Junska diplomatska groznica

Prvi Bajdenov izlet u inostranstvo i pohod na Evropu: Lavina događaja u samo nekoliko dana – samiti G7, NATO-a, SAD–EU i, onaj najvažniji i najspektakularniji, susret ruskog i američkog predsednika u Ženevi – svakako neće (radikalno) promeniti svet, ali će nagovestiti šta se pouzdanije i jasnije može očekivati na globalnoj političkoj sceni, uključujući i Balkan

Ne sećam se kad se, tako zgusnuto, u samo nekoliko dana, kao što će se to dogoditi polovinom ovog meseca, zbilo toliko ako ne sudbinskih i istorijskih, ono svakako izuzetno važnih međunarodnih skupova.
Lavinu susreta i događaja koji sigurno neće (radikalno) promeniti svet, ali će pouzdanije nagovesti šta se narednih meseci, i godina, može očekivati u odnosima na globalnoj političkoj sceni, pokrenuli su, programirani i očigledno temeljito pripremani, prvi izlazak iz Bele kuće i putovanje preko Atlantika američkog predsednika Džoa Bajdena.
A onda, kao na traci i u diplomatskoj groznici: London, samit Grupe 7 (11–13. jun), pa Brisel, NATO samit (14. jun) i, istog dana u istom gradu, susret s vodećim ljudima Evropske unija. Sledi potom „skok“ američkog predsednika u Ženevu i, nesporno, najvažniji, medijski i politički najspektakularniji, Bajdenov susret s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom (16. jun). Verovatno u hotelu Interkontinental, gde su se 1985. sreli Ronald Regan i Mihail Gorbačov. [restrict]

POVRATAK AMERIKE Bajdenov pohod na Evropu najavljuje se, inače, kao „veliki povratak Amerike“ i obnavljanje transatlantskih odnosa i solidarnosti koji su „ozbiljno oštećeni“ u vreme, i krivicom, njegovog prethodnika.
Donald Tramp je, podseća se, „držao na nišanu“, i kritičkoj oštrici NATO (bio je spreman da ga, na startu, čak otpiše, kao nepotreban i anahron), Evropsku uniju (označio ju je u jednom času za gotovo neprijateljsku) i, posebno, s naglašenom žestinom, provocirao najuticajniju članicu evropske familije, Nemačku. Berlin je, zbog toga, bio u iskušenju da, prvi put u posleratnoj istoriji nemačko-američkih odnosa, proglasi „Trampovog ambasadora“ (to se personalizovano posebno i smišljeno naglašavalo) Ričarda Grenala za nepoželjnog!
Sve to, dakako, nije moglo proći bez posledica. Nastupilo je uočljivo otuđenje, i zahlađenje, među tradicionalnim saveznicima i prijateljima. U takvim okolnostima je čak i, poslovično uzdržana, nesklona jakim rečima i radikalnim potezima, nemačka kancelarka Angela Merkel upozorila da Evropljani moraju sopstvenu sudbinu uzeti u svoje ruke. I verovatno nigde, bar kad je reč o evropskim prestonicama, nije bila toliko glasna radost zbog Trampovog odlaska iz Bele kuće kao u Berlinu.

IDEOLOŠKI FRONTOVI Džo Bajden stiže rešen da obnovi uzdrmane transatlantske odnose koji su mu preko potrebni u grozničavom pokušaju da zaustavi sve uočljivije osipanje američke (pre)moći na globalnoj sceni. I u neizbežnom, strateškom rivalstvu s Kinom uz otvaranje u svetu bez ideologija novog ideološkog fronta protiv „autoritarnih sistema“, potreban mu je (snažan) „savez demokratija“ zasnovan na (zapadnim) vrednostima i principima koje, dakako, propisuje Vašington.
Za takav poduhvat potrebno je uspostaviti (ozbiljno) narušeno poverenje. A to, očigledno, neće biti tako lako. Neposredno pred Bajdenov dolazak, u evropskim prestonicama su se uskovitlale, i usijale, političke strasti: iako zakasnelo (zbivalo se to 2013–2014), saznalo se, zahvaljujući medijima, ono što je, upravo u to vreme, obelodanio Edvard Snouden, da američka Agencije za nacionalnu bezbednost, čiji je saradnik Snouden bio, prisluškuje telefone i kontroliše mejlove gotovo svakog. Uključujući i vodeće evropske političare. Pa i nemačku kancelarku.

