Ko su pravi vazdušni pirati?

Afera s hapšenjem Protaseviča

Koji je sled događaja s hapšenjem beloruskog opozicionog propagandiste nakon vanrednog sletanja aviona „Rajanera“ u Minsk? Koje kaznene mere kolektivni Zapad namerava da primeni protiv Belorusije? Šta to označava za spoljnu politiku Aleksandra Lukašenka i njegove odnose sa zvaničnom Moskvom?

Jedan istaknuti građanski aktivista ukrcava se u avion. Prolazi pasošku kontrolu bez problema. Posle svih provera već je na svom sedištu, vezuje pojas i pomalo rasejano sluša hiljadu puta ponovljenu demonstraciju osoblja o bezbednosti pri letu. Na samo 50 kilometara od granice sa susednom državom njegov avion prinudno spuštaju. Posle će predstavnici avio-prevoznika saopštiti da su im dispečeri sa zemlje pretili borbenom avijacijom ako hitno ne promene kurs i ne slete na prestonički aerodrom. Aktivistu izvode iz aviona, stavljaju mu lisice i odvoze na saslušanje. Vlasti odriču sve optužbe da su pod pretnjom spustile avion, tvrde da su se piloti dobrovoljno povinovali naredbi i da je u pitanju bila molba, a ne ultimatum. Vazdušno piratstvo, kažete, nesumnjivo. Samo što ovo nije bila priča o Belorusiji već o Ukrajini, ne o beloruskom propagandisti Romanu Protaseviču već o proruskom aktivisti iz Ukrajine Armenu Martirosjanu, koji je imao i državljanstvo Jermenije. Ovo se desilo 21. oktobra 2016, a Savet bezbednosti Ukrajine priznao je da je prisilno spustio avion zbog uverenja da je proruski aktivista nosio sa sobom poverljive informacije. Avion je pripadao beloruskoj državnoj kompaniji „Belavia“ i leteo je iz Kijeva u Minsk, gde je Martirosjan trebalo da presedne za Moskvu. Za razliku od Protaseviča za kojim je Belorusija raspisala međunarodnu poternicu, Martirosjan nije ni za šta bio optužen. Ukrajina je pod pretnjom nasilja spustila avion sa 135 putnika samo zato što su postojale indikacije da jedan građanin prenosi nekakve „poverljive informacije“, a da je pri tome kontrolisan na kijevskom aerodromu i faktički napustio ukrajinsku teritoriju prošavši pasoški punkt. Niko tada nije pretio Ukrajini sankcijama, a kamoli ih uvodio. Izbio je lokalni skandal, koji je brzo zaboravljen i koji nisu pokrili ni međunarodni mediji.
Ovaj primer vazdušnog piratstva u potpunosti je zasenjen slučajem koji je zaista obišao svet, jer su u taj vazdušni skandal bile umešane mnoge države i njihova rukovodstva. Radi se o pretresanju aviona bolivijskog lidera Eva Moralesa, koji je u međuvremenu pretrpeo državni udar i uspeo da vrati vlast, preko svoje partije, demokratskim putem – na izborima. Evo Morales dao je 1. jula 2013. intervju ruskoj mreži RT u kome je izjavio da je Bolivija spremna da pruži azil svetski poznatom uzbunjivaču Edvardu Snoudenu. Posle okončanja naftnog foruma na kome je prisustvovao u Moskvi, Morales se zaputio nazad u otadžbinu avionom bolivijske države, koji kao i svaka druga međunarodna delegacija uživa imunitet od bilo kakvih pretresa i zadržavanja. Moralesov avion je bezbedno prošao preko Poljske i Češke, ali je usled kvara prinudno sleteo u Austriju. Bolivijska strana tvrdi da su piloti bili primorani da slete u Beč, jer su im Francuska, Španija, Portugalija i Italija zabranile ulaz u njihov vazdušni prostor. U Beču je predsednički avion podvrgnut pretresu pod sumnjom da se u njemu nalazi Snouden. Izbio je međunarodni incident, a kasnije je postalo kristalno jasno da su SAD primorale niz evropskih država da zatvore svoju teritoriju za avion predsednika Bolivije, kako bi se on spustio u Austriju, gde bi Snouden bio uhapšen. Tadašnja glasnogovornica Stejt departmenta Džen Psaki, koja je opet deo vladajuće garniture, javno je priznala na konferenciji za novinare da su SAD održavale kontakt s državama širom sveta gde je postojala šansa da se prizemlji avion u kome se možda nalazio Snouden.

