Јунска дипломатска грозница

Први Бајденов излет у иностранство и поход на Европу: Лавина догађаја у само неколико дана – самити Г7, НАТО-а, САД–ЕУ и, онај најважнији и најспектакуларнији, сусрет руског и америчког председника у Женеви – свакако неће (радикално) променити свет, али ће наговестити шта се поузданије и јасније може очекивати на глобалној политичкој сцени, укључујући и Балкан

Не сећам се кад се, тако згуснуто, у само неколико дана, као што ће се то догодити половином овог месеца, збило толико ако не судбинских и историјских, оно свакако изузетно важних међународних скупова.
Лавину сусрета и догађаја који сигурно неће (радикално) променити свет, али ће поузданије наговести шта се наредних месеци, и година, може очекивати у односима на глобалној политичкој сцени, покренули су, програмирани и очигледно темељито припремани, први излазак из Беле куће и путовање преко Атлантика америчког председника Џоа Бајдена.
А онда, као на траци и у дипломатској грозници: Лондон, самит Групе 7 (11–13. јун), па Брисел, НАТО самит (14. јун) и, истог дана у истом граду, сусрет с водећим људима Европске унија. Следи потом „скок“ америчког председника у Женеву и, неспорно, најважнији, медијски и политички најспектакуларнији, Бајденов сусрет с руским председником Владимиром Путином (16. јун). Вероватно у хотелу Интерконтинентал, где су се 1985. срели Роналд Реган и Михаил Горбачов.

[restrict]

ПОВРАТАК АМЕРИКЕ Бајденов поход на Европу најављује се, иначе, као „велики повратак Америке“ и обнављање трансатлантских односа и солидарности који су „озбиљно оштећени“ у време, и кривицом, његовог претходника.
Доналд Трамп је, подсећа се, „држао на нишану“, и критичкој оштрици НАТО (био је спреман да га, на старту, чак отпише, као непотребан и анахрон), Европску унију (означио ју је у једном часу за готово непријатељску) и, посебно, с наглашеном жестином, провоцирао најутицајнију чланицу европске фамилије, Немачку. Берлин је, због тога, био у искушењу да, први пут у послератној историји немачко-америчких односа, прогласи „Трамповог амбасадора“ (то се персонализовано посебно и смишљено наглашавало) Ричарда Гренала за непожељног!
Све то, дакако, није могло проћи без последица. Наступило је уочљиво отуђење, и захлађење, међу традиционалним савезницима и пријатељима. У таквим околностима је чак и, пословично уздржана, несклона јаким речима и радикалним потезима, немачка канцеларка Ангела Меркел упозорила да Европљани морају сопствену судбину узети у своје руке. И вероватно нигде, бар кад је реч о европским престоницама, није била толико гласна радост због Трамповог одласка из Беле куће као у Берлину.

ИДЕОЛОШКИ ФРОНТОВИ Џо Бајден стиже решен да обнови уздрмане трансатлантске односе који су му преко потребни у грозничавом покушају да заустави све уочљивије осипање америчке (пре)моћи на глобалној сцени. И у неизбежном, стратешком ривалству с Кином уз отварање у свету без идеологија новог идеолошког фронта против „ауторитарних система“, потребан му је (снажан) „савез демократија“ заснован на (западним) вредностима и принципима које, дакако, прописује Вашингтон.
За такав подухват потребно је успоставити (озбиљно) нарушено поверење. А то, очигледно, неће бити тако лако. Непосредно пред Бајденов долазак, у европским престоницама су се усковитлале, и усијале, политичке страсти: иако закаснело (збивало се то 2013–2014), сазнало се, захваљујући медијима, оно што је, управо у то време, обелоданио Едвард Сноуден, да америчка Агенције за националну безбедност, чији је сарадник Сноуден био, прислушкује телефоне и контролише мејлове готово сваког. Укључујући и водеће европске политичаре. Па и немачку канцеларку.

