Poslednji „Pentagonski papir“

Otkriven je tajni američki plan za nuklearni napad na Kinu. Kakav će biti odgovor Pekinga?

Poučen nedavno procurelim dokumentima o nameri Vašingtona da nuklearnim oružjem napadne Kinu zbog Tajvana, Peking je krenuo u ambicioznu obnovu svog nuklearnog arsenala kojim može da odvrati, ili žestoko uzvrati, na atak Sjedinjenih Američkih Država. U to ime je Danijel Elsberg, bivši analitičar korporacije RAND – zaslužan što su novinari pre pet decenija objavili čuvene „Pentagonske papire“ koji su pokazali da je američka vlada obmanjivala javnost u vezi s Vijetnamskim ratom, što je ubrzalo kraj američke agresije na tu zemlju – aktivirao novu medijsku bombu na temu zategnutih američko-kineskih odnosa. [restrict]

TAJNI DOKUMENT PENTAGONA Vojni analitičar Elsberg je, naime, sve do 1971. imao pristup tajnim američkim dokumentima, ali se tek sada okuražio da razotkrije poslednji, decenijama od očiju javnosti čuvani osetljivi tajni dokument Pentagona iz 1958. godine, koji svedoči o tome da je u vreme Druge tajvanske krize tadašnji načelnik američkog Generalštaba nagovarao predsednika SAD da bombarduje Kinu nuklearnim bombama do 15 kilotona, sve do Šangaja. O tom događaju je Elsberg 2017. godine objavio knjigu, ali se po savetu advokata u njoj oslonio na „cenzurisani“ dokument, dok je original „okačio“ samo na svoj sajt – „ušuškan“ u gomili drugih faksimila koji su razgolitili mračne tajne vrha američke vojske. Elsberg je tajni dokument tako temeljno prikrio, da sve dosad nije isplivao na svetlost dana. Sada je procenio da je kucnuo čas da upozori na stravične ideje američkih generala, opisane u tom izveštaju, koji otkriva da je američka vojska 1958. bila na pragu da bombarduje Kinu atomskim bombama – i to zbog „moguće kineske invazije“ na Tajvan.
Danas 90-godišnji Elsberg tvrdi da je važno izvući nauk iz saznanja da je svet 1958. bio na ivici katastrofe, posebno stoga što sadašnjost opasno podseća na zategnutost između velikih sila sredinom prošlog veka. Tim pre što američki generali ponovo razmatraju upotrebu oružane sile protiv Kine i procenjuju posledice ukoliko napad na rivala u Aziji dovede do nuklearnog rata.
„Korišćenje nuklearnog oružja ne bi trebalo da bude razmatrano, pripremano ili korišćeno kao pretnja bilo kome i ni pod kojim okolnostima, uključujući i odbranu Tajvana“, napisao je Elsberg na tviteru.

TAJVANSKA KRIZA Dokument na koji upozorava potiče iz prethodno zaštićenih i tajnih odeljaka izveštaja korporacije RAND o Drugoj tajvanskoj krizi, koji je sastavio M. H. Halperin za kancelariju tadašnjeg pomoćnika sekretara za odbranu.
Podsetimo, nakon što je Komunistička partija preuzela vlast u Kini 1949. godine, pristalice nacionalističke partije sa Čang Kaj Šekom na čelu pobegle su na ostrvo Tajvan. Napetosti su se nizale jedna za drugom.
SAD i Kina su bezmalo ušle u oružani sukob upravo 1958. godine, kada je NR Kina bombardovala ostrva oko Tajvana, što su u Vašingtonu protumačili kao mogući uvod u invaziju. Iako je bilo donekle poznato da je administracija tadašnjeg predsednika Dvajta Ajzenhauera proučavala mogućnost korišćenja nuklearnog oružja kao načina „odvraćanja Kine od napada na Tajvan“, poverljivi izveštaj objavljen zahvaljujući Elsbergu prvi put dokumentuje razmere planova SAD, jer citira reči načelnika generalštaba američke vojske generala Natana Tvininga da će upotrebiti nuklearno oružje protiv kineskih vazdušnih baza u slučaju invazije na Tajvan.
Šef Zajedničkog generalštaba vojske SAD znao je da bi takvi potezi doveli do odmazde – napada Kine na Tajvan i američku bazu na Okinavi. „Ukoliko je to od nacionalnog interesa, te posledice moramo prihvatiti“, glasio je stav vrha američke vojske 1958. godine.
Prekaljeni vojni analitičar Danijel Elsberg u pogoršanju odnosa između SAD i Kine u poslednjih godinu dana prepoznaje istu matricu, gotovo ista razmišljanja američkih ratnih stratega, te stoga radi opomene čovečanstvu na jastrebove u američkom Generalštabu podseća na prećutani „papir Pentagona“, vlasništvo američkog Ministarstva odbrane, a koji iz prve ruke pruža uvid u nacrte američke vojske iz 1958. da izvrše nuklearni vazdušni udar na Kinu kako bi „Tajvan zaštitili od invazije komunističkih snaga“.
Pentagon je i u to vreme predviđao da će se Sovjetski Savez umešati kako bi pomogao Kini, ali je nuklearni udar Sovjeta po američkim položajima tretirao kao „cenu koju vredi platiti za zaštitu Tajvana“, ostrva koje je za Ameriku dragoceni vojni saveznik u regionu.
Elsberg je rekao za „Njujork tajms“ da je kopirao strogo poverljivu studiju o tajvanskoj krizi još ranih 1970-ih, a objavio ju je tek sada zbog ponovnog povećavanja napetosti između SAD i Kine. Američki planeri nuklearnog rata išli su tako daleko da su predvideli, ukoliko prvi napadi na kineske vazdušne baze ne urode plodom – da „nuklearne napade izvrše duboko u Kini, severno od Šangaja“. Iz poverljivog dokumenta proizlazi da je general Tvining nameravao da za napad na Kinu prvo upotrebi manje nuklearne bojeve glave, snage od 10 do 15 kilotona. Poređenja radi, nuklearna bomba bačena na Hirošimu bila je snage oko 20 kilotona klasičnog eksploziva TNT.

