Kako je stvaran „američki Milošević“ i zašto je „morao da ode“?

SJEDINJENE DRŽAVE RATA: NASTAVAK AGRESIJE DRUGIM SREDSTVIMA

Pravi razlozi za demonizaciju Slobodana Miloševića bili su i ostali duboko skriveni za zapadne medije. Nasuprot izmišljenom, „američkom Miloševiću“ – američkoj predstavi o Miloševiću, stvorenoj za potrebe puke propagande – nalaze se činjenice koje upravo otkrivaju američki analitičari: „Miloševićev stvarni greh bio je taj što se odupirao rasparčavanju Jugoslavije i suprotstavljao se hegemoniji nametnutoj od strane SAD. On je, takođe, pokušao da poštedi Jugoslaviju najgore od svih nemilosrdnih privatizacija koja je pogodila druge bivše komunističke zemlje“

Da li su sada, posle trideset godina, stvari postale jasnije? Odgovornost za razbijanje zemlje, Jugoslavije, i krivica za desetine hiljada mrtvih i stotine hiljada raseljenih, leži na (tadašnjem) svetskom hegemonu – Sjedinjenim Američkim Državama i na njihovim evropskim satelitima. Oni su tada pokrenuli čitav niz (neo)kolonijalnih ratova, u pokušaju da preurede do tada bipolarni svet: od Jugoslavije, preko bivšeg Sovjetskog Saveza, sve do Bliskog i Srednjeg istoka itd. Da li je sada nastupilo vreme za veliku optužnicu protiv Zapada, ili barem za otvaranje debate o tome? Optužnicu, jer to je nezapamćen zločin, koji se s malo čime može uporediti. Koštao je do sada, prema približnim procenama, 30 miliona mrtvih širom sveta. Prema rečima Slobodana Reljića, glavni krivac je: „hegemon SAD, izvođači radova sa evropskog kontinenta – Nemačka kao glavni igrač na terenu, Velika Britanija, glavni konsultant i ostali evrosateliti“. To se desilo u trenutku svojevrsnog „pijanstva od uspeha“: posle dobitka Hladnog rata, kada je Zapad „doživeo lako i oduševljeno padanje čitavog Istoka u ’dobrovoljno ropstvo’“. Nemačkoj je dopušteno ujedinjenje (dopušteno, jer Nemačka nije bila toliko jaka). Tada su se raspale, ili su razbijene, tri federalne države: SSSR, Čehoslovačka i Jugoslavija. I „sve tri su slovenske, na tu činjenicu niko nije obraćao pažnju“. Vratili smo se odnosima naroda, sukobima verskih zajednica, prastaroj podeli na Istok i Zapad…