ВАСКРСАВАЊЕ СТАРЕ АФЕРЕ Ангела Меркел је негодовала у директном разговору са (тадашњим) америчким председником Бараком Обамом: недопустиво је то радити пријатељима. Учинила је то не превише резолутно. Испоставило се, наиме, да ни немачка Савезна обавештајна служба, БНД, није у том смислу, и контексту, безгрешна.
Ново у васкрсавању старе афере била је (само) чињеница да је, у овом случају, војна тајна служба Данске чинила то зарад америчке Агенције за националну безбедност. И шпијунирала, између осталог, шефа немачке државе Франка Валтера Штајнмајера (у то време министра спољних послова) и канцеларку.
Ангела је, овога пута ортачки с француским председником Емануелом Макроном, поновила онај стари прекор (недопустиво је то радити пријатељима), али су неке њене колеге политичари (Пер Штајнбрик прислушкиван у време кад је био социјалдемократски кандидат за канцелара) били директнији и оштрији: то је политички скандал. И Макрон је био изричитији: тражио је објашњења и с данске и с америчке стране. И још директније: да ли се то и сада ради. Док је Бајден паковао кофере за лет преко Атлантика, из Вашингтона је, утешно, саопштено да се престало с том праксом. Ко хоће, нек поверује.

НЕИЗБЕЖНА ВАРНИЧЕЊА Упркос „новим тоновима“ из Вашингтона, у (западно)европским медијским и политичким круговима има наглашене скепсе: немогуће је, уверени су, вратити минуло време и (некадашњу) хармонију у трансатлантским односима. Нагомилало се и остало доста спорних тачака на којима, и око којих, долази или може доћи до политичких варничања.
Скептични и уздржани Европљани кренули су једно време, иако наглашено обазриво, у трагању за сопственом аутономијом, да, по оној канцеларкиној из турбулентних Трампових времена, узму сопствену судбину у своје руке. Лицитирало се с разним идејама и иницијативама у том контексту. Па и с оном о европској армији, мимо и изван западног војног савеза (НАТО) у којем Вашингтон има доминантну улогу и позицију.
Они који помније прате и анализирају збивања у трансатлантским односима примећују да, упркос свему, Европљани, бар не још, немају снаге, можда ни (пре)велике жеље, да се уочљивије еманципују од америчке доминације. Страх од сопствене храбрости чини своје. Чини се да је лојалност трансатлантском савезништву израженија од јачања сопственог идентитета, што би подразумевало вођење спољне политике и политике безбедности која би била независна од САД па у неким случајевима и супротна политици Вашингтона.
Европљани ће, посебно у економској сфери, где постоји уочљиво ривалство и повремена трговинска спорења, бранити сопствене интересе, али не по цену готово беспоговорне, војне и политичке лојалности Сједињеним Америчким Државама.

ХИБРИДНИ РАТ УМЕСТО ХЛАДНОГ РАТА У сваком случају, наредних дана у трансатлантским односима следи обострана „офанзива шарма“, можда без превеликих и чврстих загрљаја (корона!) и демонстрација „великог америчког повратка“. И у Лондону, самит Групе 7. И у Бриселу, самити НАТО-а и ЕУ. Рефлектори медијске и политичке јавности биће, међутим, снажније усмерени на Женеву.
Од исхода самита руског и америчког председника, у чијој припреми су учествовали кључни људи с једне и друге стране (секретар Савета безбедности Николај Петрушев и саветник за националну безбедност Џејк Саливен), предвођени шефовима дипломатија (Сергеј Лавров и Ентони Блинкен), могло би зависити много тога. Не само у односима између Москве и Вашингтона него и на глобалном нивоу. Смањење наглашене и проблематичне напетости у руско-америчким односима, каква се не памти од времена Хладног рата (у току је, кажу експерти, „хибридни рат“), оставило би више маневарског простора политичарима и државницима на Старом континенту.

ПОЛИТИЧКИ ЕКСПЛОЗИВАН НАБОЈ Иако нико, ни с једне ни с друге стране, не рачуна с „великим пробојом“, од женевског самита очекује се колико-толика нормализација оштећених односа и обнављање њихове „предвидљивости и стабилности“. У сусрет самиту иде се, иначе, с много негативног и политички експлозивног набоја. И опаке, вербалне канонаде с америчке стране, укључујући дипломатски нечувене Бајденове испаде у квалификовању Путина као „убице“. Па санкције, протеривање (у овом случају обострано) дипломата, ширење (готово хистерично) русофобије и прича о „малигном“ руском утицају и агресивности.
Москва такође узвраћа. Руски председник је, пре неки дан, значи непосредно пред самит, на економском форуму у Санкт Петербургу, оптужио Вашингтон за „покушај обуздавања Русије“. Америчка администрација, рекао је Путин, жели да „обузда наш развој“, економским ограничењима и јавним уплитањем у унутрашње односе и политику Русије, ослањајући се при томе на снаге које сматрају својим савезницима. Путин, упркос свему, очекује, после самита, смањење напетости. Морамо, каже, наћи начин за решење наших односа који су „на изузетно ниском нивоу“.

