Zečevizija – Dva Vidovdana Slobodana Miloševića

Kako se tek nadomak Drine Milošević uverio da ga predaju Hagu, jer je sve do tada tinjala luda nada da će tri najodgovornija rukovodioca zemlje poštovati ne reč nego potpisanu pismenu garanciju da neće biti isporučen tribunalu, i kako se drevni vidovdanski fatum izdaje, koji je Milošević ponovo otkrio i opisao naciji na Gazimestanu, tada otkrio u punom bestiđu – opet na Vidovdan

Uoči najstarijeg srpskog praznika – a da je najstariji trebalo bi da nas podsete ovaj i još dva napisa u narednim brojevima „Pečata“ – još traju odjeci televizijske serije Porodica emitovane u martu i aprilu ove godine, u kojoj Vidovdan igra naročitu ulogu. Jer ovaj praznik je označio dva bitna momenta u životu savremene Srbije i njenog predsednika Slobodana Miloševića, čijoj je porodici metaforički posvećena serija. Rečju, dva Vidovdana obeležila su ovaj put. Miloševićeva zvezda blesnula je čuvenim govorom na Gazimestanu, 28. juna 1989. godine, na šestogodišnjicu Kosovskog boja i žrtve kneza Lazara. Na srpskom nebu put ove zvezde mogao se pratiti u sledećih deset najtežih godina do Miloševićeve dramatične otmice, 31. marta 2001. godine, i njegove prodaje Haškom tribunalu, čime se prvi nivo, politički triler s poukom, završava. Drugi, preokret i patos ove vidovdanske povesti, međutim, počinje na ovom mestu, u tami boga Ereba i žene mu Nikte, drevne zaštitnice noći, čija će se kćer Nemezis, boginja odmazde i kažnjavanja, pojaviti u Hagu, gde će Milošević izazvati najveću silu u istoriji sveta odlučnom odbranom sebe i srpskog naroda, pa na vrhuncu dati i svoj život, kao protagonist prave tragedije. Ali pre nego što se upustimo u ovu uzbudljivu dramaturgiju, trebalo bi da skrenemo pažnju na jednu dodatnu medijsku tvorevinu, koju je RTS upriličio tokom emitovanja ove igrane serije, kasno uveče 1. aprila 2021, na dvadesetu godišnjicu sudbonosnih događaja. Tada se, posle prikazane treće epizode serije, u studiju pojavio jedan od aktera stvarne drame Čedomir Jovanović i iznenada progovorio jezikom svedoka. Bio je to redak, mada ne i jedinstven slučaj: ličnost iz igrane fikcije javila se kao dvojnik izvedenog narativa. Po Jovanoviću, na ulasku u helikopter koji ga je odveo u neizvesnost i smrt, Milošević treba da je upitao: „Znate li, Srbi, da je danas Vidovdan?“ [restrict]