Reductio ad Hitlerum

Na Balkanu, u Jugoslaviji, uspostavljen je takozvani liberalni međunarodni poredak. Treba primetiti da je u pitanju samo pokušaj koji ni izdaleka nije završen (a neće ni biti završen, jer niko ne zna kako da ga završi). Srbi su pružali otpor, onoliko koliko su mogli. Njihova borba bila je žilava i uporna; vodila se za svaku stopu zemlje. Srpski otpor „novom svetskom poretku“ potrajao je deset godina. Tada je Srbe predvodio Slobodan Milošević. On je sve vreme demonizovan u zapadnim medijima, prema doslednom receptu koji se naziva „reductio ad Hitlerum“ (svođenje na Hitlera). Ovo poslednje nije nikakav izum ni dosetka pisca ovih redova. To tvrdi, između ostalih, američki autor i politički pisac Majkl Parenti, u tekstu koji je naslovljen kao Demonizacija Slobodana Miloševića (napisan je još 2003).
Recept koji je primenjen je krajnje predvidljiv, ali efikasan: „Njihove vođe“ (vođe „neposlušnih zemalja“) „bivaju prokažene kao bombastične, neprijateljski raspoložene i psihološki manjkave“; kao moći gladni i neuravnoteženi, populistički demagozi. Odnosno, kao doslovne replike Hitlera, histeričnog vođe čija satanska mašta nema granica i čija pojava unosi konfuziju. To je „američki Milošević“, američka predstava o Miloševiću: neko ko se iživljava nad nemoćnim, ali cvili kad mu se pokaže zube.
Milošević i Srbija doživeli su sudbinu zemalja koje se „označavaju kao ’terorističke’ ili ’nevaljale’ države, krive zbog toga što su navodno ’antiameričke’ i ’antizapadne’“ (neke među njima svrstane su direktno u „osovinu zla“). Razlog za to bio je srpski otpor, u to vreme nezamisliv, razbijanju zemlje. Recept je primenjivan s mnogo zlih strasti.
Sjedinjenim Državama u tome „pomažu ideološki nastrojeni publicisti, stručnjaci, akademici i bivši vladini zvaničnici“ iz zemlje koja je označena kao meta: „Tako zajedno stvaraju klimu mišljenja koja omogućava Vašingtonu da učini sve što je potrebno kako bi nanela ozbiljnu štetu infrastrukturi i stanovništvu određene države, a sve u ime ljudskih prava, antiterorizma i nacionalne bezbednosti.“ Problem je, naravno, daleko širi od Srbije i Jugoslavije: američka „država nacionalne bezbednosti“, samo tokom poslednjih pet decenija, svrgla je brojne demokratski izabrane vlade širom sveta – u Argentini, Boliviji, Brazilu, Čileu, na Kipru, u Dominikanskoj Republici, Grčkoj, Gvatemali, Gvajani, Haitiju, Siriji, Urugvaju…

Rutinske operacije izazivanja rata

Ovde je, podvucimo to, reč o vladama izabranim na demokratski način. To je vlada SAD činila uprkos svojoj deklarativnoj posvećenosti demokratiji. Svima njima bilo je zajedničko to što su, kako primećuje Parenti, „bile odgovorne za uvođenje redistributivnih ekonomskih programa ili što su se na drugi način zalagale za nezavisne puteve koji se ne uklapaju na odgovarajući način u sistem globalnog slobodnog tržišta koji sponzorišu SAD“.
Takođe, američka „država nacionalne bezbednosti“ – posredstvom tajnih akcija, posredničkih, plaćeničkih ratova ili direktnih vojnih napada na revolucionarne ili nacionalističke vlade – učestvovala je u destabilizaciji „u Avganistanu (1980-ih), Angoli, Kambodži, Kubi, Istočnom Timoru, Egiptu, Etiopiji, na Fidžiju, u Grenadi, na Haitiju, u Indonezija (pod Sukarnom), Iranu, Jamajci, Libanu, Libiji, Mozambiku, Nikaragvi, Panami, Peruu, Portugaliji, Siriji, Južnom Jemenu, Venecueli (pod Ugo Čavezom), Zapadnoj Sahari i Iraku…“ Ovaj spisak ni izbliza nije konačan.
„Novoustoličeni (vojni) vladari su zatim povukli egalitarne reforme i otvorili svoje zemlje širom za strane korporativne investitore“, konstatuje Parenti. Reč je o već ustaljenoj praksi „smene režima“, kojoj SAD redovno pribegavaju radi preuzimanja tuđih resursa. Američka „država nacionalne bezbednosti“ posvećena je, bez ostatka, interesima „velikog korporativnog biznisa“; to je njen ustaljen modus operandi, način na koji već decenijama funkcioniše. Stvar je eskalirala posle 1989: nakon „pada čitavog Istoka u dobrovoljno ropstvo“. Srbija je tada svojim otporom pružala loš primer u vreme kad ga nije smelo biti i za to je platila visoku cenu.

