Сви путеви не воде у Рим него у једнакост

У актуелној телевизијској британско-италијанској серији „Домина“ публика може да ужива у улицканом, припитомљеном и углавном неистинитом житију чувене римске императорке Ливије Друзиле, житију прилагођеном диктату западног „новог читања“ историје и силеџијског увођења нових вредности управо на темељу прекројене и улепшане повести. А „Домина“ је тек један од безброј примера орвелијанског увођења прихватљиве историје

Зову је „Игром престола у тогама“. Нова „историјска“ серија из британске продукције, снимана у Италији, уз извесну помоћ италијанске продукције, осмоделна серија „Домина“ враћа нас, ако ништа друго, у увек филмично римско доба. У време чувене Ливије Друзиле, познате и као Јулија Августа, а историјски знане у контексту веома моћне, зле и утицајне лозе владара која је, да тако кажемо, проистекла из ње. Ливија је после 14. године наше ере била трећа супруга првог римског цара Августа, и убрзо је, кажу, успела да се наметне као једна од најмоћнијих жена у старом Риму. Била је мајка цара Тиберија, бака Германика и цара Клаудија, прабаба цара Калигуле, а чукунбаба цара Нерона. Дакле, сама та чињеница нуди подлогу за веома забавни биографски осврт на њен живот и време. Бољи и старији љубитељи овог жанра вероватно се сећају првог и убедљиво најквалитетнијег телевизијског оживљавања њене личности у чувеној „Би-Би-Сијевој“ серији из 1976. године „Ја, Клаудије“, екранизације истоименог романа острвског аутора Роберта Грејвса. Он ју је из далеке историје ишчупао и довукао пред гледаоце у ондашњу, пре скоро пола века, савременост, приказавши је као бескрупулозну, сурову, сплеткарошку моћницу иза сцене и потом још страшнију владарку коју су кроз живот и каријеру водили болесна амбиција и неограничени капацитет за зло, као и паталошка завидљивост праћена неспутаном суровошћу захваљујући чему је без кајања уклањала све који би јој се нашли на путу, а посебно оне које је сматрала могућом претњом за освајање власти њених потомака. Све смо то видели у серији „Ја, Клаудије“, која се није директно бавила њом, или барем не само њом већ највише ликом из наслова.

По диктату западног „новог читања“ историје

У актуелној горепоменутој серији „Домина“ (може се превести као „Владарка“) Ливија је у центру пажње, авај, скоро потпуно фантазиране драматизације њеног живота. И још више авај, сасвим прилагођене диктату западног „новог читања“ историје и силеџијског увођења нових вредности. И као што је то Орвел описивао у свом штиву, сликајући апокалиптичну цивилизацију дистопијске диктатуре у којој се свакодневно мења историја, сада аутори данашњих производа за индоктринацију масе – која је пристала да им се живот замени производима забавне индустрије, па оно што је сматрала за своју историју, чак и ону недавну коју је лично проживела, а камоли ову давнашњу римску – без имало сумње уступају пред налетом нових чињеница које се усклађују с актуелним потребама новог система вредности. Па ако су префарбане чињенице из историје како би се ускладиле с оним што се потура данас као једино исправно, онда не може бити сумње да је то једино исправно заиста и исправно. Тако, после серије „Ја, Клаудије“, иста личност из аутентичне римске историје у савременом њеном представљању покорном телевизијском народу у серији „Домина“, коју, узгред, неки бесрамно хвале као врхунски производ модерне ТВ продукције и као сасвим адекватни поглед на историјске чињенице, Ливија није ни изблиза тако бахата, зла и крволочна. Она је идеал савршене жене, хероине заправо. Одрасла у складној и љубављу испуњеној породици, срећном, пресрећном, детињству уз дивног и брижног оца, и са, за неверу, најбољом другарицом у лику црнопуте робиње која ју је подучавала свим неопходним вредностима друштва сатканог од равноправних јединки без обзира на спољне манифестације било које од њих. Чудно је да није захтевано клечање пред почетак сваке епизоде у знак протеста против расизма као што је то установљено пред почетак сваке фудбалске утакмице у енглеској лиги. Као да се не зна на каквим је све неједнакостима и брутално раздвојеним сталежима био сазидан Рим. И шта су у том систему били робови, посебно женски и још црнопути. Овој из серије, најбољој пријатељици тинејџерке Ливије чак и уделише слободу и грађански статус!?

Политичко припитомљавање

Касније, током серије, када је Ливија одрасла и коначно постала Домина, њена је чувена бруталност припитомљена до нивоа који не вређа политичку коректност нашег времена, па су њене битке за власт сопствену, као и ону коју треба да наставе њени наследници – а који су до ове серије и у другим производима забавне индустрије и у историјским књигама били представљени као пример својеврсне бруталности и бескомпромисне амбициозности – тек мало крволочније, а свакако оправдане. Ливија је без милости уклањала све који би чак и у најдаљем промишљању будућности могли да стану на пут њеним наследницима. Није се либила ни да нападне родбину, а по некима скривила је чак и смрт свог времешног мужа. Серија „Домина“ испоштовала је актуелну родну, расну и сваку другу једнакост, па је овај брутални лик владарке улицкан вредностима које морамо да поштујемо и то до трагикомичних размера. Отуд је „Домина“ пре памфлет неолибералне коминтерне него што је „Игра престола у тогама“, а једино жалосније од тога што она нуди су наручени хвалоспеви наводне критике која се утркивала у хваљењу ове серије на одговарајућим сајтовима и платформама за оцењивање и преузимање њених епизода.
Није ни изблиза „Домина“ једина коју последњих година орвелијански тим за преправљање историје користи за ретроактивно увођење нових вредности. Историји, фиктивној, такозваној епској, или оној наводно истинитој су се посветиле и серије „Последње краљевство“ (британски осврт на наводну историју Саксонаца је добио четири сезоне на „Нетфликсу“), „Викинзи“ (шест сезона из продукције „Хистори ченела“ у којима смо видели пригодно умивену слику о чувеним нордијским бруталним ратницима и освајачима из наслова), „Велика“ (лакрдијашка „антиисторијска“ комична драма о јунакињи из наслова с руског двора у 18. веку, а из продукције „Хулуа“), „Шпанска принцеза“ (такође телевизијски шербетизовани живот и љубави Катарине Арагонске пре удаје за Хенрика Осмог), „Пад витеза“ (ХБО-ов допринос вечно атрактивној причи о витезовима Темпларима), а ту су и изузетно цењена и максимално награђивана серија о животу и делу енглеске краљице Елизабете Друге, „Круна“, „Нетфликсова“ серија о наводно истинитој историји римског царства, „Римска империја“, „Медичијиви“, нешто раније снимљене „Борџије“, „Версај“, „Последњи цар“ (јадни осврт на пад Романових), „Тјудорови“, „Бела краљица“ (ХБО-ова наивна романтична представа о уједињењу Енглеске) и низ других. За све или бар скоро све је заједничко то да су безобразно представљале чувене историјске личности и догађаје на неприкладан, неистинити, лаконски, комерцијални начин, повиновале су се актуелним захтевима о питању онога што је историја морала да носи не би ли била поучна за данашње генерације, са „чињеницама“ које не да нису поштовале историјске истине већ су их и прекрајале. А да би их због тога било ко напао, пре свега мора да познаје праву историју, али и да жели да се супротстави наметању промењене историје, што је, то наметање, узело толико маха да остаје још само да буде уведено као обавезно и то под заштитом закона. Нема сумње да ће се ускоро и десити.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *