Šamar petoj republici

Nagomilano i tinjajuće nezadovoljstvo građana Francuske, ili bar dela tog društva, stalo je u jedan simbolični gest – šamar otelotvorenju političkog sistema, predsedniku Emanuelu Makronu. Kada je tokom uobičajene posete južnom delu Francuske prišao okupljenim građanima, nije mogao ni da pomisli da je postao toliko omražen da je neko spreman da, uprkos svim posledicama, predsedniku opali šamar. Ta scena ne predstavlja samo bezbednosni problem za predsednika nego paradigmu aktuelne društvenopolitičke krize, koja preti da Francusku, ali i čitavu savremenu Evropu povuče u ambis

Obilazeći mestašce na jugu Francuske, u blizini grada Valensa, kako bi se susreo s lokalnim ugostiteljima i studentima, francuski predsednik je, prilazeći malobrojnim okupljenim meštanima, pružio ruku i prosečnom mladom čoveku, ne sluteći da će mu on uzvratiti jednom od najsnažnijih političkih poruka u nekoliko poslednjih decenija francuskog političkog života. Cela scena se odigrala u nekoliko sekundi, ali je u tom magnovenju Demijan Tarel uspeo da uzvikne i dve suštinski važne političke poruke: „Stop makronizmu“ i „Monžoa, Sen Deni“ (Montjoi, Sent-Denis). U ove dve poruke sublimirano je celokupno političko promišljanje, prokuženog i proskribovanog dela francuskog društva. [restrict]

Pre svega, uzvik „Stop makronizmu“ izražava jasno protivljenje neoliberalnoj agendi koju sprovodi aktuelni francuski predsednik, a čija se suština može bukvalno izraziti u Makronovoj rečenici „francuska kultura ne postoji sama po sebi“. To je rečenica za koju mnogi tvrde da je izvađena iz konteksta iz govora s jednog predizbornog skupa od pre nekoliko godina u Lionu, pri tome ne objašnjavajući kakav je to tačno kontekst bio. Tada je Makron izjavio sledeće: „Francuska kultura ne postoji sama po sebi; ne postoji jedinstvena francuska kultura. U Francuskoj postoji kultura koja je raznovrsna.“ Dakle, uzimajući u obzir i kontekst, jasno je da suština ovakvog iskaza počiva na negiranju nacionalnog predznaka kada je reč o kulturi, odnosno na denacionalizaciji nacionalne baštine. I to predstavlja glavni tok Makronove socijalne politike – težnja da napravi jedan melting pot koji će istopiti sve identitete, autohtone i došljačke, i koji će stvoriti jedno sekularno carstvo, lišeno bilo kakve istorijske utemeljenosti već etablirano na sladunjavim i ružičastim idealima ljudskih prava, građanske jednakosti, demokratije i ostalim simulacijama simulakruma. Takav „makronizam“ pomešan sa spornim ekonomskim reformama i povećanjem cene goriva, poreza i najavljenim produžetkom uslova za odlazak u penziju, iznedrio je svenarodni pokret „Žutih prsluka“, koji je tresao francusko društvo pre nekoliko godina, ali koji i ovih dana pokazuje da je politički živ i da i dalje maršira protiv aktuelnog vladajućeg establišmenta.

 VANREDNI DOGAĐAJ – ERNSTFALL Politička klima i unutardruštvene tenzije naročito su pogoršani u proteklim mesecima, kada je, izuzimajući destabilizaciju svakodnevice prouzrokovane pandemijom korone, talas ogoljenog islamskog fundamentalizma zapljusnuo ulice francuskih gradova. Ubistvo profesora istorije Samjuela Patija, čoveka čiju je glavu odrubio francuski građanin, musliman čečenskog porekla, zbog, kako je tada dželat naveo, neprihvatljivih karikatura proroka Muhameda u poznatom „satiričnom“ listu „Šarli ebdo“ koje je profesor Pati studentima pokazivao kao deo obrazovnog materijala, probudilo je francusko društvo i upalilo alarm svim relevantnim činiocima i strukturama na kojima počiva francuska Peta republika.

Jedna od takvih struktura jeste i francuska vojska, čiji su se predstavnici uključili u politički život objavljujući dva šokantna otvorena pisma kojima upozoravaju da se francusko društvo nalazi na pragu građanskog rata usled ustupaka islamizmu. Pismo je objavljeno na veb-stranici desničarskog časopisa „Valer aktuel“ i izazvalo je pravi potres među predstavnicima uljuljkane i odnarođene francuske elite. Ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanin, bliski Makronov saveznik, optužio je tada anonimne potpisnike pisama za „nedostatak hrabrosti“, dok ih je ministarka odbrane Florans Parli odbacila kao deo „sirove političke šeme“. Na sve to se nadovezao i načelnik generalštaba francuske armije Fransoa Lekontr, izjavivši kako je „najrazumniji korak za autore pisma svakako da napuste institucije (vojsku) i onda slobodno izraze svoje ideje i uverenja“.

Kako je u pismima navedeno i upozoreno, ukoliko francuske vlasti ubrzo ne deluju protiv „prigradskih hordi“ – referenca koja se odnosi na stanovnike uglavnom imigrantskih „urbanih citadela“ koje okružuju francuske gradove i na druge neimenovane grupe koje „preziru našu zemlju, njenu tradiciju i kulturu“ – doći će do „građanskog rata“ i smrti „u hiljadama“. Očigledno je da je francuski vojni kor u izlivu islamizma na ulice prepoznao ono što Karl Šmit naziva „vanrednim događajem“ (Ernstfall), momentom koji podrazumeva jedno posebno stanje, odnosno nužnu situaciju, kada liberalni koncepti zakona nisu dovoljni u situaciji kada se nađu u konfrontaciji s pojavom koja nije rutinska.