Američka predstava o Miloševiću

Šta je, međutim, stvarni uzrok ove demonizacije, koja ignoriše realnost i počiva na uporno ponavljanim lažima – toliko uporno sve dok se laž ne pretvori u istinu? Srbija je ostala povlašćena meta „liberalnog poretka“, njegovih vlada i medija.
Na prvom mestu, zločinac se plaši svoje žrtve, uočava Slobodan Reljić: „Nepredviđeno i subverzivno ponašanje Srba izazvalo je buku i bes Zapada: njihovih političkih elita i raspomamljenih medija… Kao i svi likvidatori nečiste savesti, zapadnjaci mrze svoje žrtve. I plaše ih se. Jer znaju da ih se nije lako, ni jeftino otarasiti. Kako vreme protiče, to je sve teže.“
Zašto to postaje sve teže? Da li zbog loše savesti zločinca? Neće biti da je on toliko plemenit i da može da se pokaje za svoj zločin. Nešto drugo je posredi: „Prošle su tri decenije a mrtva SFRJ je još uvek leš koji svaki čas može da ispadne iz zapadnih plakara.“
Prema Parentijevom mišljenju, pravi razlozi za demonizaciju Slobodana Miloševića bili su i ostali duboko skriveni za zapadne medije. Nasuprot izmišljenom, „američkom Miloševiću“ – američkoj predstavi o Miloševiću, stvorenoj za potrebe puke propagande – „Miloševićev stvarni greh bio je taj što se odupirao rasparčavanju Jugoslavije i suprotstavljao se hegemoniji nametnutoj od strane SAD. On je, takođe, pokušao da poštedi Jugoslaviju najgore od svih nemilosrdnih privatizacija koja je pogodila druge bivše komunističke zemlje.“ Konačno: „Jugoslavija je bila jedina država u Evropi koja se nije prijavila za ulazak u Evropsku uniju, NATO ili OEBS.“
Više nego dovoljno za optužnicu, koja će, u konkretnom slučaju, završiti (neizrečenom) smrtnom presudom u Hagu. Ciljajući Miloševića, oni su gađali sve Srbe. Smrtni greh Miloševića bio je taj, podvucimo, što je odbijao „najgoru od svih vrsta privatizacija“ – one koje će Istočnu Evropu izručiti Zapadu na tacni. Srbi su, još početkom 90-ih, odbacili „liberalni poredak“.

Milošević kao deo folklora i „novih istorija“

Američka predstava o Miloševiću postala je odavno deo „novih istorija“ i deo folklora svih jugoslovenskih secesionista, koji su se oslanjali na „tradicije“ kvislinga iz Drugog svetskog rata. On je najpotpunije opisan u knjizi Luisa Sela, bivšeg službenika Stejt departmenta: Slobodan Milošević i destrukcija Jugoslavije (Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, Duke University Press, 2002). Reč je o kontradiktornoj, čak i komičnoj figuri, „prepunoj svih uobičajenih fabrikovanih slika i pretpostavki politike američke države nacionalne bezbednosti“. Milošević koga je, za potrebe američke propagande, stvorio Sel, jeste karikatura: „lukavi tragalac za moći i izbezumljena budala, koja se okreće protiv pouzdanih drugova i igra na podele unutar stranke“.
Ovaj Milošević je, u isto vreme, i „ortodoksni socijalista“ i „oportunistički srpski nacionalista“; demagog željan vlasti i „drugi Tito“, koji želi diktatorsku vlast nad čitavom Jugoslavijom, dok revnosno sprovodi politiku koja „uništava državu koju je stvorio Tito“. Čime autor (Sel) dokazuje svoje tvrdnje? Stalnim ponavljanjem već prethodno izrečenih neistina; „moglo bi se pomisliti da su slovenački, hrvatski, bosanski muslimanski, makedonski i kosovski albanski secesionisti i intervencionisti SAD/NATO-a možda imali neke veze s tim“.
Doduše, Sel se često poziva na anonimne američke psihijatre, koji su, navodno, pažljivo proučili Miloševića. „Ali pod izrazom ’izbliza’, on mora da misli izdaleka, jer nijedan američki psihijatar nikada nije lečio ili čak intervjuisao Miloševića“, dodaje Parenti. „Ovi necitirani i neimenovani psihijatri navodno su dijagnosticirali jugoslovenskog lidera kao ’zloćudnu narcisoidnu’ ličnost“.
Selu se, ponekad, omakne i poneka istina: on „jasno stavlja do znanja da su javno vlasništvo Jugoslavije i Miloševićeva odbrana te ekonomije bili centralno pitanje u ratu Vašingtona protiv Jugoslavije“. Milošević se, žali se Sel, zalagao za „ortodoksni socijalizam“: „Prikazao je javno vlasništvo nad proizvodnim sredstvima i kontinuirani naglasak na (državnoj) proizvodnji robe kao najbolje garancije za prosperitet“ (L. Sel). Miloševiću, kaže Sel na jednom mestu, nikad nije prijao pojam privatnog vlasništva. „Ako ovo nije dokaz malignog narcisizma, šta jeste?“, dodaje Parenti. Upravo zato je „morao da ode“.

