Ignjat i Ignjatije

Stradanje književnika Grigorija Božovića

Iako laik, Božović je svoj život posvetio Crkvi i nacionalnom radu. Završio je Prizrensku bogosloviju i bio profesor u njoj. Na Moskovskoj duhovnoj akademiji odbranio je kandidatsku disertaciju o Svetom Savi 1905. godine, koju je nedavno objavio Međunarodni centar za pravoslavne studije iz Niša. Spada u red najboljih knjiga o prvom srpskom arhiepiskopu. Od svih srpskih pisaca ušao je u najviše pravoslavnih hramova i uzeo blagoslov od najviše duhovnika

Piše Dr Dragiša Bojović

Mnogi srpski književnici stradali su (ubijeni!) tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata, a ključni njihov greh je bio ideološke prirode. Drugi su izbegli u emigraciju, a bilo je i onih koji su tamnovali u kazamatima komunističke Jugoslavije. Grigorije Božović spada u one intelektualce koji su brutalno likvidirani i kojima se ni do danas ne zna grob. Osuđen je i ubijen zbog članstva u pljevaljskom Nacionalnom komitetu, sastavljenom od Srba i Muslimana, a činili su ga, pored njega, i: Pavle Đurović, Derviš Šećerkadić, Vojislav Nenadić, Safet-beg Mušović, Bogoljub Irić, Avdo Karametović i Ahmet Čaušević. Na teret mu je stavljeno i uređivanje „Pljevaljskog vesnika“, antikomunističkog lista u kojem je Božović pisao i uvodnike apostrofirajući pogubnost komunističkog delovanja i ideologije.

U vreme njegove književne rehabilitacije krajem prošlog veka pojavila su se mišljenja da su za njegovu likvidaciju odgovorni Milovan Đilas i Radovan Zogović. Ovaj prvi je 1991. godine u odgovoru na pismo književnika Milenka Jevtovića, autora doktorata o Grigoriju Božoviću, prebacio odgovornost na „sandžačke drugove“ pontijevski dodavši: „Držao sam da je u Sandžaku i suđen.“ U istom pismu Đilas kaže da je kao pisac-početnik u „Politici“ jednom sreo Grigorija Božovića, koji je tada podsticajno pohvalio njegovo pisanje.

Nije realno da je tako ugledan književnik mogao biti likvidiran bez naredbe ili bar saglasnosti tadašnjih „moćnih drugova“. Ubijen je na nepoznatoj lokaciji u noći između prvog i drugog januara 1945. godine, dakle na dan Svetog Ignjatija Bogonosca, antiohijskog mučenika, koji je bačen u čeljusti lavovima u Rimu, 107. godine. To znači da je Božović mučenički postradao i na dan svog rođenja, što je do sada bio nepoznat podatak. Time je njegova neprestana borba za nacionalne interese i pravoslavnu veru dobila, koliko god savremenom čoveku apsurdno zvučalo, logičan završetak. Grigorije – Ignjat Božović je pogubljen na dan Sveštenomučenika Ignjatija Antiohijskog, na čiji dan je i rođen. [restrict]

VERAN PRAVOSLAVLJU U svim izvorima i u literaturi se do sada kao datum piščevog rođenja navodio 15. februar 1880. godine. Mesto je nesporno: Pridvorica u Starom Kolašinu. Poznato je, međutim, da je Božović na „vodici“ dobio ime Ignjat. Pod tim imenom se navodi i u pomeniku svog oca, prote Vukajla iz 1883. godine, koji je pronađen u Manastiru Duboki Potok i koji se u literaturi pogrešno naziva Spomenar prote Vukajla Božovića. Ako se uzme u obzir da se „na znamenju“, odnosno na „vodici“ daje ime po svetitelju koji pada na dan rođenja deteta, može se sa sigurnošću potvrditi da je pisac rođen 20. decembra 1879. godine (po starom kalendaru), odnosno 2. januara 1880 (po novom), kada se upravo slavi Sveti Ignjatije Bogonosac. Ovaj datum (20. 12. 1879), kao dan svog rođenja i sam Božović je saopštio isledniku koji ga je saslušavao u Beogradu krajem 1944. godine, što je i sačuvano u dokumentu presude od 29. decembra 1944. I ovim činom, opredeljenjem za stari, crkveni kalendar Božović je na suđenju, poput prvih hrišćanskih mučenika, ostao veran pravoslavlju. Inače, kada je rođen Božović, Srbi su koristili stari, julijanski kalendar, a novi, gregorijanski je uveden u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 1919. godine. Ako se ovo ima u vidu, postaje jasno da Božović precizno navodi datum svog rođenja – 20. decembar 1879. godine.

