Svi putevi ne vode u Rim nego u jednakost

U aktuelnoj televizijskoj britansko-italijanskoj seriji „Domina“ publika može da uživa u ulickanom, pripitomljenom i uglavnom neistinitom žitiju čuvene rimske imperatorke Livije Druzile, žitiju prilagođenom diktatu zapadnog „novog čitanja“ istorije i siledžijskog uvođenja novih vrednosti upravo na temelju prekrojene i ulepšane povesti. A „Domina“ je tek jedan od bezbroj primera orvelijanskog uvođenja prihvatljive istorije

Zovu je „Igrom prestola u togama“. Nova „istorijska“ serija iz britanske produkcije, snimana u Italiji, uz izvesnu pomoć italijanske produkcije, osmodelna serija „Domina“ vraća nas, ako ništa drugo, u uvek filmično rimsko doba. U vreme čuvene Livije Druzile, poznate i kao Julija Avgusta, a istorijski znane u kontekstu veoma moćne, zle i uticajne loze vladara koja je, da tako kažemo, proistekla iz nje. Livija je posle 14. godine naše ere bila treća supruga prvog rimskog cara Avgusta, i ubrzo je, kažu, uspela da se nametne kao jedna od najmoćnijih žena u starom Rimu. Bila je majka cara Tiberija, baka Germanika i cara Klaudija, prababa cara Kaligule, a čukunbaba cara Nerona. Dakle, sama ta činjenica nudi podlogu za veoma zabavni biografski osvrt na njen život i vreme. Bolji i stariji ljubitelji ovog žanra verovatno se sećaju prvog i ubedljivo najkvalitetnijeg televizijskog oživljavanja njene ličnosti u čuvenoj „Bi-Bi-Sijevoj“ seriji iz 1976. godine „Ja, Klaudije“, ekranizacije istoimenog romana ostrvskog autora Roberta Grejvsa. On ju je iz daleke istorije iščupao i dovukao pred gledaoce u ondašnju, pre skoro pola veka, savremenost, prikazavši je kao beskrupuloznu, surovu, spletkarošku moćnicu iza scene i potom još strašniju vladarku koju su kroz život i karijeru vodili bolesna ambicija i neograničeni kapacitet za zlo, kao i pataloška zavidljivost praćena nesputanom surovošću zahvaljujući čemu je bez kajanja uklanjala sve koji bi joj se našli na putu, a posebno one koje je smatrala mogućom pretnjom za osvajanje vlasti njenih potomaka. Sve smo to videli u seriji „Ja, Klaudije“, koja se nije direktno bavila njom, ili barem ne samo njom već najviše likom iz naslova.

Po diktatu zapadnog „novog čitanja“ istorije

U aktuelnoj gorepomenutoj seriji „Domina“ (može se prevesti kao „Vladarka“) Livija je u centru pažnje, avaj, skoro potpuno fantazirane dramatizacije njenog života. I još više avaj, sasvim prilagođene diktatu zapadnog „novog čitanja“ istorije i siledžijskog uvođenja novih vrednosti. I kao što je to Orvel opisivao u svom štivu, slikajući apokaliptičnu civilizaciju distopijske diktature u kojoj se svakodnevno menja istorija, sada autori današnjih proizvoda za indoktrinaciju mase – koja je pristala da im se život zameni proizvodima zabavne industrije, pa ono što je smatrala za svoju istoriju, čak i onu nedavnu koju je lično proživela, a kamoli ovu davnašnju rimsku – bez imalo sumnje ustupaju pred naletom novih činjenica koje se usklađuju s aktuelnim potrebama novog sistema vrednosti. Pa ako su prefarbane činjenice iz istorije kako bi se uskladile s onim što se potura danas kao jedino ispravno, onda ne može biti sumnje da je to jedino ispravno zaista i ispravno. Tako, posle serije „Ja, Klaudije“, ista ličnost iz autentične rimske istorije u savremenom njenom predstavljanju pokornom televizijskom narodu u seriji „Domina“, koju, uzgred, neki besramno hvale kao vrhunski proizvod moderne TV produkcije i kao sasvim adekvatni pogled na istorijske činjenice, Livija nije ni izbliza tako bahata, zla i krvoločna. Ona je ideal savršene žene, heroine zapravo. Odrasla u skladnoj i ljubavlju ispunjenoj porodici, srećnom, presrećnom, detinjstvu uz divnog i brižnog oca, i sa, za neveru, najboljom drugaricom u liku crnopute robinje koja ju je podučavala svim neophodnim vrednostima društva satkanog od ravnopravnih jedinki bez obzira na spoljne manifestacije bilo koje od njih. Čudno je da nije zahtevano klečanje pred početak svake epizode u znak protesta protiv rasizma kao što je to ustanovljeno pred početak svake fudbalske utakmice u engleskoj ligi. Kao da se ne zna na kakvim je sve nejednakostima i brutalno razdvojenim staležima bio sazidan Rim. I šta su u tom sistemu bili robovi, posebno ženski i još crnoputi. Ovoj iz serije, najboljoj prijateljici tinejdžerke Livije čak i udeliše slobodu i građanski status!?