Sve gorenavedeno jeste okvir i ambijent koji je doveo do „šamaranja“ francuskog predsednika, kao vid izražavanja političke volje skrajnutog ideološkog pola i onoga što se popularno naziva krajnja desnica, odnosno krajnja levica. U tom kontekstu karakteristično je da savremena francuska politička scena okuplja širok ideološki spektar, pa je često nemoguće napraviti tu jasnu podelu na „levi“ i „desni“ blok, posebno ako se imaju u vidu karakter i socijalna struktura trenutno najmasovnijeg opozicionog pokreta oličenog u „Žutim prslucima“.

 BORBENI POKLIČ I NOVA POLITIČKA STVARNOST Istraživanje javnog mnjenja koje je svojevremeno objavio Institut Elab pokazuje da je na predsedničkim izborima u maju 2017. godine 36 odsto pristalica „Žutih prsluka“ glasalo za kandidata desnice Marin le Pen, a 28 odsto za kandidata krajnje levice Žan-Lika Melanšona. Pored toga, petoro novinara „Monda“ proučilo je 42 direktive „Žutih prsluka“ i zaključilo da su dve trećine „vrlo blizu“ pozicijama „radikalne levice“, dok je gotovo polovina bila „kompatibilna“ sa stavom „krajnje desnice“, kao i da su svi bili „veoma udaljeni“ od ekonomski „liberalne“ politike oličene u politici Emanuela Makrona i premijera Fransoa Fijona.

U tom kontekstu važno je istaći i da francuski monarhisti zauzimaju posebno mesto na ideološkom nebu Francuske, kao i da u poslednjih nekoliko godina uspevaju da se profilišu i ponude kao alternativa, budući da po istraživanju javnog mnjenja iz 2014. godine čak 78 odsto Francuza smatra da aktuelni politički sistem ne funkcioniše dobro. Stoga, monarhistički poklič Montjoi, Saint-Denis predstavlja drugi važan aspekt političke poruke upućene francuskom predsedniku i oličava svojevrsnu proklamaciju borbe za strukturalno preuređenje francuskog društva. Sentenca se vezuje za srednjovekovnu Francusku i ličnost čija istorijska uloga predstavlja ugaoni kamen Francuske tog perioda – Karla Velikog. Nalazio se na borbenoj zastavi, tzv. „zlatnom plamenu“, simbolu pod kojim su se Francuzi borili protiv Engleza u Stogodišnjem ratu, a koju je, prema legendi, Karlo Veliki odneo u Svetu zemlju kao odgovor na proročanstvo u vezi s vitezom koji poseduje zlatno koplje, iz kojeg će plamen buknuti i proterati Saracene.

VANINSTITUCIONALNA DEMOKRATIJA Koliko je značajna poruka koju je uputio mladić Demijen Tarel, govore i reakcije sa oba pola političke scene. Prvo je premijer Žan Kast istakao kako je „preko šefa države ciljana demokratija“, kao i da se „demokratija odnosi na debatu, dijalog, sučeljavanje ideja, izražavanje legitimnih neslaganja, naravno, ali ni u kom slučaju to ne može biti nasilje, verbalni napad i još manje fizički napad“. S druge strane Marin le Pen, predstavnica nominalne opozicije, na tviteru je čvrsto osudila „nepodnošljivu fizičku agresiju na predsednika Republike“. I tu dolazimo do suštine krize demokratskog i političkog života u Francuskoj, ali i šire, na tlu čitave Evrope. Demijen Tarel u svom iskazu policiji naveo je da njegov akt nije bio isplaniran već da je plod impulsivne reakcije kada je uočio „lažni osmeh na Makronovom licu“. U nemoći da institucionalno iskaže svoj politički stav, ovaj mladić ga je iskazao silom.

Francuskoj i evropskoj omladini potrebne su ideje pomoću kojih će se suočiti s neposrednom opasnošću, a ne videocentrična bančenja ili humanitarna cmizdrenja u atmosferi jedne sofisticirane cenzure i represije, i koje će preduprediti nestanak čitave jedne civilizacije stare milenijumima.

Gijom Faj u knjizi „Arheofuturizam“ opisujući savremenu društvenopolitičku scenu Francuske na jednom mestu citira nemačkog romantičarskog liričara koji kaže: „Ovo je taj ponoćni čas sveta. A kada se sunce bude ponovo pojavilo, jutro će pripadati nama.“ I to geslo je vodvilj nesistemskoj opoziciji celokupnom vladajućem narativu u Francuskoj, tj. opozicija denacionalizaciji, vulgarnoj i perverznoj sekularizaciji i samoubilačkoj socijalnoj inkluziji onih koji Francusku ne vide kao svoju državu. Stoga će francuski predsednik kao glavni utisak sa svoje redovne marketinške posete iz unutrašnjosti Francuske poneti obraz koji bridi i jasnu poruku da dolazi vreme u kojem će demokratija „u belim rukavicama“ prerasti u demokratiju koja „baca rukavicu u lice“. A to može da boli.     [/restrict]