BRUJANJE GAZIMESTANA U ime Srba, Čeda treba da je odgovorio: „Pojma nemam.“ Milošević je klimnuo glavom: „To se po tebi i vidi.“ Ali je iz unutrašnjosti helikoptera dopro glas pilota: „Ja sam vas vozio na Gazimestan pre dvadeset godina, predsedniče.“ Iznenađen, Milošević mu je pružio desnu ruku, dok ga je za levu još držao glasnik Haškog tribunala Kevin Kertis ili agent MI6 Entoni Monkton, u svakom slučaju neki britanski opskurant, kako je od početka bilo predviđeno i u knjigu sudbine zabeleženo. Tu sad počinje nova drama, koja tek čeka svoj scenario i svoju režiju.
U kabini vazduhoplova, koji je leteo prema Tuzli i tamošnjoj bazi NATO-a, pilot je govorio o sunčanom, svetlom danu kada je svoju letelicu spustio na polje u blizini Prištine, na kome se okupilo najmanje milion Srba. Miloševića je iznenadni pomen Gazimestana vratio u sećanje na grdno sudilište, gde je tada otvorena nova stranica srpske povesti. Dominantnu, mitološku komponentu ovog skupa pojačali su svi oni koji su bili tu (mnogi predstavnici srpske kulturne i javne elite), a naročito oni koji nisu došli na Kosovo: Hrvati, Slovenci, Muslimani, Makedonci, Albanci i američki ambasador Zimerman, što je imalo naročitu težinu i tek kasnije dobilo svoje puno objašnjenje. Kroz brujanje okupljene mase, šumu zastava i opšte oduševljenje prisutnih, probijao se Miloševićev glas: „Na ovom mestu, u Srcu Srbije, na Kosovu polju, pre šest vekova, pre punih 600 godina, dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Ovaj veliki šestogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam prema tome danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša!“ Na to se prolomilo masovno odobravanje i oduševljen, dug aplauz, siguran dokaz da Milošević pogađa glavnu arhetipsku žicu ovog događaja, onu vidovdansku, s direktnim pozivanjem na nacionalnog mitološkog junaka. Ne ostavlja ni najmanje sumnje u to i odmah uvodi lajtmotiv kosovske epike, izdaju, koju sam mitološki heroj označava na Kneževoj večeri. „Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, jeste to da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga… Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće i dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uvele su srpski narod i Srbiju u agoniju čije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fašističku agresiju.“
Masa je iznenada zanemela. Svi su znali o čemu govori Milošević, ali mnogi nisu verovali svojim ušima. Komunist i titoista projavio je prvi put u istoriji druge Jugoslavije istinu o građanskom ratu 1941–1945. i kasnije na tlu Srbije i Jugoslavije. Ova istina bez ostatka i zazora imala je vidovdansko dejstvo upravo zato što ju je izrekao jedan komunistički vođ i to u trenutku u kome je nadolazila nova velika nesreća, takođe posledica višedecenijske neodgovornosti srpskih komunista prema svom narodu. „Pa i kasnije, kada je formirana socijalistička Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda“, nije ostavljao sumnje Milošević. „Ustupke, koji su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati nijedan narod na svetu… A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh niti sramota. To je prednost koju oni nisu koristili protiv drugih. Srbi tu prednost što su veliki nisu nikada koristili za sebe.“ Eto, na tom mestu haški tužitelji dočepali su se teze o Miloševićevoj odgovornosti za „udruženi zločinački poduhvat stvaranja Velike Srbije“, ključne optužbe koja im je docnije slavno pala u vodu, jer nije mogla da je prihvati ni haška pravda.
„Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se i zbog toga osećali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama“, nastavio je Milošević. „Evo nas danas na polju Kosovu da kažemo – da više nije tako. Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od polja Kosova da se to kaže“… Novi šok. Milošević je ovde samo ponovio ono što je iste te 1989. godine rekao srpski pesnik i politički komesar Druge proleterske brigade Tanasije Mladenović: „Mi srpski komunisti objektivno smo izdali svoj narod.“ Pa iako je govor završio odom Jugoslaviji, čiji je predsednik bio i kojoj je na kraju platio svoj danak, novi epski junak poentirao je ovako: „Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena.“
Sada, međutim, dolazi kritični momenat. Ono što će reći na vrhuncu otvorilo je pred Miloševićem vrata pakla: „Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve nisu isključene“ (kurziv B. Z.). Ovo potonje ponovljeno je hiljadu puta i na stotinu mesta kao krunski dokaz da je Milošević bio glavni krivac za ratove devedesetih. Iako je mislio na nešto drugo, nije bez razloga ostavio i tu mogućnost, jer je, u duhu Vidovdana, predvideo neposrednu budućnost sadržanu u Tuđmanovom drskom priznanju: „Rata ne bi bilo da ga mi nismo hteli“ (25. maja 1992. na Trgu bana Jelačića, pred oduševljenim hrvatskim narodom) i izjavi njegovog ministra policije Josipa Boljkovca: „Tuđman je želeo rat po svaku cenu. Rat nije bio nužnost već namera. Po tom njegovom konceptu Srbi su trebali nestati iz Hrvatske“ (na suđenju Branimiru Glavašu, 12. februara 2009). Ali sve je to izbrisano gumicom haške pravde, a ostala je jedna Miloševićeva polurečenica, koja decenijama odjekuje kao smrtonosni refren.