HRONOLOGIJA Beloruski propagandista Roman Protasevič leteo je 23. maja iz Atine u litvanski Vilnjus, gde živi i bavi se medijsko-propagandnom delatnošću. U Atini se održavao međunarodni forum s učešćem zvanične liderke beloruske opozicije Svetlane Tihanovske. Indikativan je podatak da je Tihanovska putovala istim letom kao i Protasevič, samo nedelju dana ranije i u suprotnom smeru, ka Atini, baš na pomenuti forum.
Protasevič je mlad čovek, ima tek 26 godina. Sin je beloruskog visokog vojnog oficira, bivšeg profesora na katedri za ideološki rad pri Vojnoj akademiji. Tipični je izdanak crvene buržoazije, koja nije izgubila svoje pozicije upravo zahvaljujući današnjem predsedniku Lukašenku. Jedan je od dvojice osnivača propagandnog kanala na mreži „Telegram“ – „Nexta“ (čita se „Nehta“, što znači „neko“ na beloruskom). Ne radi se, dakle, o pravom mediju već o običnom kanalu na društvenim mrežama usmerenom na širenje najskandaloznije propagande bez obaveze da se pridržava novinarske etike, da objavljuje demantije, da proverava ili uopšte ima relevantne izvore. Osnovao je „Nehtu“ 2015. godine zajedno sa Stepanom Putilom, koji je aktivan iz Poljske. Putilo je sin poznatog beloruskog sportskog komentatora, koji je takođe prešao u Poljsku i odatle vodi sportski program na poljskom TV kanalu „Belsat“ namenjenom beloruskom tržištu.
Kako je došlo do spuštanja leta na relaciji Atina–Vilnjus irske kompanije „Rajaner“ u Minsk, gde je Protasevič uhapšen? U opticaju su tri verzije – zvanična beloruska verzija tvrdi da je s mejl adrese registrovane u Švajcarskoj upućeno elektronsko pismo aerodromu u Minsku s upozorenjem o bombi, i da je zbog toga avion prinudno sleteo, a zatim je utvrđeno da je Protasevič među putnicima, posle čega je uhapšen. Prva nezvanična verzija se bazira na pretpostavci da je spuštanje aviona bilo delo beloruske bezbednosne službe – KGB, da je od njih potekao mejl o bombi, a s namerom da Protasevič bude uhapšen. Prihvataju je zapadne države, a odriču je se Belorusija i Rusija. Po drugoj nezvaničnoj verziji koju je izneo poslanik iz redova Alternative za Nemačku Valdemar Gert, avion je spušten usled operacije zapadnih tajnih službi a kao povod za uvođenje novih sankcija Belorusiji. Lukašenko je Protaseviča nazvao teroristom i dodao da bi zasigurno naredio da se avion prizemlji da je znao da je među putnicima. Podvukao je da to nije znao i da je avion prizemljen isključivo zbog dojave o bombi, kao i da se nakon tog događaja Belorusija suočila s talasom lažnih dojava o bombama s internet-adresa iz Poljske. Lukašenko je ceo događaj objasnio time da kolektivni Zapad prelazi iz faze organizacije nemira na etapu gušenja Belorusije.
Zvanična verzija sadrži informacije da je s adrese provajdera „Protonmail“ bio poslat mejl s potpisom palestinskog Hamasa, koji preti uništenjem aviona ukoliko ne budu prekinuta sva vojna dejstva Izraela protiv Palestine. Hamas je odbacio optužbe ističući da se ne služi sličnim napadima na civilne avione. Da Hamas nije umešan u događaj potvrđuje i to da se najnovija runda izraelsko-palestinskog konflikta okončala primirjem 21. maja, dok je avion prizemljen dva dana kasnije, kada više nije bilo borbenih dejstava u Palestini. To da je Protasevič bio na pomenutom letu mogla je da sazna svaka obaveštajna služba. Ako su avion spustile beloruske službe, postavlja se pitanje zašto je odabran baš on, pored svih drugih opozicionara, pa i same Tihanovske, koja je na isti način mogla biti uhapšena da su to beloruske vlasti poželele.
Ako prihvatimo ovaj scenario, to bi značilo da beloruske službe smatraju da Protasevič poseduje neke vitalne informacije. Ukoliko se pak saglasimo s verzijom nemačkog poslanika, to bi značilo da su beloruske službe progutale mamac. Bilo bi logičnije da su se u tom slučaju pravili kao da nemaju informacije ko je u avionu.