Konzervativci, reformatori i „dobri nacionalisti“

Zadržimo se, još na trenutak, na američkoj predstavi o Miloševiću. On nije samo „Hitler“ („a Omarska Aušvic, sve do Srebrenice kao genocida koji je izvikala Madlen Olbrajt…“). Lična patologija mora obavezno stajati u pozadini njegove tvrdoglavosti „protiv Zapada“, njegovog odbijanja kursa koji je zacrtao Vašington. Predstava je uspela da se proširi u Srbiji naročito uoči 5. oktobra.
Za njegov pad, tvrdi „Sigismund Sel“, odgovorna je njegova supruga Mirjana Marković. Sel nju naziva „Ledi Magbet“. Ona je navodno predstavljala „stvarnu moć iza trona“. Autor je opisuje kao „kompletnog ludaka, koji se prepušta izlivima nekontrolisanog besa“. Njene oči podrhtavaju kao „oči uplašene životinje“. Zapravo, ona pati od „teške šizofrenije“, sa „slabim razumevanjem stvarnosti“. Osim toga, ona ima „sanjivu i traumatizovanu ličnost“; poput svog supruga, s kojim gaji „vrlo nenormalnu vezu“, ima i „autističan odnos prema svetu“. Najgore od svega: ona ispoveda „tvrde marksističke stavove“. Ostaje pitanje kako je „autistična, disfunkcionalna Mirjana Marković mogla da radi kao popularni univerzitetski profesor i igra aktivnu ulogu u otporu protiv zapadnog intervencionizma?“
U skladu s pogledom na svet američkih zvaničnika, Milošević i njegovi „poslušnici“ su „tvrdolinijaši“, „konzervativci“, obavezno „antizapadni“ i „povezani krutom socijalističkom dogmom“. Nasuprot tome, „hrvatski, bosanski i kosovski albanski secesionisti koji su naporno radili na rasparčavanju Jugoslavije i isporučivanju svojih republika nežnom milosrđu neoliberalnog poretka identifikovani su kao ’ekonomski reformatori’, ’liberalno i prozapadno rukovodstvo’ (čitaj: zagovornici protransnacionalnog korporativnog kapitalizma)“. Sel, međutim, jednostavno „nema šta da kaže o turobnom stanju istočnoevropskih zemalja koje su napustile svoje deficitarne ali izdržljive planske ekonomije zbog nemilosrdnih zloupotreba laissez-faire kapitalizma“, doživljavajući potom deindustrijalizaciju i naglu depopulaciju.

Dokle seže osetljivost na demagogiju?

