Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Нагомилано и тињајуће незадовољство грађана Француске, или бар дела тог друштва, стало је у један симболични гест – шамар отелотворењу политичког система, председнику Емануелу Макрону. Када је током уобичајене посете јужном делу Француске пришао окупљеним грађанима, није могао ни да помисли да је постао толико омражен да је неко спреман да, упркос свим последицама, председнику опали шамар. Та сцена не представља само безбедносни проблем за председника него парадигму актуелне друштвенополитичке кризе, која прети да Француску, али и читаву савремену Европу повуче у амбис
Пре свега, узвик „Стоп макронизму“ изражава јасно противљење неолибералној агенди коју спроводи актуелни француски председник, а чија се суштина може буквално изразити у Макроновој реченици „француска култура не постоји сама по себи“. То је реченица за коју многи тврде да је извађена из контекста из говора с једног предизборног скупа од пре неколико година у Лиону, при томе не објашњавајући какав је то тачно контекст био. Тада је Макрон изјавио следеће: „Француска култура не постоји сама по себи; не постоји јединствена француска култура. У Француској постоји култура која је разноврсна.“ Дакле, узимајући у обзир и контекст, јасно је да суштина оваквог исказа почива на негирању националног предзнака када је реч о култури, односно на денационализацији националне баштине. И то представља главни ток Макронове социјалне политике – тежња да направи један melting pot који ће истопити све идентитете, аутохтоне и дошљачке, и који ће створити једно секуларно царство, лишено било какве историјске утемељености већ етаблирано на сладуњавим и ружичастим идеалима људских права, грађанске једнакости, демократије и осталим симулацијама симулакрума. Такав „макронизам“ помешан са спорним економским реформама и повећањем цене горива, пореза и најављеним продужетком услова за одлазак у пензију, изнедрио је свенародни покрет „Жутих прслука“, који је тресао француско друштво пре неколико година, али који и ових дана показује да је политички жив и да и даље маршира против актуелног владајућег естаблишмента.
ВАНРЕДНИ ДОГАЂАЈ – ERNSTFALL Политичка клима и унутардруштвене тензије нарочито су погоршани у протеклим месецима, када је, изузимајући дестабилизацију свакодневице проузроковане пандемијом короне, талас огољеног исламског фундаментализма запљуснуо улице француских градова. Убиство професора историје Самјуела Патија, човека чију је главу одрубио француски грађанин, муслиман чеченског порекла, због, како је тада џелат навео, неприхватљивих карикатура пророка Мухамеда у познатом „сатиричном“ листу „Шарли ебдо“ које је професор Пати студентима показивао као део образовног материјала, пробудило је француско друштво и упалило аларм свим релевантним чиниоцима и структурама на којима почива француска Пета република.
Једна од таквих структура јесте и француска војска, чији су се представници укључили у политички живот објављујући два шокантна отворена писма којима упозоравају да се француско друштво налази на прагу грађанског рата услед уступака исламизму. Писмо је објављено на веб-страници десничарског часописа „Валер актуел“ и изазвало је прави потрес међу представницима уљуљкане и однарођене француске елите. Министар унутрашњих послова Жералд Дарманин, блиски Макронов савезник, оптужио је тада анонимне потписнике писама за „недостатак храбрости“, док их је министарка одбране Флоранс Парли одбацила као део „сирове политичке шеме“. На све то се надовезао и начелник генералштаба француске армије Франсоа Леконтр, изјавивши како је „најразумнији корак за ауторе писма свакако да напусте институције (војску) и онда слободно изразе своје идеје и уверења“.
Како је у писмима наведено и упозорено, уколико француске власти убрзо не делују против „приградских хорди“ – референца која се односи на становнике углавном имигрантских „урбаних цитадела“ које окружују француске градове и на друге неименоване групе које „презиру нашу земљу, њену традицију и културу“ – доћи ће до „грађанског рата“ и смрти „у хиљадама“. Очигледно је да је француски војни кор у изливу исламизма на улице препознао оно што Карл Шмит назива „ванредним догађајем“ (Ernstfall), моментом који подразумева једно посебно стање, односно нужну ситуацију, када либерални концепти закона нису довољни у ситуацији када се нађу у конфронтацији с појавом која није рутинска.