Navedeni podaci jasno pokazuju kada je zaista rođen Ignjat (Grigorije) Božović, a da je datum koji se navodi u literaturi (15. februar 1880) u stvari datum njegovog krštenja i upisa u crkvene knjige u Dubokom Potoku, kada je i dobio ime Gligorije. Taj datum, kao i ime Gligorije, ući će u većinu dokumenata gde se navodi piščevo rođenje. Oblik Grigorije (po kojem je pisac danas poznat) sreće se u prvim njegovim književnim tekstovima, od početka 20. veka, i pisac ga od tada i upotrebljava u svim zvaničnim dokumentima.

Kraj života Grigorija Božovića, njegovo stradanje i pogubljenje na dan Svetog Ignjatija, dovoljno rečito potvrđuju da je i danom njegovog rođenja bitno određen njegov životni put, koji, u bitnim elementima, podseća na put antiohijskog mučenika. Ako je Ignjatije završio u čeljustima zveri, Ignjat iz Pridvorice je zverski ubijen na dan smrti poznatog sveštenomučenika. Iako laik, i Božović je svoj život posvetio Crkvi i nacionalnom radu. Završio je Prizrensku bogosloviju i bio profesor u njoj. Na Moskovskoj duhovnoj akademiji odbranio je kandidatsku disertaciju o Svetom Savi 1905. godine, koju je nedavno objavio Međunarodni centar za pravoslavne studije iz Niša. Spada u red najboljih knjiga o prvom srpskom arhiepiskopu. Od svih srpskih pisaca ušao je u najviše pravoslavnih hramova i uzeo blagoslov od najviše duhovnika. Dovoljno je samo pročitati njegovu, priređenu, knjigu Na hadžiluku i uveriti se u veru njegovu.

U našoj crkvi obavljao je važne dužnosti. Božović je nakon ostavke mitropolita raško-prizrenskog Nićifora, 1911. godine, postao član Eparhijskog odbora, koji je preuzeo vođenje eparhije. Na čelu odbora bio je arhimandrit Sava iz Tetova, a članovi su bili još Rista Skakaljević i Stojan Zafirović. Sedište odbora je bilo u Prištini, a u to vreme srpski konzul u ovom gradu je bio pesnik Milan Rakić, s kojim su trojica mladih profesora (Božović, Skakaljević i Zafirović) stalno bili u društvu.

Kralj Aleksandar ga je imenovao ukazom za člana Patrijaršijskog saveta, uz saglasnost patrijarha Varnave. Na prvom zasedanju Saveta, 1. juna 1934, izabran je za člana – zamenika Patrijaršijskog upravnog odbora. Bio je jedan od čelnika Pravoslavnog narodnog odbora, koji je Sveti arhijerejski sinod osnovao 1937. godine sa ciljem borbe protiv Konkordata. Kada je ovaj sporazum odbačen, Božović se povukao iz javnog života. Pripadao je grupi narodnih poslanika, koji su 5. februara 1927. osnovali „Srpsko-potkarpatsko-ruski komitet“. Cilj komiteta je bio da upozna javnost s Potkarpatskom Rusijom kao delom zakonite jurisdikcije pravoslavne Srpske patrijaršije.

SUMRAK SAVESTI O ugledu Grigorija Božovića govori i činjenica da je često bio među onima koji su se opraštali od uglednih Srba. U ime redakcije „Politike“ govorio je na sahrani Branislava Nušića, gde je govorio i otac Justin Popović. U ime Narodne odbrane govorio je na sahrani zaslužnog nacionalnog radnika i narodnog poslanika Vasilja Grđića (govorio je i opelo držao vladika Nikolaj, s kojim je bio prijatelj). Na dvogodišnjem pomenu Milanu Rakiću održao je govor nad grobom pesnika u ime PEN-kluba.