Jedno poređenje je ovde dovoljno: njegova „osetljivost na demagogiju“ ne odnosi se na Franju Tuđmana ili Aliju Izetbegovića. Ovaj „kriptofašistički Hrvat, antisemita koji je imao samo lepe reči o Hitleru i koji je nametnuo svoju tvrdu autokratsku vladavinu novoj nezavisnoj Hrvatskoj“, za njega ostaje samo „dobri stari hrvatski nacionalista“. Isto je i s Izetbegovićem, za koga samo konstatuje da je 1946. osuđen zbog pripadnosti grupi Mladi muslimani; čitalac ostaje uskraćen za informaciju da su Mladi muslimani aktivno regrutovali muslimane u nacistički SS tokom Drugog svetskog rata. Čitalac se ovde ne susreće ni s pravom istinom o Jugoslaviji pod Miloševićem, koja je bila „jedino preostalo multietničko društvo među bivšim jugoslovenskim republikama, i jedino mesto gde su još mogli da žive Srbi, Albanci, Hrvati, Goranci, Jevreji, Egipćani, Mađari, Romi i brojne druge etničke grupe, sa izvesnom merom sigurnosti i tolerancije“.
Neumoljiva demonizacija Miloševića preliva se na celokupan srpski narod. Kosovski Srbi koji demonstriraju protiv maltretiranja albanskih nacionalista opisuju se kao „krvožedni“, krajiški Srbi pretvaraju se u kolonijalne okupatore… Srpske radnike koji brane svoja prava Sel pretvara u „najniži instrument rulje“. Nasuprot tome, slovenački, hrvatski i bosanski muslimanski nacionalistički secesionisti i albanski iredentisti jedino traže „nezavisnost“, „samoopredeljenje“ i „kulturnu posebnost i suverenitet“. Borci OVK prestaju da budu dileri droge i teroristi koji čine etnička čišćenja i u Selovim brižnim rukama pretvaraju se u gerilske borce i besprekorne patriote. Izgledalo je da je 5. oktobra, s pučem u izvedbi DOS-a, sve palo u vodu, da je Srbija najzad pristala na rasparčavanje „krnje federacije“ i prihvatila sve „liberalne reforme“… Od tog trenutka ona se trudi da prihvati „međunarodni liberalni poredak“. Godine 2012. na izborima pobeđuju drugačije snage. Otada do danas uporno se od strane Zapada nameće jedno pitanje: priznanje Kosova kao nezavisne države. Ali vlada Aleksandra Vučića, uprkos pritiscima, to nije učinila.

Novi hladni (a možda i vrući) rat O namerama Zapada danas dovoljno govore sledeće činjenice: u junu ove godine je u Kornvolu potpisana Atlantska povelja. Potpisale su je SAD i Britanija, kao „najbliži i najveći saveznici čija saradnja će biti ključna za buduću stabilnost i prosperitet sveta“. Sve se u toj povelji zasniva „na britansko-američkim dugogodišnjim vrednostima, uključujući odbranu demokratije, kolektivnu bezbednost i izgradnju pravednog i održivog globalnog trgovinskog sistema“. Taj sistem, međutim, barem sa stanovišta Srba i većeg dela sveta, nije ni održiv a ni pravedan. Generalni direktor Ruskog saveta za međunarodne poslove Andrej Kortunov je potpisivanje ovog sporazuma prokomentarisao na sledeći način: „Nova američko-britanska povelja svedoči o odbijanju zapadnih lidera da priznaju stvarnost savremenog sveta i želji da svima nametnu zastareli model svetskog poretka“. Taj dokument će, osim toga, biti usmeren protiv Rusije i Kine, a sigurno će ga podržati zemlje EU i članice NATO-a. Namere Zapada pobliže je objasnila nemačka ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer, ocenjujući da se Rusija i Kina zbližavaju na način koji je „opasan po Zapad“: „Da bi se odgovorilo na zbližavanje vojnoindustrijskih kompleksa Rusije i Kine, biće potrebne sve snage Zapada i naših saveznika. Jer zbližavaju se dva najveća vojnoindustrijska kompleksa.“ I takođe: „Da bismo odgovorili na takav izazov, trebaće nam sve snage Evrope i Sjedinjenih Država, ali i glavnih partnera u Indijskom i Tihom okeanu, poput Australije i Južne Koreje.“ Sada je jasno da se nalazimo u novom hladnom ratu Zapada, u isto vreme proglašenom protiv Rusije i Kine. Da li je to pametna i dobitna opcija? To je rat za „prevaziđeni model svetskog poretka“. Da li će Zapad najzad, pokušavajući da izoluje Rusiju i Kinu, izolovati samog sebe? To je rat koji se vodi ne samo protiv Rusije i Kine već i protiv nastupajućeg multipolarnog svetskog poretka; protiv boljeg i pravednijeg sveta. To je i rat protiv desetina država koje se bore da njihov glas ne bude ugušen, za sopstveni suverenitet i nezavisnost. To je rat protiv svih onih koji ne žele da ponovo budu pretvoreni u kolonije, u nove sluge i roblje Zapada. Oni koji danas govore o tome da je Rusija „autokratska“ a Kina „diktatura“ već su izabrali svoju stranu. Na drugoj strani su svi oni koji se bore za multipolarni svet – protiv „liberalnog svetskog poretka“, protiv unipolarne hegemonije, protiv zapadnog kolonijalizma i neofeudalizma, protiv diktata iz samo jednog centra. Rusija i Kina danas predvode ovu borbu.

