskih tenkova otvorio vatru na sovjetske poljoprivrednike. Naš traktor je hrabro uzleteo, prešao na kinesku teritoriju, pa u brišućem letu krenuo ka kineskim tenkovima, otvorio je vatru i uništio ih. Potom se mirno vratio na sovjetsku teritoriju i nastavio da ore.
Tako je bilo pred raspad sovjetske imperije. Kina je, obratite pažnju, bila neprijatelj, a stvarnost i propaganda nisu imali mnogo dodirnih tačaka. Psihološko iščašenje je dostizalo svoj vrhunac koji će kulminirati raspadom tog sistema i još nekoliko okolnih država. Privid koherentnosti je održavan slepom ideološkom poslušnošću koja je nametana medijima masovnih komunikacija i strahom. Kako to danas izgleda na Zapadu, imperiji koja je proglasila da će okončati sve imperije jednom za svagda, pa tako i sam pojam istorije? [restrict]

SUDAR NARATIVA Da vidimo prvo britansku verziju događaja i kako se to njihov „traktor“ našao u ruskim teritorijalnim vodama i šta je onda bilo. Ova verzija je zasnovana na izveštajima Bi-Bi-Sija, „Gardijana“, „Telegrafa“, kao i Ministarstva odbrane (tvitovi) i izjava glasnogovornika američke vojske, kontraadmirala u penziji Džona Kirbija. Mesto događanja je more nadomak Krima. Britanija, kako smo već ranije pisali, ima dugu tradiciju projekcije svojih interesa u ovom delu sveta – nazovimo to tako.
Razarač „Defender“ (branilac), brod Njenog kraljevskog visočanstva (HMS Defender– Her Majesty’s Ship je puno ime i prezime broda) sedmi je plovni objekat britanske mornarice s tim imenom. Prvi je porinut 1797, a sadašnji 2009. Brod je dug 152 metra, ima deplasman 8.500 tona i opremljen je najsavremenijim raketnim (između ostalog) naoružanjem. „Defender“, iliti „traktor“, nalazi se u Crnom moru i kreće od Odese prema luci u Gruziji. Put vodi pored poluostrva Krim za koje Britanija smatra da je protivpravno prisajedinjeno Rusiji i da i dalje pripada Ukrajini. „Defender“, dakle, ide najkraćim putem koji vodi kroz ukrajinske teritorijalne vode baš ispred Sevastopolja (za Ruse su to, naravno, ruske teritorijalne vode). Rusi su se tu nešto uznemirili i preko radija zapretili, prenosi Džonatan Bil, novinar Bi-Bi-Sija koji se, eto, slučajno našao na tom brodu upravo tu i upravo tad. Nekoliko ruskih aviona (20) je preletelo „Defendera“ u niskom (brišućem) letu, što se čuje i na audio-izveštaju novinara Bila, a i par brodova koji su se tu zatekli otvorili su vatru. Ali je to bila samo vežba o kojoj su Rusi unapred izvestili sve učesnike pomorskog saobraćaja. „Indipendent“ spominje rusku verziju događaja po kojoj je Suhoj 24 izbacio dve bombe ispred pramca „Defendera“ u znak upozorenja. Sve u skladu s normama ponašanja i protokolom, piše u tvitu kancelarije za odnose s javnošću Ministarstva odbrane Velike Britanije. Sve u svemu, ništa posebno. Tresla se gora, rodio se miš. Boris Džonson, naravno, tvrdi da je sve to bilo pod njegovom punom kontrolom.
Lepo spakovana priča, nema šta. I sve to tako prolazi kod većine zavisnika od dnevnih vesti medija glavnog toka. Na svu sreću, međutim, (još) postoji internet gde su zainteresovanima dostupni drugi glasovi, tumačenja, pa i video-zapisi susreta britanskog „traktora“ s dvadesetak ruskih borbenih aviona i dva broda obalske straže u Crnom moru.