Све горенаведено јесте оквир и амбијент који је довео до „шамарања“ француског председника, као вид изражавања политичке воље скрајнутог идеолошког пола и онога што се популарно назива крајња десница, односно крајња левица. У том контексту карактеристично је да савремена француска политичка сцена окупља широк идеолошки спектар, па је често немогуће направити ту јасну поделу на „леви“ и „десни“ блок, посебно ако се имају у виду карактер и социјална структура тренутно најмасовнијег опозиционог покрета оличеног у „Жутим прслуцима“.
БОРБЕНИ ПОКЛИЧ И НОВА ПОЛИТИЧКА СТВАРНОСТ Истраживање јавног мњења које је својевремено објавио Институт Елаб показује да је на председничким изборима у мају 2017. године 36 одсто присталица „Жутих прслука“ гласало за кандидата деснице Марин ле Пен, а 28 одсто за кандидата крајње левице Жан-Лика Меланшона. Поред тога, петоро новинара „Монда“ проучило је 42 директиве „Жутих прслука“ и закључило да су две трећине „врло близу“ позицијама „радикалне левице“, док је готово половина била „компатибилна“ са ставом „крајње деснице“, као и да су сви били „веома удаљени“ од економски „либералне“ политике оличене у политици Емануела Макрона и премијера Франсоа Фијона.
У том контексту важно је истаћи и да француски монархисти заузимају посебно место на идеолошком небу Француске, као и да у последњих неколико година успевају да се профилишу и понуде као алтернатива, будући да по истраживању јавног мњења из 2014. године чак 78 одсто Француза сматра да актуелни политички систем не функционише добро. Стога, монархистички поклич Montjoi, Saint-Denis представља други важан аспект политичке поруке упућене француском председнику и оличава својеврсну прокламацију борбе за структурално преуређење француског друштва. Сентенца се везује за средњовековну Француску и личност чија историјска улога представља угаони камен Француске тог периода – Карла Великог. Налазио се на борбеној застави, тзв. „златном пламену“, симболу под којим су се Французи борили против Енглеза у Стогодишњем рату, а коју је, према легенди, Карло Велики однео у Свету земљу као одговор на пророчанство у вези с витезом који поседује златно копље, из којег ће пламен букнути и протерати Сарацене.
ВАНИНСТИТУЦИОНАЛНА ДЕМОКРАТИЈА Колико је значајна порука коју је упутио младић Демијен Тарел, говоре и реакције са оба пола политичке сцене. Прво је премијер Жан Каст истакао како је „преко шефа државе циљана демократија“, као и да се „демократија односи на дебату, дијалог, сучељавање идеја, изражавање легитимних неслагања, наравно, али ни у ком случају то не може бити насиље, вербални напад и још мање физички напад“. С друге стране Марин ле Пен, представница номиналне опозиције, на твитеру је чврсто осудила „неподношљиву физичку агресију на председника Републике“. И ту долазимо до суштине кризе демократског и политичког живота у Француској, али и шире, на тлу читаве Европе. Демијен Тарел у свом исказу полицији навео је да његов акт није био испланиран већ да је плод импулсивне реакције када је уочио „лажни осмех на Макроновом лицу“. У немоћи да институционално искаже свој политички став, овај младић га је исказао силом.
Француској и европској омладини потребне су идеје помоћу којих ће се суочити с непосредном опасношћу, а не видеоцентрична банчења или хуманитарна цмиздрења у атмосфери једне софистициране цензуре и репресије, и које ће предупредити нестанак читаве једне цивилизације старе миленијумима.
Гијом Фај у књизи „Археофутуризам“ описујући савремену друштвенополитичку сцену Француске на једном месту цитира немачког романтичарског лиричара који каже: „Ово је тај поноћни час света. А када се сунце буде поново појавило, јутро ће припадати нама.“ И то гесло је водвиљ несистемској опозицији целокупном владајућем наративу у Француској, тј. опозиција денационализацији, вулгарној и перверзној секуларизацији и самоубилачкој социјалној инклузији оних који Француску не виде као своју државу. Стога ће француски председник као главни утисак са своје редовне маркетиншке посете из унутрашњости Француске понети образ који бриди и јасну поруку да долази време у којем ће демократија „у белим рукавицама“ прерасти у демократију која „баца рукавицу у лице“. А то може да боли. [/restrict]