Političko pripitomljavanje

Kasnije, tokom serije, kada je Livija odrasla i konačno postala Domina, njena je čuvena brutalnost pripitomljena do nivoa koji ne vređa političku korektnost našeg vremena, pa su njene bitke za vlast sopstvenu, kao i onu koju treba da nastave njeni naslednici – a koji su do ove serije i u drugim proizvodima zabavne industrije i u istorijskim knjigama bili predstavljeni kao primer svojevrsne brutalnosti i beskompromisne ambicioznosti – tek malo krvoločnije, a svakako opravdane. Livija je bez milosti uklanjala sve koji bi čak i u najdaljem promišljanju budućnosti mogli da stanu na put njenim naslednicima. Nije se libila ni da napadne rodbinu, a po nekima skrivila je čak i smrt svog vremešnog muža. Serija „Domina“ ispoštovala je aktuelnu rodnu, rasnu i svaku drugu jednakost, pa je ovaj brutalni lik vladarke ulickan vrednostima koje moramo da poštujemo i to do tragikomičnih razmera. Otud je „Domina“ pre pamflet neoliberalne kominterne nego što je „Igra prestola u togama“, a jedino žalosnije od toga što ona nudi su naručeni hvalospevi navodne kritike koja se utrkivala u hvaljenju ove serije na odgovarajućim sajtovima i platformama za ocenjivanje i preuzimanje njenih epizoda.
Nije ni izbliza „Domina“ jedina koju poslednjih godina orvelijanski tim za prepravljanje istorije koristi za retroaktivno uvođenje novih vrednosti. Istoriji, fiktivnoj, takozvanoj epskoj, ili onoj navodno istinitoj su se posvetile i serije „Poslednje kraljevstvo“ (britanski osvrt na navodnu istoriju Saksonaca je dobio četiri sezone na „Netfliksu“), „Vikinzi“ (šest sezona iz produkcije „Histori čenela“ u kojima smo videli prigodno umivenu sliku o čuvenim nordijskim brutalnim ratnicima i osvajačima iz naslova), „Velika“ (lakrdijaška „antiistorijska“ komična drama o junakinji iz naslova s ruskog dvora u 18. veku, a iz produkcije „Hulua“), „Španska princeza“ (takođe televizijski šerbetizovani život i ljubavi Katarine Aragonske pre udaje za Henrika Osmog), „Pad viteza“ (HBO-ov doprinos večno atraktivnoj priči o vitezovima Templarima), a tu su i izuzetno cenjena i maksimalno nagrađivana serija o životu i delu engleske kraljice Elizabete Druge, „Kruna“, „Netfliksova“ serija o navodno istinitoj istoriji rimskog carstva, „Rimska imperija“, „Medičijivi“, nešto ranije snimljene „Bordžije“, „Versaj“, „Poslednji car“ (jadni osvrt na pad Romanovih), „Tjudorovi“, „Bela kraljica“ (HBO-ova naivna romantična predstava o ujedinjenju Engleske) i niz drugih. Za sve ili bar skoro sve je zajedničko to da su bezobrazno predstavljale čuvene istorijske ličnosti i događaje na neprikladan, neistiniti, lakonski, komercijalni način, povinovale su se aktuelnim zahtevima o pitanju onoga što je istorija morala da nosi ne bi li bila poučna za današnje generacije, sa „činjenicama“ koje ne da nisu poštovale istorijske istine već su ih i prekrajale. A da bi ih zbog toga bilo ko napao, pre svega mora da poznaje pravu istoriju, ali i da želi da se suprotstavi nametanju promenjene istorije, što je, to nametanje, uzelo toliko maha da ostaje još samo da bude uvedeno kao obavezno i to pod zaštitom zakona. Nema sumnje da će se uskoro i desiti.