VASKRSAVANJE STARE AFERE Angela Merkel je negodovala u direktnom razgovoru sa (tadašnjim) američkim predsednikom Barakom Obamom: nedopustivo je to raditi prijateljima. Učinila je to ne previše rezolutno. Ispostavilo se, naime, da ni nemačka Savezna obaveštajna služba, BND, nije u tom smislu, i kontekstu, bezgrešna.
Novo u vaskrsavanju stare afere bila je (samo) činjenica da je, u ovom slučaju, vojna tajna služba Danske činila to zarad američke Agencije za nacionalnu bezbednost. I špijunirala, između ostalog, šefa nemačke države Franka Valtera Štajnmajera (u to vreme ministra spoljnih poslova) i kancelarku.
Angela je, ovoga puta ortački s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, ponovila onaj stari prekor (nedopustivo je to raditi prijateljima), ali su neke njene kolege političari (Per Štajnbrik prisluškivan u vreme kad je bio socijaldemokratski kandidat za kancelara) bili direktniji i oštriji: to je politički skandal. I Makron je bio izričitiji: tražio je objašnjenja i s danske i s američke strane. I još direktnije: da li se to i sada radi. Dok je Bajden pakovao kofere za let preko Atlantika, iz Vašingtona je, utešno, saopšteno da se prestalo s tom praksom. Ko hoće, nek poveruje.

NEIZBEŽNA VARNIČENJA Uprkos „novim tonovima“ iz Vašingtona, u (zapadno)evropskim medijskim i političkim krugovima ima naglašene skepse: nemoguće je, uvereni su, vratiti minulo vreme i (nekadašnju) harmoniju u transatlantskim odnosima. Nagomilalo se i ostalo dosta spornih tačaka na kojima, i oko kojih, dolazi ili može doći do političkih varničanja.
Skeptični i uzdržani Evropljani krenuli su jedno vreme, iako naglašeno obazrivo, u traganju za sopstvenom autonomijom, da, po onoj kancelarkinoj iz turbulentnih Trampovih vremena, uzmu sopstvenu sudbinu u svoje ruke. Licitiralo se s raznim idejama i inicijativama u tom kontekstu. Pa i s onom o evropskoj armiji, mimo i izvan zapadnog vojnog saveza (NATO) u kojem Vašington ima dominantnu ulogu i poziciju.
Oni koji pomnije prate i analiziraju zbivanja u transatlantskim odnosima primećuju da, uprkos svemu, Evropljani, bar ne još, nemaju snage, možda ni (pre)velike želje, da se uočljivije emancipuju od američke dominacije. Strah od sopstvene hrabrosti čini svoje. Čini se da je lojalnost transatlantskom savezništvu izraženija od jačanja sopstvenog identiteta, što bi podrazumevalo vođenje spoljne politike i politike bezbednosti koja bi bila nezavisna od SAD pa u nekim slučajevima i suprotna politici Vašingtona.
Evropljani će, posebno u ekonomskoj sferi, gde postoji uočljivo rivalstvo i povremena trgovinska sporenja, braniti sopstvene interese, ali ne po cenu gotovo bespogovorne, vojne i političke lojalnosti Sjedinjenim Američkim Državama.

HIBRIDNI RAT UMESTO HLADNOG RATA U svakom slučaju, narednih dana u transatlantskim odnosima sledi obostrana „ofanziva šarma“, možda bez prevelikih i čvrstih zagrljaja (korona!) i demonstracija „velikog američkog povratka“. I u Londonu, samit Grupe 7. I u Briselu, samiti NATO-a i EU. Reflektori medijske i političke javnosti biće, međutim, snažnije usmereni na Ženevu.
Od ishoda samita ruskog i američkog predsednika, u čijoj pripremi su učestvovali ključni ljudi s jedne i druge strane (sekretar Saveta bezbednosti Nikolaj Petrušev i savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven), predvođeni šefovima diplomatija (Sergej Lavrov i Entoni Blinken), moglo bi zavisiti mnogo toga. Ne samo u odnosima između Moskve i Vašingtona nego i na globalnom nivou. Smanjenje naglašene i problematične napetosti u rusko-američkim odnosima, kakva se ne pamti od vremena Hladnog rata (u toku je, kažu eksperti, „hibridni rat“), ostavilo bi više manevarskog prostora političarima i državnicima na Starom kontinentu.

POLITIČKI EKSPLOZIVAN NABOJ Iako niko, ni s jedne ni s druge strane, ne računa s „velikim probojom“, od ženevskog samita očekuje se koliko-tolika normalizacija oštećenih odnosa i obnavljanje njihove „predvidljivosti i stabilnosti“. U susret samitu ide se, inače, s mnogo negativnog i politički eksplozivnog naboja. I opake, verbalne kanonade s američke strane, uključujući diplomatski nečuvene Bajdenove ispade u kvalifikovanju Putina kao „ubice“. Pa sankcije, proterivanje (u ovom slučaju obostrano) diplomata, širenje (gotovo histerično) rusofobije i priča o „malignom“ ruskom uticaju i agresivnosti.
Moskva takođe uzvraća. Ruski predsednik je, pre neki dan, znači neposredno pred samit, na ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, optužio Vašington za „pokušaj obuzdavanja Rusije“. Američka administracija, rekao je Putin, želi da „obuzda naš razvoj“, ekonomskim ograničenjima i javnim uplitanjem u unutrašnje odnose i politiku Rusije, oslanjajući se pri tome na snage koje smatraju svojim saveznicima. Putin, uprkos svemu, očekuje, posle samita, smanjenje napetosti. Moramo, kaže, naći način za rešenje naših odnosa koji su „na izuzetno niskom nivou“.