Na osnovu svih sakupljenih podataka, stvari su izgleda tekle ovako. HMS Defender je plovio Crnim morem i ušao je oko tri kilometra u ruske teritorijalne vode, dvanaestak nautičkih milja (oko 20 kilometara) ispred Sevastopolja. Da li dvanaest godina star razarač koji je opremljen najsavremenijom tehnologijom može da „zaluta“ i promaši plovni put za tri kilometra? Ne može. Na svu sreću, na brodu se, rekosmo, slučajno našao novinar Džonatan Bil, koji na početku svog članka naivno i simpatično piše da je pri približavanju južnom jezičku okupiranog Krima posada „Defendera“ zauzela borbene položaje i da su im svi borbeni sistemi bili spremni za dejstvo. Neobičan način da se plovi ustaljenim plovnim putevima, zar ne? Pod punom borbenom gotovošću.
Dva ruska broda obalske straže su pratila „Defender“ s kojim su uspostavili radio-vezu i tražili su da britanski brod napusti ruske teritorijalne vode. Video-zapisi tih komunikacija dostupni su na internetu. Englez kaže: „Mi smo britanski ratni brod, ko ste vi?“ A Rusi odgovaraju isto tako na engleskom (jak akcenat): „We are a Russian warship“, i traže da napuste njihove teritorijalne vode. Lovci nadleću a obalska straža preti da će ispaliti pucnje upozorenja. To i rade. Vidi se na snimku da top na pramcu ruskog broda ispaljuje tri hica u pravcu „Defendera“. To su bili hici upozorenja koji su ciljali vodu ispred i iza britanskog plovila. „Defender“ je napustio ruske teritorijalne vode bez oklevanja. Britanski vojni ataše je hitno pozvan na razgovor u rusko ministarstvo odbrane. Snimak dela tog razgovora (bez zvuka) dostupan je na internetu i lepo se vidi kako britanski oficir nervozno stiska olovku i sluša. Onda mu, na kraju razgovora, ruski kolega zvanično uručuje jednu crvenu fasciklu. Britanac izlazi iz zgrade, seda u džip marke Rendž Rover, model defender (provokacija?) i odlazi.
Britanski izvori potvrđuju dakle da se nekakav incident dogodio, ali sasvim umanjuju mogući značaj i implikacije. Jesu avioni malo leteli iznad nas, ali nas nisu gađali bombama, nije ih bilo mnogo (samo oko 20) i nisu pucali u znak upozorenja nego su to tamo slučajno bile neke vojne vežbe.

ŠIRI KONTEKST Da pogledamo sad malo širi vojni, pa i onda i politički kontekst ove operacije. Jer to ona svakako i jeste – operacija.
Britanija je saveznik sadašnje vlade u Kijevu s kojom je uspostavila i vojnu saradnju i „Defender“ nije prvi britanski razarač koji zalazi u ruske/ukrajinske vode. HMS Dragon, „Zmaj“, to je uradio oktobra prošle godine. Tog puta, međutim, u blizini „događaja“ (sasvim slučajno) našli su se holandska fregata/razarač HNLMS Evertsen i američki razarač USS Laboon. Ako tome dodamo i prisustvo, negde tamo gore, američkog aviona za prikupljanje podataka, onda vojna narav ovog slučaja postaje jasnija. Kako bi ulepšali ovu manifestaciju prijateljstva i saradnje, možemo i da dodamo da je na proleće ove godine Ukrajina spremala veliku vojnu ofanzivu na Donbas koja je sprečena reakcijom Rusije – na ukrajinsku granicu uspela je da za manje od dve nedelje stacionira nekih 90.000 vojnika sa svom potrebnom opremom. Amerikanci su na to rekli „no, thank you“ i počeli da zakazuju susret s Putinom. Britanci su ostali bez rata i bez mesta za tim pregovaračkim stolom. Da ovaj vojni pregled završimo uz nekoliko citata. Glasnogovornik ruskog Ministarstva odbrane, general-major Igor Konašenkov je odgovarajući američkom kolegi Džonu Kirbiju naveo da je britanski razarač u Crnom moru za ruske oružane snage samo jedna lepa, velika i debela meta (žirnaя celь). Dalje je zamolio da se britanski i američki brodovi suzdrže i da prestanu da bespotrebno izazivaju sudbinu, kao i da prestanu da slede primer ukrajinske mornarice i njihove flote sačinjene od komaraca (toliko o tome!).