Srbija danas ima kome da se obrati

Da li bi Srbija (pogotovu ako to nije učinila pre dvadeset godina) danas trebalo da prizna Kosovo? Da li treba da se konačno odrekne i Republike Srpske, prepuštajući tamošnje Srbe njihovoj sudbini? Da li je i jedno i drugo, kao što tvrde oportunisti, „zauvek i nepovratno izgubljeno“?
Stvari u svetu su se promenile. Ne može se ponoviti otvorena oružana agresija. Nije više moguća 1999. „Pored SAD, kao svetske sile, tu su sad Rusija i Kina, bar“, smatra Slobodan Reljić. „I one su spremne da podrže nas i našu borbu…“ Srbija danas, ukratko, ima kome da se obrati. I povlačenje priznanja, privremeno zaustavljeno, svedoči o istom trendu, bez obzira na to koliko bilo ismevano u (pro)zapadnim medijima.
Postoje Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244. To su ne samo rezultati dosadašnje borbe već i jasni putokazi za budućnost, od kojih Srbija ne može odustati. I to je dobro poznato. S druge strane, Zapad nema šta da ponudi Srbiji ni Srbima, osim „evrointergacija“. A to je vrlo malo, praktično to je ništa.
Oni (Zapad) imaju države koje su uspostavljene nakon 1991, ali to je sve samo nije „konačno“: „kad naši ’prijatelji’ iz drugih postjugoslovenskih država pričaju zapadnjacima o ’suverenim državama’ – oni su njima smešni pajaci“ (S. Reljić). Svako stanje je, uostalom, takvo: privremeno. Nemoguće je zacementirati ga. Izdržavajući do sada sve udarce, braneći Jugoslaviju, potom srpske etničke prostore, Srbi su pokazali da imaju pravo da se uzdaju u budućnost, očekujući neki preokret. Pri tome, Srbija ne sme gubiti iz vida širi kontekst i ne sme da se bori samo za svoje uskonacionalističke ciljeve.
Takva Srbija zaista nastavlja da se protivi „međunarodnom liberalnom poretku“. Zapravo, ona i ne može da ga prihvati jer bi to bila negacija samog identiteta naroda. Onima kojima to nije jasno, možda može pomoći izjava Edvarda Džozefa, profesora Univerziteta „Džons Hopkins“ i spoljnopolitičkog analitičara NATO-a (data sarajevskom Avazu): „Srbija je jedini problem na Balkanu, jer ona ne prihvata zapadni poredak… U stvari, Srbija promoviše vrednosti, a ponekad i dnevni red Rusije i Kine, a u Mađarskoj ima važnog saveznika.“ Osim toga, Srbi su ti koji i dalje „drže polugu nad Kosovom“. Zbog te „poluge Srbija ne želi prihvatiti nezavisnost Kosova, koje je još jedna formativna komponenta zapadnog poretka u regionu“. Takva Srbija se u svakom trenutku može obratiti Rusiji i Kini. I to bi duboko promenilo privremenu i nestabilnu ravnotežu na Balkanu.