СИГНАЛИ ДОБРЕ ВОЉЕ Из Вашингтона су, пред самит, стизали „сигнали добре воље“. Бајден је, на пример, одустао од санкција и покушаја да, у последњем тренутку, заустави „Северни ток 2“, велики руско-немачки енергетски подухват. Има, истина, доста оних који верују да је амерички председник то учинио, пре свега, да би избегао конфронтацију с немачком канцеларком и званичним Берлином на важним, већ споменутим самитима, Г7, НАТО-а, ЕУ.
У сваком случају, бар око тога постоји општа сагласност: предстојећи сусрет руског и америчког председника у Женеви изузетно је важан за глобалну и стратешку стабилност. Ако не због нечега другог, оно због драстичне чињенице: застрашујућег нуклеарног арсенала на једној и на другој страни. То ће, уосталом, бити и главне ставке у агенди самита како их је формулисао Путин: контрола наоружања, сукоби у свету, уз пандемију и климатске промене.

РИВАЛСТВА И САВЕЗНИШТВА У медијским и политичким круговима на Западу се, иначе, увелико спекулише с намерама Вашингтона да, и после свега, извесним уступцима Москви, предупреди њено зближавање с Пекингом: Сједињене Америчке Државе сматрају Кину својим највећим и најопаснијим ривалом у борби за стварање новог светског поретка. Бајден би по сваку цену да заустави ерозију америчке моћи и поврати доминантну позицију какву је Вашингтон имао после пада Берлинског зида, у униполарном свету.
Проблем је, за Американце, што Кина и Русија увелико праве планове о стварању новог светског поретка, с друкчијим распоредом снага и мултиполарних центара. Напоредо с припремама самита у Женеви, увелико теку, нимало случајно, припреме за самит руског председника Владимира Путина и његовог кинеског колеге Си Ђинпинга.
У том послу ангажован је, опет, раније спомињани Николај Петрушев, секретар руског Савета за националну безбедност, заједно са Јанг Ђиечијем, директором Централне (партијске) комисије за спољне послове. У интермецу између сусрета Лаврова и Блинкена и предстојећег самита Путин–Бајден, одржана је шеснаеста рунда безбедносних консултација Русије и Кине у оквиру „свеобухватног стратешког партнерства“. До сусрета Путина и Сија могло би највероватније, иначе, доћи 16. јула, када се обележава 20. годишњица од потписивања Споразума о пријатељству Русије и Кине.

ПОЖУРИВАЊЕ И ПРИТИСКАЊЕ БЕОГРАДА Иако се Балкан не „котира“ (пре)високо на листи приоритета ни Москве ни Вашингтона, има наговештаја да би се, у некој форми, нашао на дневном реду женевског самита. При чему се, у првом реду, мисли на дијалог Београда и Приштине и, можда, ситуацију у Босни и Херцеговини, с именовањем новог високог представника. Експерт из московског Института за славистику Георгиј Енгелхарт уверен је да ће Запад вршити, превасходно на Београд, притисак да се споразум о Косову постигне до краја године. И да ће Вашингтон узети Балкан, у контексту обнављања трансатлантског савезништва и солидарности, као „показни пример“ решавања нерешених питања. Пошто би, стицајем прилика, дијалог између Београда и Приштине могао да буде настављен првим сусретом Александра Вучића и Аљбина Куртија управо у време када су Американци у Бриселу (спомиње се 14. јун), спекулише се с тим да би у „госте“ могли да им бану Моли Монтгомери или Викторија Нуланд, с неизбежним Метјуом Палмером. Ако би ствари кренуле правцем који Вашингтон прижељкује, могли би да то учине и гости вишег ранга и формата: шеф дипломатије Ентони Блинкен и саветник за националну безбедност Џек Саливен. Надајмо се да до тога, ипак, неће доћи…

[/restrict]