Krivudanja Zdravka Krivokapića

CRNA GORA I PROBLEM TEMELJNOG UGOVORA

Vinston Čerčil je ispravno primetio da u politici neki ljudi promene partiju zbog svojih principa, a neki promene svoje principe zbog partije. Nije redak slučaj da se neko nakon ulaska u politiku drastično promeni i odrekne svojih dotadašnjih načela i svetonazora. Nije retko, ali uvek boli one koji su „direktno pogođeni“, koji se osećaju izdano i iznevereno, jer su njihova podrška i njihov glas ostali bez ispunjenja i nisu se čuli. Takav slučaj je, nažalost, prisutan i kada je u pitanju aktuelni premijer Crne Gore

Piše NIKOLA JOVIĆ

Neko ko je na talasu podrške Crkve i vernika, nakon veličanstvenih litija i izborne pobede 30. avgusta došao na vlast, nažalost kao da nije više isti čovek, onaj koji danas predvodi Vladu Crne Gore. Štaviše, postaje neko ko direktno negira i nipodaštava iste činioce i faktore koji su ga postavili tu gde jeste, i direktno troši poverenje i podršku svog biračkog tela, ne rešavajući ili nedovoljno uspešno rešavajući pitanje zbog kog je (u krajnjoj meri) pala i prethodna vlast: statusa SPC u Crnoj Gori. To je, može se slobodno reći, i primarni razlog zbog kog se nalazi na premijerskoj funkciji i to bi trebalo da bude prioritet njegove „apostolske vlade“. [restrict]

HAJKA NA LEPOSAVIĆA Nova i prva demokratska vlada Crne Gore je, istina, revidirala sporni Zakon o slobodi vjeroispovesti, koji je i pokrenuo čitav uzročno-posledični niz događaja započet litijama, a okončan izbornom pobedom. Ali se vinovnik te revizije, ministar pravde, ljudskih i manjinskih prava, doktor Vladimir Leposavić već nekoliko meseci nalazi u neizvesnoj situaciji gde mu je opstanak na mestu ministra krajnje diskutabilan. Zbog „sporne“ izjave o Srebrenici Leposavić se našao na udaru medijske hajke u zemlji i regionu, hajke i rulje koja traži njegovu smenu zbog „nepodobnosti“ da dalje obavlja funkciju ministra, a zapravo zbog toga što se drznuo da o pitanju „genocida u Srebrenici“ (što je tema koja je jedna od „svetih krava“ balkanskih autokolonijalnih ekspozitura i njihovih mentora) izrazi stav suprotan preovlađujućem narativu.

Zbog njegovog odgovora na pitanje da li priznaje da se u Srebrenici desio genocid (gde je odgovorio da uopšte ne može da prizna ili ne prizna nešto o čemu nema potpuno saznanje, te da ne može imati definitivan stav o tom pitanju sve dok se do kraja ne utvrdi i ne rasvetli ovaj slučaj), počela je hajka na njega i ne jenjava do danas. Medijsko razvlačenje i satanizovanje Leposavića išlo je uporedo s pritiscima upućivanim njegovom „šefu“ Krivokapiću da ga otpusti s mesta ministra. Pošto je Krivokapić dugo (naočigled „mudro“, ali zapravo zbunjeno i uplašeno) ćutao na ovu temu, mnogi su počeli da sumnjaju da je pustio Leposavića „niz vodu“. Nakon izjave u kojoj je najavio mogućnost žrtvovanja jednog ministra zarad tobožnjeg opstanka čitave vlade, ljudi u Crnoj Gori (a i uopšteno Srbi na društvenim mrežama) odmah su se mobilisali i stali u podršku Leposaviću, poručivši masovnim protestima u brojnim gradovima Crne Gore i hiljadama poruka „onlajn“ podrške da neće dozvoliti ovo ritualno prinošenje Leposavića kao žrtve na oltar političke korektnosti i haške interpretacije srpske istorije. Znali su da ako sad popuste, da će na red doći ministarka Vesna Bratić (čije zasluge na polju kulture su već sada toliko velike i značajne da su tema za poseban tekst), a za njom i svi (pre)ostali Srbi u vladi i novoj vlasti. Dakle, neko ko je revidirao zakon koji je započeo čitav hronološki niz (sve od litija do izborne pobede), koji je rezultovao formiranjem nove vlasti i porazom DPS sada je neko nad čijom glavom visi Damoklov mač i čiju političku likvidaciju žele isti oni činioci koji u krajnjoj meri žele i Krivokapićevu. A presudu Leposaviću može doneti samo on, premijer. Njegov dželat može biti samo on, ali bi morao da zna i da pazi da ne presuđujući njemu, ne presudi i samom sebi na duge staze.