SIGNALI DOBRE VOLJE Iz Vašingtona su, pred samit, stizali „signali dobre volje“. Bajden je, na primer, odustao od sankcija i pokušaja da, u poslednjem trenutku, zaustavi „Severni tok 2“, veliki rusko-nemački energetski poduhvat. Ima, istina, dosta onih koji veruju da je američki predsednik to učinio, pre svega, da bi izbegao konfrontaciju s nemačkom kancelarkom i zvaničnim Berlinom na važnim, već spomenutim samitima, G7, NATO-a, EU.
U svakom slučaju, bar oko toga postoji opšta saglasnost: predstojeći susret ruskog i američkog predsednika u Ženevi izuzetno je važan za globalnu i stratešku stabilnost. Ako ne zbog nečega drugog, ono zbog drastične činjenice: zastrašujućeg nuklearnog arsenala na jednoj i na drugoj strani. To će, uostalom, biti i glavne stavke u agendi samita kako ih je formulisao Putin: kontrola naoružanja, sukobi u svetu, uz pandemiju i klimatske promene.

RIVALSTVA I SAVEZNIŠTVA U medijskim i političkim krugovima na Zapadu se, inače, uveliko spekuliše s namerama Vašingtona da, i posle svega, izvesnim ustupcima Moskvi, predupredi njeno zbližavanje s Pekingom: Sjedinjene Američke Države smatraju Kinu svojim najvećim i najopasnijim rivalom u borbi za stvaranje novog svetskog poretka. Bajden bi po svaku cenu da zaustavi eroziju američke moći i povrati dominantnu poziciju kakvu je Vašington imao posle pada Berlinskog zida, u unipolarnom svetu.
Problem je, za Amerikance, što Kina i Rusija uveliko prave planove o stvaranju novog svetskog poretka, s drukčijim rasporedom snaga i multipolarnih centara. Naporedo s pripremama samita u Ženevi, uveliko teku, nimalo slučajno, pripreme za samit ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovog kineskog kolege Si Đinpinga.
U tom poslu angažovan je, opet, ranije spominjani Nikolaj Petrušev, sekretar ruskog Saveta za nacionalnu bezbednost, zajedno sa Jang Điečijem, direktorom Centralne (partijske) komisije za spoljne poslove. U intermecu između susreta Lavrova i Blinkena i predstojećeg samita Putin–Bajden, održana je šesnaesta runda bezbednosnih konsultacija Rusije i Kine u okviru „sveobuhvatnog strateškog partnerstva“. Do susreta Putina i Sija moglo bi najverovatnije, inače, doći 16. jula, kada se obeležava 20. godišnjica od potpisivanja Sporazuma o prijateljstvu Rusije i Kine.

POŽURIVANJE I PRITISKANJE BEOGRADA Iako se Balkan ne „kotira“ (pre)visoko na listi prioriteta ni Moskve ni Vašingtona, ima nagoveštaja da bi se, u nekoj formi, našao na dnevnom redu ženevskog samita. Pri čemu se, u prvom redu, misli na dijalog Beograda i Prištine i, možda, situaciju u Bosni i Hercegovini, s imenovanjem novog visokog predstavnika. Ekspert iz moskovskog Instituta za slavistiku Georgij Engelhart uveren je da će Zapad vršiti, prevashodno na Beograd, pritisak da se sporazum o Kosovu postigne do kraja godine. I da će Vašington uzeti Balkan, u kontekstu obnavljanja transatlantskog savezništva i solidarnosti, kao „pokazni primer“ rešavanja nerešenih pitanja. Pošto bi, sticajem prilika, dijalog između Beograda i Prištine mogao da bude nastavljen prvim susretom Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija upravo u vreme kada su Amerikanci u Briselu (spominje se 14. jun), spekuliše se s tim da bi u „goste“ mogli da im banu Moli Montgomeri ili Viktorija Nuland, s neizbežnim Metjuom Palmerom. Ako bi stvari krenule pravcem koji Vašington priželjkuje, mogli bi da to učine i gosti višeg ranga i formata: šef diplomatije Entoni Blinken i savetnik za nacionalnu bezbednost Džek Saliven. Nadajmo se da do toga, ipak, neće doći…

[/restrict]