JEDNA KINA Što pakleni plan američkih generala nije realizovan možemo da zahvalimo tadašnjem američkom predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru, koji je odbacio vlažne snove krvožednih američkih vojskovođa i odlučio da će se SAD, u slučaju invazije Kine na Tajvan, osloniti na konvencionalno oružje. Srećom, iste godine je okončana tzv. Druga tajvanska kriza, čim su kineske snage zaustavile artiljerijske napade na ostrva pod kontrolom separatista. Što ne znači da Kina više ne smatra Tajvan pobunjeničkom provincijom koja će se ponovo pripojiti matici, kontinentalnoj Kini, milom ili silom.
Vašington je 1979. godine priznao Narodnu Republiku Kinu kao jednu celinu, dakle u granicama koje obuhvataju i Tajvan. Iako je praktikovala politiku „jedne Kine“, Bela kuća sve vreme održava veze i s Tajvanom na osnovu posebnog zakona. Isti taj zakon SAD koriste kao pokriće da vladu u Tajpeju snabdevaju oružjem, što u Kini izaziva revolt.
Američka vlada se dosetila i „strateške dvosmislenosti“, što znači da odbija da saopšti koje bi okolnosti mogle dovesti do vojne intervencije SAD za odbranu Tajvana. Bela kuća je poslednjih meseci pojačala diplomatske i vojne kontakte s vlastima u Tajpeju, a uz to podigla nivo i zvaničnih kontakata i prodala Tajvanu novo oružje.
Zaoštravanje kursa prema Kini i otvoreno koketiranje s Tajvanom počelo je u doba prethodnog američkog predsednika Donalda Trampa, mada istu politiku nastavlja i njegov naslednik Džo Bajden. Tvrđa politika u odnosima s Pekingom zapravo je jedina stavka iz Trampove agende koju je Bajden „usvojio“. I nastavio. Poslednjih meseci svedoci smo učestalih čarki između dve supersile i zbog američkih optužbi da Kina širi svoje vojne baze pomoću veštačkih ostrva na koralnim grebenima u Južnom kineskom moru. Sjedinjene Američke Države su u više navrata sprovodile operacije koje nazivaju „slobodom plovidbe“ na napetom plovnom putu kroz Tajvanski moreuz. Zato Elsberg i upozorava na opasnost da bi Bajdenovi vojni stratezi mogli da se vrate scenariju iz 1958, posebno jer je novi američki predsednik najavio da će uskoro objaviti „novu strategiju“ prema Kini, ponukan učestalim zahtevima kod kuće da se jasno opredeli za vojnu odbranu Tajvana.

ŠPIJUNSKI ZAKON Uz bojazan da bi ratoborni kauboji u Pentagonu mogli da zapale fitilj nuklearnog rata koji bi bio poguban po čovečanstvo, Elsberg ukazuje da postoji još jedan razlog zašto je, posle toliko decenija, rešio da obelodani ovaj intrigantan dokument. Očekuje, naime, da će američko tužilaštvo podići optužnicu protiv njega po slovu zloglasnog „Špijunskog zakona“ (Espionage Act) donetog 1917. godine, u vreme Prvog svetskog rata, te stoga unapred obaveštava vlast da se neće ponašati kao većina optuženih na osnovu istog akta, koji se u strahu od drakonske kazne (bez obzira jesu li krivi ili ne) mahom nagode s tužilaštvom i tako izbegnu suđenje. Što je i razlog zašto sporni zakon nikada nije doživeo „vatreno krštenje“ pred Vrhovnim sudom SAD.
Elsbergu to nije uspelo 1973. godine, kada je novinarima dostavio „Pentagonske papire“. Ričard Nikson ga je tada nazvao „najopasnijim čovekom u Americi“; ubrzo je pokrenut sudski proces i Elsberg je optužen za odavanje vojne tajne, ali ga je sud proglasio nevinim zbog propusta američke vlade.
Četrdesetak godina kasnije upravo je njegov odvažan čin inspirisao Edvarda Snoudena, bivšeg zaposlenog CIA i NSA, da svet upozna sa svojim saznanjima o američkim tajnim projektima prisluškivanja i nezakonitog nadziranja.
Elsberg, uz brojne eminentne pravnike, smatra zakon iz 1917, namenjen obračunu s „izdajnicima“ u vreme Prvog svetskog rata, ne samo zastarelim nego i opasnim po medijske slobode i pravo građana da budu informisani, jer sankcioniše obelodanjivanje problematičnih državnih dokumenata iako je to „u interesu javnosti“, na šta se pozivaju novinari na primer u Evropi.
Sjedinjene Američke Države na osnovu zakona o špijuniranju progone i osnivača Vikiliksa i novinara Džulijana Asanža, i zato je Danijel Elsberg, iako je zašao u desetu deceniju života, objavio da će, u slučaju da bude (ponovo) optužen za „odavanje vojne tajne“, proces „terati“ sve do Vrhovnog suda SAD, gde očekuje da će taj zakon konačno biti poslat na đubrište istorije. Što bi bila važna sudska pobeda i za buntovnika Elsbergovog kova, i za Asanža, Snoudena, Čelzi Mening i druge uzbunjivače koji su se usudili da „idu protiv toka“ i raskrinkaju sramotne državne rabote. Asanž, na primer, već godinama trune u kazamatu u Londonu čekajući da Velika Britanija odluči hoće li ga isporučiti Americi, a sve to na osnovu spornog zakona koji se kosi čak i s Ustavom SAD.