FATUM IZDAJE Pilotovo sećanje i udaljeno brujanje Gazimestana izmešalo se s hukom još četiri helikoptera, koja su, nadomak Drine, okrenula poslednji krug oko BEL 212 u kome je bio Milošević. Englezi su izmenjali zabrinute poglede. Ono što su znali oni, ali ne i Milošević, jeste da ovaj let iz kabineta „njegovog“ načelnika Generalštaba pomno prate general Nebojša Pavković i predsednik vlade Zoran Đinđić. Pavković je sve vreme izdavao naređenja. „Nisu primali telefonske pozive, a svi koji su u to vreme pokušali da stupe s njima u kontakt, među njima i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica, nisu uspeli, jer su telefoni bili isključeni“, pišu „Večernje novosti“ četiri godine kasnije. Ono što ovde nije zabeleženo otkrila je docnije Karla del Ponte: jedino je njena veza, koju je servisirao NATO, bila sve vreme otvorena. „Svi piloti u odlasku bili su na strogom ćutanju. To znači da ih nije registrovao Centar za elektronsko izviđanje. Kada su doleteli do Drine, samo helikopter sa Miloševićem nastavio je dalje, za Tuzlu. Ostali su se vratili u Beograd i, pošto je sve bilo završeno, javljali su se Centru po svojim pozivnim znacima. Tek onda, u Beogradu je počela akcija obaveštavanja, najpre rukovodstva zemlje a zatim i javnosti“, pisale su „Večernje novosti“.
Karla del Ponte mogla je da odahne. „Bili su to vrlo napeti trenuci jer se do poslednjeg časa, dok on stvarno nije bio u helikopteru, nije znalo da će operacija uspeti“, sećala se kasnije. „Moglo se, na primer, dogoditi da odbije da uđe u helikopter. Bili smo, dakle, u telefonskom kontaktu sa Beogradom, a tamo su bili i naši ljudi koje smo poslali da prate šta se događa. I sve je dobro prošlo. Sećam se da smo u Tribunalu slavili, otvorili smo bocu crnog vina, koje čak nije bilo ni dobro, moram priznati, i pili smo iz papirnih čaša. Bio je to, na izvestan način, trenutak olakšanja nakon velikog posla koji smo obavili.“
Tek nadomak Drine Milošević se uverio da ga predaju Hagu. Sve do tada je tinjala luda nada da će tri najodgovornija rukovodioca zemlje poštovati ne reč nego potpisanu pismenu garanciju da neće biti isporučen tribunalu. Sada je, međutim, sve postalo jasno: drevni vidovdanski fatum izdaje, koji je Milošević ponovo otkrio i opisao naciji na Gazimestanu, otkrivao se sada u punom bestiđu; opet na Vidovdan, u mitskom trenutku, koji nije bio slučajan. Kao što je Ferdinand sam izabrao datum svoje smrti u Sarajevu 1914, jer je hteo da ponizi Srbe, tako je iz istog razloga „Gordi Albion“, oličen u dvojici pratilaca, tražio i dobio od Đinđića svoj plen baš na ovaj datum. Ni dan ranije, ni dan kasnije. Nije samo Milošević bio cilj složene operacije koju je preduzeo ceo Atlantski pakt da bi ga dovukao u Hag nego i ono što ga je uzdiglo na Gazimestanu: duh drevnog srpskog sabora na kome se obnavljao izbor nebeske pravde. Poslednji otpor Velikom bratu na tlu Evrope bez Rusije, koja će početi da se uspravlja tek dve decenije kasnije. Unilateralni svet morao je da vidi svog žrtvenog jarca, oblaćenog i unapred osuđenog, kako ga privode jedinom gospodaru na klanje.
Tek tada, s mešavinom olakšanja i trijumfa, prišao je Miloševiću haški izaslanik i namakao mu lisice na ruke.

[/restrict]

Nastavak u sledećem broju