Кривудања Здравка Кривокапића

ЦРНА ГОРА И ПРОБЛЕМ ТЕМЕЉНОГ УГОВОРА

Винстон Черчил je исправно приметио да у политици неки људи промене партију због својих принципа, а неки промене своје принципе због партије. Није редак случај да се неко након уласка у политику драстично промени и одрекне својих дотадашњих начела и светоназора. Није ретко, али увек боли оне који су „директно погођени“, који се осећају издано и изневерено, јер су њихова подршка и њихов глас остали без испуњења и нису се чули. Такав случај је, нажалост, присутан и када је у питању актуелни премијер Црне Горе

Пише НИКОЛА ЈОВИЋ

Неко ко је на таласу подршке Цркве и верника, након величанствених литија и изборне победе 30. августа дошао на власт, нажалост као да није више исти човек, онај који данас предводи Владу Црне Горе. Штавише, постаје неко ко директно негира и ниподаштава исте чиниоце и факторе који су га поставили ту где јесте, и директно троши поверење и подршку свог бирачког тела, не решавајући или недовољно успешно решавајући питање због ког је (у крајњој мери) пала и претходна власт: статуса СПЦ у Црној Гори. То је, може се слободно рећи, и примарни разлог због ког се налази на премијерској функцији и то би требало да буде приоритет његове „апостолске владе“. [restrict]

ХАЈКА НА ЛЕПОСАВИЋА Нова и прва демократска влада Црне Горе је, истина, ревидирала спорни Закон о слободи вјероисповести, који је и покренуо читав узрочно-последични низ догађаја започет литијама, а окончан изборном победом. Али се виновник те ревизије, министар правде, људских и мањинских права, доктор Владимир Лепосавић већ неколико месеци налази у неизвесној ситуацији где му је опстанак на месту министра крајње дискутабилан. Због „спорне“ изјаве о Сребреници Лепосавић се нашао на удару медијске хајке у земљи и региону, хајке и руље која тражи његову смену због „неподобности“ да даље обавља функцију министра, а заправо због тога што се дрзнуо да о питању „геноцида у Сребреници“ (што је тема која је једна од „светих крава“ балканских аутоколонијалних експозитура и њихових ментора) изрази став супротан преовлађујућем наративу.

Због његовог одговора на питање да ли признаје да се у Сребреници десио геноцид (где је одговорио да уопште не може да призна или не призна нешто о чему нема потпуно сазнање, те да не може имати дефинитиван став о том питању све док се до краја не утврди и не расветли овај случај), почела је хајка на њега и не јењава до данас. Медијско развлачење и сатанизовање Лепосавића ишло је упоредо с притисцима упућиваним његовом „шефу“ Кривокапићу да га отпусти с места министра. Пошто је Кривокапић дуго (наочиглед „мудро“, али заправо збуњено и уплашено) ћутао на ову тему, многи су почели да сумњају да је пустио Лепосавића „низ воду“. Након изјаве у којој је најавио могућност жртвовања једног министра зарад тобожњег опстанка читаве владе, људи у Црној Гори (а и уопштено Срби на друштвеним мрежама) одмах су се мобилисали и стали у подршку Лепосавићу, поручивши масовним протестима у бројним градовима Црне Горе и хиљадама порука „онлајн“ подршке да неће дозволити ово ритуално приношење Лепосавића као жртве на олтар политичке коректности и хашке интерпретације српске историје. Знали су да ако сад попусте, да ће на ред доћи министарка Весна Братић (чије заслуге на пољу културе су већ сада толико велике и значајне да су тема за посебан текст), а за њом и сви (пре)остали Срби у влади и новој власти. Дакле, неко ко је ревидирао закон који је започео читав хронолошки низ (све од литија до изборне победе), који је резултовао формирањем нове власти и поразом ДПС сада је неко над чијом главом виси Дамоклов мач и чију политичку ликвидацију желе исти они чиниоци који у крајњој мери желе и Кривокапићеву. А пресуду Лепосавићу може донети само он, премијер. Његов џелат може бити само он, али би морао да зна и да пази да не пресуђујући њему, не пресуди и самом себи на дуге стазе.

Суштина читаве проблематике је непостојање једног целовитог и свеобухватног уговора између СПЦ и државе Црне Горе, који би у потпуности уредио њихова међусобна питања и дефинитивно регулисао положај наше цркве у тој држави. Стога је (не)потписивање Темељног уговора СПЦ са државом Црном Гором и недавна фарса око избора новог митрополита црногорско-приморског показала колико Кривокапић или не разуме последице својих поступака, или је већ одавно под туђом (ин)директном контролом и неко му „шапуће у уво“ речи и дела која нису његова а нарочито нису њему (и свима нама) на корист. У сваком случају, било да је посреди наивност или инструментализованост, није добро. Јер се наивност у политици скупо плаћа (пут у пакао је поплочан добрим намерама, нарочито ако сте на високој и одговорној позицији, тим је ваша кривица већа), а инструментализовани појединци често завршавају одбачени, презрени и заборављени и од стране „својих“ и од „туђих“ када једном испуне оно за шта су постављени ту (или за шта су искоришћени и злоупотребљени).

ПРОБЛЕМ ЧЕТВРТОГ ДАНА Још много пре заказаног Светог архијерејског сабора СПЦ на ком би се расправљало и одлучивало о новом митрополиту црногорско-приморском и о другим питањима од значаја за нашу цркву, из Црне Горе премијер Кривокапић хвалио је преговоре са СПЦ о склапању Темељног уговора, који би једном засвагда решио имовинско-правни статус Српске цркве у Црној Гори. Такав уговор већ постоји с Римокатоличком црквом (Темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице) и Исламском заједницом у Црној Гори (Уговор о уређењу односа од заједничког интереса између Владе Црне Горе и Исламске заједнице у Црној Гори).