Konašenkov je rekao ono što otprilike svi znaju. Crno more je ruska bara i niko i ništa tu ne plovi, a da nije na nišanu i u dometu ruskih raketnih sistema. Ali i bolje i lepše od toga, bar što se Rusa tiče. Piše pre neki dan ruski komentator vojnih pitanja Andrej Martjanov da su Rusi najzad prebacili u vojnu bazu u Latakiji (Sirija) izvestan broj lovaca MiG-31K koji su opremljeni supermodernim raketama Kindžal (bodež). Ova raketa ima domet od 2.000 kilometara, što je uz dolet aviona koji je nosi oko 3.000 i postiže brzinu veću od mah 10. Da se začas vratimo matematici iz osnovne škole. Od Latakije do Krima (na primer) ima oko hiljadu kilometara. Brzina od mah 10 je nekih 12.000 kilometara na sat. Znači da raketa koja može da nosi i nuklearnu bojevu glavu stiže do nekog sledećeg britanskog „traktora“ nadomak Sevastopolja za pet minuta. NATO pri tome nema odbranu od Kindžala. No ovo je stvar estetike, naravno. Lepo izgleda na mapi kada raketa leti preko čitave teritorije Turske, ali može ona da se ispali i s Krima (ta stiže za minut i manje). Mogu i ruski piloti sa već višegodišnjim iskustvom ratovanja u Siriji da polete s obližnjeg aerodroma i izbuše brod raketama kao staru kantu. Ili možda da probamo neku od onih 4-5 SSK crnomorskih podmornica najnovije proizvodnje naoružanih Kalibar raketama (ispaljuju salve od po šest komada) i torpedima, dumaju ruski generali. To je otprilike general-major Konašenkov i hteo da poruči britanskim kolegama. Učtiv je pa nije baš hteo da ide u detalje, ali eto, to je to – gospodo, nemojte se igrati, molim vas.

SUMA SUMARUM Kako sad sve to uramiti u jasan geopolitički okvir? ’Ajde da probamo ovako.
Posle (još jednog) neuspeha prolećne ukrajinske vojne ofanzive Amerikanci su dopustili (to tako izgleda s njihove tačke gledišta) završetak radova na gasovodu „Severni tok 2“ koji dovodi ruski gas u srce, mozak i utrobu evropske industrije – u Nemačku. „Severni tok 2“ praktično zamenjuje tradicionalnu južniju rutu kroz Ukrajinu koja je, usled političke situacije u toj zemlji, pod znakom pitanja. Pored ustupka u vezi s gasovodom, Amerikanci su zatražili sastanak Bajdena i Putina. Rusi koji već godinama smatraju Amerikance za dogovornonesposobne (dogovor nesposoben) nisu bili preterano oduševljeni, ali su pristali. Da li to Amerikanci rade na odvajanju Rusije od Kine? Verovatno. No za našu temu je ovde manje bitno ko je za stolom. Bitno je ko nije – Britanija.
Poslednjih nedelja se isto tako čuju glasovi da Angela Merkel i Emanuel Makron žele da poprave odnose s Rusijom, pa čak i da pozovu ruskog predsednika na julski sastanak Evropskog saveta. Holanđanin je s indignacijom izjavio da on onda neće ni prisustvovati sastanku (vlasnik bojnog broda Eversten), a Poljaci i baltičke zemlje su digli dreku. Britanija koja je izašla iz Evropske unije tu se ništa i ne pita. Nije za pregovaračkim stolom.
Dakle, situacija je s ostrvskog gledišta vrlo ozbiljna. I za Amerikance i za Evropljane, Britanija se ubrzanim koracima pretvara u drugorazrednu političku silu, što je, naravno, potpuno neprihvatljivo. I dok se oko toga svi slažu, mnogo je manje saglasnosti oko preduzimanja sledećih koraka. Šta da se radi (Čto délatь)? Što bi rekao ruski romanopisac i teoretičar književnosti Nikolaj Gavrilovič Černiševski.