POSLEDICE SPUŠTANJA AVIONA Zapadne države optužile su Belorusiju ne samo da stoji iza operacije već i da je iskoristila borbenu avijaciju da prisili avion „Rajanera“ da sleti u Minsk. Beloruska agencija za kontrolu letenja objavila je posle tih optužbi razgovor dispečera s pilotima „Rajanera“ u kom se vidi da je njima Minsk predložen kao destinacija za prinudno sletanje, a da su se s tim saglasili i piloti. Da stvari budu čudnije, ili bolje reći indikativnije, oglasio se i izvršni direktor „Rajanera“ Majkl O’Liri, koji je tvrdio da pilotima nije dat drugi izbor, a da aerodrom u Minsku nije odgovarao na pozive te avio-kompanije. Oglasila se i kompanija „Protonmail“ preko koje je poslat mejl aerodromu u Minsku s tvrdnjom da je elektronsko pismo poslato nakon razgovora dispečera u Minsku s pilotima „Rajanera“.
Prvo, vrlo je sumnjivo što su se dve međunarodne korporacije oglasile s optužbama protiv Belorusije; uglavnom su kompanije uzdržane o tim pitanjima, a naročito provajderi ne proveravaju kada je mejl poslat i upoređuju to s podacima službi za kontrolu letenja, to jednostavno nije njihov posao. Drugo, ako je beloruska služba organizovala operaciju spuštanja aviona pod lažnim izgovorom, zar nije bila sposobna da pošalje mejl na vreme? Treće, zašto je avion preusmeren u Minsk tek kada se nalazio pred litvanskom granicom, a ne kada je ušao u beloruski vazdušni prostor? Ako je to bila unapred pripremljena operacija beloruskih službi, zašto se čekalo do poslednjeg trenutka da se ona sprovede?
Bez obzira što nema nikakvih konkretnih dokaza da je Belorusija odgovorna za spuštanje aviona, a ne za hapšenje propagandiste koji se tereti za konkretno krivično delo podstrekivanja na javne nerede, za šta maksimalna kazna zakona iznosi 15 godina, EU i neke njene članice donele su momentalnu odluku o sankcijama. Takođe je indikativno da zvaničnici i lideri zapadnoevropskih zemalja nisu optužili Rusiju za to što se desilo u Belorusiji, iako su lako to mogli da učine, dokazi ionako tu ne igraju nikakvu ulogu. Ovo pokazuje nespremnost zapadnoevropskih država da prekinu saradnju s Rusijom. Takođe je nesporna činjenica da Belorusija zavisi od Rusije, i to sve više, te da prava adresa za sankcije nije Minsk već Moskva. Izostanak optužbi protiv Rusije se može protumačiti kao pozitivan signal. Rusiju trenutno ne optužuju ni SAD koje očekuju pregovore predsednika Bajdena i Putina u Ženevi, na kojima će sigurno pokušati da ponude ruskom predsedniku neku stimulaciju za udaljavanje od Kine. Iako se od tih pregovora malo šta očekuje, svakako bi bilo kontraproduktivno za SAD da prošire sankcije Rusiji u ovom trenutku. Ipak, Vašington je uveo sankcije protiv devet beloruskih državnih kompanija, dok je EU odlučila da zatvori svoj vazdušni prostor za beloruske avio-prevoznike. Ministri spoljnih poslova EU takođe su savetovali evropskim kompanijama da izbegavaju letove kroz belorusku teritoriju. Najavljene su i trenutno neprecizirane ekonomske sankcije.
Pritisci na Belorusiju u kontrastu su s prijateljskim, pa i savezničkim, susretom dvojice predsednika, Aleksandra Lukašenka i Vladimira Putina u Sočiju. Prva tačka na dnevnom redu bila je, naravno, dalja organizacija vazdušnog saobraćaja koordinirana u Moskvi i Minsku, kako bi građani Belorusije mogli i dalje da lete u Evropu, ali preko Rusije. Postaje jasno da će u tom pogledu Rusija i Belorusija naći najbolji način da svedu gubitke na minimum i omoguće građanima da putuju. Druga tema bio je kredit Rusije Belorusiji, u očekivanju ekonomskih pritisaka sa Zapada. Dogovorena je isplata druge tranše međunarodnog kredita Belorusiji od 500 miliona dolara. Prva tranša, koja je takođe iznosila 500 miliona dolara, Belorusiji je isplaćena 30. decembra 2020. godine. Belorusija protokom vremena i zatvaranjem kanala saradnje sa Zapadom postaje apsolutno ekonomski zavisna od Rusije, a rast robne razmene ove dve bliske države povećan je za 18,4 posto. Putin je na sastanku saopštio i da će u junu tekuće godine biti pušten u pogon prvi energoblok nove beloruske atomske centrale, u čijoj izgradnji je učestvovalo rusko državno preduzeće „Atomstrojeksport“.
Iako nije bilo nikakvih bombastičnih zaključaka, ostaje utisak da su pravi pregovori, naročito oni koji se tiču integracija Belorusije i Rusije, protekli iza zatvorenih vrata. O njihovoj sadržini možemo samo da nagađamo, ali beloruska trajektorija na istok je već sada nepromenljiva, te možemo pretpostaviti da će najpozitivniji rezultati pregovora biti vidljivi u budućnosti. Za kraj, podsetimo se da je početkom 2022. godine u Belorusiji planiran važan referendum za izmenu Ustava te države, a koji će značajno promeniti konture političkog sistema i uvesti Belorusiju u novu eru. Procesi integracije Belorusije i Rusije teku paralelno s procesom političkih izmena u samom Minsku i nerazdvojno su povezani. Belorusija prethodno mora biti reformisana po potrebama savremenog društva, pre nego što se ozvaniče rezultati pregovora o integracijama, koji sve vreme traju.