ZVECKANJE NUKLEARNIM ORUŽJEM No tu nije kraj ove „epizode“ s pentagonskim papirima. Nema sumnje da su u Pekingu znali za američke planove bombardovanja njihove teritorije nuklearnim bombama i pre nego što se Elsberg odlučio da objavi svoj poslednji po Pentagon kompromitujući dokument.
Činjenica je da je Kina poslednjih decenija modernizovala vojsku, pa sada poseduje više nuklearnih projektila kojima može sa kopna, brodova, iz aviona ili podmornica da dosegne teritoriju SAD. Po broju nuklearnih bojevih glava, međutim, nije ni blizu američkim kapacitetima za uništenje sveta. Kina trenutno raspolaže sa oko 320 većih, strateških nuklearnih bojevih glava, dok ih SAD imaju oko 5.800, a Rusija 6.375.
U suštini, nije ni važno da li neka država ima na stotine ili hiljade tih projektila, pošto već samo nekoliko njih može da načini nepovratnu štetu… Situacija se donekle menja u slučaju države koja je napadnuta atomskim oružjem, jer je tada važno da raspolaže sa što više bojevih glava kojima može da uzvrati. Poslednje vesti iz Kine upućuju na zaključak da se na osnovu pretnje iz Druge tajvanske krize, ali i potonjih intervencija SAD po celom svetu, Peking trudi da izmeni balans snaga kako bi ohladio „vruće glave“ američkih generala i omeo ih u realizaciji scenarija iz 1958.
Put do tog cilja Kina trasira i uz pomoć dva nova, tajanstvena nuklearna reaktora koje upravo gradi na ostrvu Čangbijao, u provinciji Fuđen.
Prema pisanju američkog portala „Popular Mechanics“, ta dva reaktora već su „izazvala mnogo međunarodne pažnje i brige“. Zna se i čije – pre svega političara i generala u SAD. Reaktori bi trebalo da budu pušteni u rad tokom 2023. i 2026. godine. Poznati su kao „brzi kineski reaktori 600“. Radi se o brzim reaktorima (briderima); brzi oplodni reaktori (Fast Breeder reactor) jesu posebna vrsta nuklearnih reaktora koji stvaraju više atomskog goriva nego što ga troše dok rade. Tip su nuklearnog reaktora kod kojeg se lančana reakcija uzrokuje brzim neutronima. Reaktor CFR-600 se ne hladi vodom već je sredstvo za hlađenje tečni natrijum, dok je gorivo za njih napravljeno od otpadnog plutonijuma i osiromašenog uranijuma. Ovi reaktori proizvode od 600 do 1.500 megavata energije, a istovremeno još nešto, što je značajno za Kinu – plutonijum.
Prema proceni Centra za edukaciju o politici proliferacije (The Nonproliferation Policy Education Center – NPEC), radi se o količini zahvaljujući kojoj bi Kina do 2030. godine mogla da nagomila 1.270 nuklearnih glava. To je otprilike onoliko koliko imaju SAD u svojim interkontinentalnim raketama. Drugim rečima – poučen opasnošću koju je za dlaku izbegao 1958, kada je Vašington zbog „odbrane Tajvana i suzbijanja komunističke opasnosti“ razradio strategiju napada na Kinu atomskim bombama, Peking ubrzano proširuje svoj nuklearni arsenal kao efikasno „oruđe“ za odvraćanje stratega iz Bele kuće od agresije.
Možemo samo da se nadamo da će Elsbergov novi „Pentagonski papir“, onako kako je jednom već uspeo da preokrene i stavi tačku na rat u Vijetnamu, možda i sada ubediti američke generale i političare da dobro razmisle o posledicama takvog nuklearnog rata. Da do njega – nikada ne bi došlo.

[/restrict]