Ispada da je trenutno jedini geopolitički sto gde nova, nezavisna, globalna i slobodna Britanija može da sedne i afirmiše svoje interese jeste sto NATO-a, vojne alijanse. Pošto im slučaj Skripalj i trovanje novičokom izgleda nije upalio, dosije o Trampu (Steele dossier) samo delimično… onda se neko setio da bi bilo dobro da „Ejč-Em-Es traktorom“ zaoru jednu lepu brazdu po ruskom Crnom moru. Izvanredno, kako se samo ja toga nisam setio – viče ushićeni Boris Džonson. Ministar spoljnih poslova Dominik Rab kao da nije bio siguran da bi to bila ispravna odluka. Kaže da je savetovao da se Rusi ne uznemiravaju. Signali su vidljivi da ni delovi vojske ni vlade nisu oduševljeni. Ministar odbrane Ben Volas tu se čini najsumnjivijim. Izgleda da je on smislio genijalni plan – kako potopiti sopstveni razarač. Pohađao je čovek vojne škole, dogurao do kapetana, valjda zna šta govori. Valjda. Boris sad tvrdi da je znao sve od početka i da je on to i odobrio. Zanimljivo. Poznajući Borisa, doduše, on nikada ništa drugo ne bi ni izjavio. Zar ON da nešto ne zna, ne razume ili ne može. Takva jedna jedinstvena, višestruko nadarena, gotovo renesansna ličnost kakva nije viđena, ako ne baš od vremena Perikla, a ono bar od vremena Vinstona Čerčila? Nikako. No kada nas mine potpuno iracionalno oduševljenje, moramo da se zapitamo: da li su ovo prvi znaci da i Britanija postaje dogovornonesposobna? Ili je možda Boris preuzeo odgovornost samo zato da bi izgledalo da kontroliše situaciju i da bi tako opstao kao koliko-toliko kompetentan sagovornik? O tome će istoričari.
No da mi vidimo šta, u stvari, znači ta ruska formulacija o nesposobnosti međunarodnog političkog partnera da se drži dogovora? Znači da Sjedinjene Države, na primer, nemaju nikakvu koherentnu spoljnu politiku već da je to skup sasvim različitih interesa koji koriste državne resurse (vojska, diplomatija, finansije itd.) kako bi ostvarili sopstvene uske interese. Sada već znamo, na primer, da kada je Tramp govorio o povlačenju američke vojske iz Sirije, to ne samo da se nije dogodilo već mu je rečeno da se na tome radi, a upravo je učinjeno suprotno – nove snage su tamo prebačene. Znači, od dogovora s predsednikom nema vajde, jer svaka obaveštajna agencija (ima ih 17) špijunira one druge za sopstveni račun i vuče poteze koji joj odgovaraju. Tu je onda vojska, političari, Silicijumska dolina, trgovci oružjem, drogom, naftom, lekovima, ljudima… I na toj sceni sad manevrira i Britanija. Da li je Boris Džonson smislio upad „Defendera“ u saradnji s ukrajinskim kolegom, bivšim komičarem, predsednikom Zelenskim i njegovim generalima s komarcima? Vrlo je moguće. Džonson je oduvek pokazivao sklonosti za vodvilj i humor. Ovaj put je to, međutim, moglo vrlo skupo da košta i nisu sva ministarstva, svi ministri i sve vojne strukture oduševljeni ovim podvigom.
Svakako je zanimljivo i to da se incident dogodio u trenutku kada su pušteni u opticaj glasovi po kojima Džonson traži sastanak s Putinom. Jedno s drugim nekako ne ide, opasna provokacija i poziv na razgovor. Ima lakših i manje opasnih načina da se organizuju međunarodni susreti na najvišem nivou, nuklearni rat nije najpouzdaniji metod.
Rule, Britannia! Britannia, rule the waves! – odjekuje velelepnim hodnicima i salama Ministarstva odbrane Velike Britanije. Odjekuje u glavama političara i sledbenika koji još veruju u mitološke imperijalne obrasce i u sopstvene medije. Neki izgleda još veruju i u izuzetna borbena svojstva višenamenskih traktora koji mirno oru pored kineske ili ukrajinske granice. Hoće li, dakle, biti još sličnih upliva u ruske teritorijalne vode? Ili smo nepovratno zašli u svet asimetričnih reakcija i postupaka? Biće da jesmo. Ove šahovske simultanke proizvode bar pet ili šest dimenzija na sat. Pa ko istraje. Za nas je najbolja varijanta miroljubivi remi u bilo kom potezu, ako mi (građani) i naši interesi imamo bilo kakve veze s tim šahovskim tablama i rukama koje vuku nadahnute poteze tipa žrtva razarača za traktor – Džonsonov gambit.

[/restrict]