Suština čitave problematike je nepostojanje jednog celovitog i sveobuhvatnog ugovora između SPC i države Crne Gore, koji bi u potpunosti uredio njihova međusobna pitanja i definitivno regulisao položaj naše crkve u toj državi. Stoga je (ne)potpisivanje Temeljnog ugovora SPC sa državom Crnom Gorom i nedavna farsa oko izbora novog mitropolita crnogorsko-primorskog pokazala koliko Krivokapić ili ne razume posledice svojih postupaka, ili je već odavno pod tuđom (in)direktnom kontrolom i neko mu „šapuće u uvo“ reči i dela koja nisu njegova a naročito nisu njemu (i svima nama) na korist. U svakom slučaju, bilo da je posredi naivnost ili instrumentalizovanost, nije dobro. Jer se naivnost u politici skupo plaća (put u pakao je popločan dobrim namerama, naročito ako ste na visokoj i odgovornoj poziciji, tim je vaša krivica veća), a instrumentalizovani pojedinci često završavaju odbačeni, prezreni i zaboravljeni i od strane „svojih“ i od „tuđih“ kada jednom ispune ono za šta su postavljeni tu (ili za šta su iskorišćeni i zloupotrebljeni).

PROBLEM ČETVRTOG DANA Još mnogo pre zakazanog Svetog arhijerejskog sabora SPC na kom bi se raspravljalo i odlučivalo o novom mitropolitu crnogorsko-primorskom i o drugim pitanjima od značaja za našu crkvu, iz Crne Gore premijer Krivokapić hvalio je pregovore sa SPC o sklapanju Temeljnog ugovora, koji bi jednom zasvagda rešio imovinsko-pravni status Srpske crkve u Crnoj Gori. Takav ugovor već postoji s Rimokatoličkom crkvom (Temeljni ugovor između Crne Gore i Svete Stolice) i Islamskom zajednicom u Crnoj Gori (Ugovor o uređenju odnosa od zajedničkog interesa između Vlade Crne Gore i Islamske zajednice u Crnoj Gori).

I onda, četvrtog dana zasedanja pomenutog Sabora, desilo se nešto što nikome ko želi dobro Srbima nije na korist. Premijer Krivokapić je doleteo u Beograd, ne da bi potpisao Temeljni ugovor s patrijarhom Porfirijem već kako bi pokušao da utiče na SA Sabor SPC, da ih „pritisne“ svojom porukom koju donosi iz Crne Gore, govoreći u „ime verujućeg naroda“ da je njihova želja da Joanikije bude izabran za novog mitropolita crnogorsko-primorskog. Iako Joanikije ni pre ni posle ove premijerove „intervencije“ nije imao ozbiljnog „protivkandidata“, niti je bilo realno očekivati da neko drugi „zasedne“ na tron Svetog Petra Cetinjskog posle Sabora, ova „noćna poseta“ Patrijaršiji je nanela veliku štetu prvenstveno Krivokapiću, potom Joanikiju, potom Srpskoj crkvi a na kraju (i zapravo najviše) srpskom narodu u celini. Ne samo što je ovim besmislenim potezom narušena sekularnost na štetu Crkve (mešanje političkih činilaca u crkvena pitanja) nego se pokazalo da iza Krivokapića (više) ne stoji Srpska crkva u Crnoj Gori i da je izgubio njenu podršku. Ovo je naročito značajno zbog toga što Krivokapić pred svojim biračima „crpi legitimitet“ pre svega iz činjenice da ga je „Amfilohije odabrao za tu poziciju“ i da je verujući čovek, čime je kompromitovao svoja dva glavna legitimacijska osnova pred svojim biračima.