И онда, четвртог дана заседања поменутог Сабора, десило се нешто што никоме ко жели добро Србима није на корист. Премијер Кривокапић је долетео у Београд, не да би потписао Темељни уговор с патријархом Порфиријем већ како би покушао да утиче на СА Сабор СПЦ, да их „притисне“ својом поруком коју доноси из Црне Горе, говорећи у „име верујућег народа“ да је њихова жеља да Јоаникије буде изабран за новог митрополита црногорско-приморског. Иако Јоаникије ни пре ни после ове премијерове „интервенције“ није имао озбиљног „противкандидата“, нити је било реално очекивати да неко други „заседне“ на трон Светог Петра Цетињског после Сабора, ова „ноћна посета“ Патријаршији је нанела велику штету првенствено Кривокапићу, потом Јоаникију, потом Српској цркви а на крају (и заправо највише) српском народу у целини. Не само што је овим бесмисленим потезом нарушена секуларност на штету Цркве (мешање политичких чинилаца у црквена питања) него се показало да иза Кривокапића (више) не стоји Српска црква у Црној Гори и да је изгубио њену подршку. Ово је нарочито значајно због тога што Кривокапић пред својим бирачима „црпи легитимитет“ пре свега из чињенице да га је „Амфилохије одабрао за ту позицију“ и да је верујући човек, чиме је компромитовао своја два главна легитимацијска основа пред својим бирачима.

СПЦ је саопштила да је очекивала да ће приликом ове посете бити потписан Темељни уговор, а да су уместо очекиваног споразума добили дуплу увреду; нарушено је начело мешања спољашњих, изванцрквених актера у одлуке Сабора и изиграно је обећање да ће уговор бити потписан. Штавише, Кривокапић је (поново тобоже добронамерно) предложио да се уговор потпише у Црној Гори на годишњицу упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија, иако оправданог разлога за такво одлагање заправо нема, нити се о тој могућности икада раније расправљало, како наводе из СПЦ. Јоаникије се одмах оградио рекавши да је он очекивао да Кривокапић потпише уговор током посете Београду, а не да се меша у избор новог митрополита, што је у искључивој надлежности СА Сабора СПЦ и што представља грубо мешање у црквена питања од стране политичких актера. Из СПЦ су додали да је текст усаглашен, да је потписивање договорено у тачно време и да је након више кашњења и одлагања Кривокапић дошао не да потпише, како се очекивало, већ да износи нове захтеве и нова одлагања, уз пратећи покушај мешања у одлуке овог највишег црквеног тела.

Премијер Кривокапић је давао много неповољније и много конфузније изјаве. По повратку у Подгорицу је изјавио да је он фактички жртва завере у коју су (несвесно) увучени и патријарх Порфирије и митрополит Јоаникије, изјавивши да у тој „великој игри“ „издајници“ нису једино они који слепо прате упутства и политику чији је експонент Демократски фронт (што ће рећи Вучић, што ће рећи званична Србија), те да је преко „афере Темељни уговор“ покушано рушење владе, што све забрињавајуће много личи на некадашњу Ђукановићеву фарсу око „афере државни удар“ на изборни дан 2016. године и наводне покушаје Београда да методама „хибридног рата“ сруши владу у Подгорици. Градећи даље ову поприлично лабаву, на моменте и параноичну конструкцију, изјавио је да би био ухапшен да је тада потписао у Београду Темељни уговор, јер је за то постојала намера Специјалног тужилаштва. Главни специјални тужилац Миливоје Катнић је рекао да нема никаквих информација о наводном плану да се ухапси Кривокапић. Затим су Кривокапићу накнадно засметала и два спорна члана из Темељног уговора и један део преамбуле, те је послао писмо патријарху Порфирију тим поводом.

О (не)потписивању Темељног уговора СПЦ и Владе Црне Горе од онда су се јасно и недвосмислено изјаснили патријарх Порфирије; новоизабрани митрополит Јоаникије; отац Дарко Ђого (професор с богословског факултета из Фоче); отац Велибор Џомић (парох из Подгорице и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске); министар правде, људских и мањинских права Владимир Лепосавић; професор Богољуб Шијаковић с Православног богословског факултета у Београду и бројни други, и сви се слажу да потписивање не кочи и не саботира Црква. У међувремену су Српска црква у Црној Гори (чију подршку Кривокапић очигледно више нема) и министар Лепосавић (ког се премијер највероватније „одрекао“ иако га још није „рашчинио“) урадили што је до њих и уписали Митрополију црногорско-приморску и Епархију будимљанско-никшићку у Јединствену евиденцију вјерских заједница, потврдивши тако још једном и на делу да нису они страна која кочи и опструише потписивање Темељног уговора, који треба да буде круна свих других напора и договора по овом питању.

Како време одмиче, постаје све јасније да су врло вероватно у праву они који кажу да Кривокапић уопште неће ни потписати уговор, јер би тиме потписао своју капитулацију и политичку „смртну пресуду“ код оних код којих је уцењен, од којих је обманут или нешто треће. У сваком случају, шта год да је посреди и који год од разлога за досадашње непотписивање да је у питању – било да Кривокапић неће, не жели или не може да потпише – није оправдано и није добро. Одговор на питање ко/шта му не дозвољава да то учини могао би бити индикативан и сугестиван у много озбиљнијем смислу – у одговору на питање ко заиста влада Црном Гором, а не само ко њом формално и номинално управља.              [/restrict]