Mrkla noć je postala dan njegove smrti, sumrak savesti. Ne samo da nije bilo oproštaja od nacionalnog i književnog barda već je i zauvek ostalo tajna gde je pisac sahranjen. Pisac bezgrobnik kao i neki drugi pisci. Ovoj priči priliči i ovaj nastavak. Božović je, nakon smrti Branislava Nušića, 1938. godine postao predsednik Akademije sedam umetnosti, koju je 1933. osnovao poznati beogradski knjižar i izdavač Geca Kon. Potpredsednik Akademije u Božovićevo vreme bio je Dobrica Milutinović, a sekretar Boško Tokin. Akademija je dodeljivala godišnje nagrade književnicima i drugim umetnicima. Poslednji put nagrade su dodeljene početkom 1941. godine. Laureati su bili književnici Rade Drainac, Janko Tufegdžić i Nikola Lopičić i novinarka „Politike“ Radmila Bunuševac. Rat koji je usledio doneo je tragičan epilog. Nemci su zarobili i ubili Gecu Kona, osnivača Akademije. Ne zna se gde je njegov grob. Komunisti su uhapsili i streljali protinog sina Grigorija Božovića, predsednika Akademije. Ne zna se ni za njegov grob. Ustaše su uhapsile u Zagrebu i ubile komunistu Nikolu Lopičića. Nepoznato je i njegovo grobno mesto. Ako ga uopšte i ima. Janko Tufegdžić, protin sin i unuk Janka Veselinovića, četnik, ubijen je negde u Bosni krajem 1944. godine. Nema groba. Možda ih je sve primio grob Rada Drainca, svojevrsnog stradalnika u Drugom ratu. Osnivač (Geca Kon) i predsednik Akademije (Grigorije Božović) stradali su u Prvom ratu. Obojica su bili zatočeni u logoru Nežider.

Da. Put Ignjata iz Pridvorice je put Ignjatija Bogonosca.

ENESU HALILOVIĆU NAGRADA „GRIGORIJE BOŽOVIĆ“

Književnik Enes Halilović dobitnik je književne nagrade „Grigorije Božović“ za 2020. godinu. Priznanje dodeljuje Dom kulture „Stari Kolašin“ u Zubinom Potoku. Vodilja za dodelu nagrade je delo ostvareno u duhu proze Grigorija Božovića, a u pisanju Halilovića prepoznati su snaga i vrednost tradicijske etike oživotvorene u njegovim pripovetkama i romanu „Ljudi bez grobova“. Žiri u sastavu Dragiša Bojović, Andrijana Živanović i Mileta Aćimović Ivkov ocenio je da kada čitalac dočita uzbudljiv, dinamičan i potresan roman „Ljudi bez grobova“, može da se priseti njegovog početka u kome se, u vidu poetičkog znanja, kazuje o važnosti i neizbežnosti prošlosti – jer se taj iskaz-teza istavlja i u njegovoj završnici: „čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio zakovan i za stolicu, neminovno nabasa na prošlost.“

„Takvim samosvesnim piščevim gestom uokviravanja romaneskne pripovesti može da bude podstaknuto čitalačko zapažanje o kružnoj kompoziciji i veoma složenoj strukturi i razvijenom sadržaju romana, u čije se tematsko središte postavlja i arhetipska priča o ocu, zlu i zločinstvu, odrastanju i razvoju, ljubavi, žrtvi i krajnjem smislu“, naveo je žiri.

Enes Halilović je u žanrovski određenije profilisanom romanu o razvoju lika „Ljudi bez grobova“ uspeo da zasebnom i specifičnom tematsko-motivskom delokrugu saobrazi jezičko izražajni kompleks; da različite teme, postupke i narativne rukavce skladno i funkcionalno oživotvori i sjedini u vanredno uzbudljivoj priči. Nagrada, koja se sastoji iz novčanog dela, povelje i plakete sa likom Grigorija Božovića, Enesu Haliloviću je uručena na svečanosti u Domu kulture „Stari Kolašin“ u Zubinom Potoku 11. juna.

[/restrict]