SPC je saopštila da je očekivala da će prilikom ove posete biti potpisan Temeljni ugovor, a da su umesto očekivanog sporazuma dobili duplu uvredu; narušeno je načelo mešanja spoljašnjih, izvancrkvenih aktera u odluke Sabora i izigrano je obećanje da će ugovor biti potpisan. Štaviše, Krivokapić je (ponovo tobože dobronamerno) predložio da se ugovor potpiše u Crnoj Gori na godišnjicu upokojenja blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, iako opravdanog razloga za takvo odlaganje zapravo nema, niti se o toj mogućnosti ikada ranije raspravljalo, kako navode iz SPC. Joanikije se odmah ogradio rekavši da je on očekivao da Krivokapić potpiše ugovor tokom posete Beogradu, a ne da se meša u izbor novog mitropolita, što je u isključivoj nadležnosti SA Sabora SPC i što predstavlja grubo mešanje u crkvena pitanja od strane političkih aktera. Iz SPC su dodali da je tekst usaglašen, da je potpisivanje dogovoreno u tačno vreme i da je nakon više kašnjenja i odlaganja Krivokapić došao ne da potpiše, kako se očekivalo, već da iznosi nove zahteve i nova odlaganja, uz prateći pokušaj mešanja u odluke ovog najvišeg crkvenog tela.

Premijer Krivokapić je davao mnogo nepovoljnije i mnogo konfuznije izjave. Po povratku u Podgoricu je izjavio da je on faktički žrtva zavere u koju su (nesvesno) uvučeni i patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije, izjavivši da u toj „velikoj igri“ „izdajnici“ nisu jedino oni koji slepo prate uputstva i politiku čiji je eksponent Demokratski front (što će reći Vučić, što će reći zvanična Srbija), te da je preko „afere Temeljni ugovor“ pokušano rušenje vlade, što sve zabrinjavajuće mnogo liči na nekadašnju Đukanovićevu farsu oko „afere državni udar“ na izborni dan 2016. godine i navodne pokušaje Beograda da metodama „hibridnog rata“ sruši vladu u Podgorici. Gradeći dalje ovu poprilično labavu, na momente i paranoičnu konstrukciju, izjavio je da bi bio uhapšen da je tada potpisao u Beogradu Temeljni ugovor, jer je za to postojala namera Specijalnog tužilaštva. Glavni specijalni tužilac Milivoje Katnić je rekao da nema nikakvih informacija o navodnom planu da se uhapsi Krivokapić. Zatim su Krivokapiću naknadno zasmetala i dva sporna člana iz Temeljnog ugovora i jedan deo preambule, te je poslao pismo patrijarhu Porfiriju tim povodom.

O (ne)potpisivanju Temeljnog ugovora SPC i Vlade Crne Gore od onda su se jasno i nedvosmisleno izjasnili patrijarh Porfirije; novoizabrani mitropolit Joanikije; otac Darko Đogo (profesor s bogoslovskog fakulteta iz Foče); otac Velibor Džomić (paroh iz Podgorice i koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske); ministar pravde, ljudskih i manjinskih prava Vladimir Leposavić; profesor Bogoljub Šijaković s Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu i brojni drugi, i svi se slažu da potpisivanje ne koči i ne sabotira Crkva. U međuvremenu su Srpska crkva u Crnoj Gori (čiju podršku Krivokapić očigledno više nema) i ministar Leposavić (kog se premijer najverovatnije „odrekao“ iako ga još nije „raščinio“) uradili što je do njih i upisali Mitropoliju crnogorsko-primorsku i Eparhiju budimljansko-nikšićku u Jedinstvenu evidenciju vjerskih zajednica, potvrdivši tako još jednom i na delu da nisu oni strana koja koči i opstruiše potpisivanje Temeljnog ugovora, koji treba da bude kruna svih drugih napora i dogovora po ovom pitanju.

Kako vreme odmiče, postaje sve jasnije da su vrlo verovatno u pravu oni koji kažu da Krivokapić uopšte neće ni potpisati ugovor, jer bi time potpisao svoju kapitulaciju i političku „smrtnu presudu“ kod onih kod kojih je ucenjen, od kojih je obmanut ili nešto treće. U svakom slučaju, šta god da je posredi i koji god od razloga za dosadašnje nepotpisivanje da je u pitanju – bilo da Krivokapić neće, ne želi ili ne može da potpiše – nije opravdano i nije dobro. Odgovor na pitanje ko/šta mu ne dozvoljava da to učini mogao bi biti indikativan i sugestivan u mnogo ozbiljnijem smislu – u odgovoru na pitanje ko zaista vlada Crnom Gorom, a ne samo ko njom formalno i nominalno upravlja.              [/restrict]