Игњат и Игњатије

Страдање књижевника Григорија Божовића

Иако лаик, Божовић је свој живот посветио Цркви и националном раду. Завршио је Призренску богословију и био професор у њој. На Московској духовној академији одбранио је кандидатску дисертацију о Светом Сави 1905. године, коју је недавно објавио Међународни центар за православне студије из Ниша. Спада у ред најбољих књига о првом српском архиепископу. Од свих српских писаца ушао је у највише православних храмова и узео благослов од највише духовника

Пише Др Драгиша Бојовић

Mноги српски књижевници страдали су (убијени!) током и након завршетка Другог светског рата, а кључни њихов грех је био идеолошке природе. Други су избегли у емиграцију, а било је и оних који су тамновали у казаматима комунистичке Југославије. Григорије Божовић спада у оне интелектуалце који су брутално ликвидирани и којима се ни до данас не зна гроб. Осуђен је и убијен због чланства у пљеваљском Националном комитету, састављеном од Срба и Муслимана, а чинили су га, поред њега, и: Павле Ђуровић, Дервиш Шећеркадић, Војислав Ненадић, Сафет-бег Мушовић, Богољуб Ирић, Авдо Караметовић и Ахмет Чаушевић. На терет му је стављено и уређивање „Пљеваљског весника“, антикомунистичког листа у којем је Божовић писао и уводнике апострофирајући погубност комунистичког деловања и идеологије.

У време његове књижевне рехабилитације крајем прошлог века појавила су се мишљења да су за његову ликвидацију одговорни Милован Ђилас и Радован Зоговић. Овај први је 1991. године у одговору на писмо књижевника Миленка Јевтовића, аутора доктората о Григорију Божовићу, пребацио одговорност на „санџачке другове“ понтијевски додавши: „Држао сам да је у Санџаку и суђен.“ У истом писму Ђилас каже да је као писац-почетник у „Политици“ једном срео Григорија Божовића, који је тада подстицајно похвалио његово писање.

Није реално да је тако угледан књижевник могао бити ликвидиран без наредбе или бар сагласности тадашњих „моћних другова“. Убијен је на непознатој локацији у ноћи између првог и другог јануара 1945. године, дакле на дан Светог Игњатија Богоносца, антиохијског мученика, који је бачен у чељусти лавовима у Риму, 107. године. То значи да је Божовић мученички пострадао и на дан свог рођења, што је до сада био непознат податак. Тиме је његова непрестана борба за националне интересе и православну веру добила, колико год савременом човеку апсурдно звучало, логичан завршетак. Григорије – Игњат Божовић је погубљен на дан Свештеномученика Игњатија Антиохијског, на чији дан је и рођен. [restrict]

ВЕРАН ПРАВОСЛАВЉУ У свим изворима и у литератури се до сада као датум пишчевог рођења наводио 15. фебруар 1880. године. Место је неспорно: Придворица у Старом Колашину. Познато је, међутим, да је Божовић на „водици“ добио име Игњат. Под тим именом се наводи и у поменику свог оца, проте Вукајла из 1883. године, који је пронађен у Манастиру Дубоки Поток и који се у литератури погрешно назива Споменар проте Вукајла Божовића. Ако се узме у обзир да се „на знамењу“, односно на „водици“ даје име по светитељу који пада на дан рођења детета, може се са сигурношћу потврдити да је писац рођен 20. децембра 1879. године (по старом календару), односно 2. јануара 1880 (по новом), када се управо слави Свети Игњатије Богоносац. Овај датум (20. 12. 1879), као дан свог рођења и сам Божовић је саопштио иследнику који га је саслушавао у Београду крајем 1944. године, што је и сачувано у документу пресуде од 29. децембра 1944. И овим чином, опредељењем за стари, црквени календар Божовић је на суђењу, попут првих хришћанских мученика, остао веран православљу. Иначе, када је рођен Божовић, Срби су користили стари, јулијански календар, а нови, грегоријански је уведен у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 1919. године. Ако се ово има у виду, постаје јасно да Божовић прецизно наводи датум свог рођења – 20. децембар 1879. године.

Наведени подаци јасно показују када је заиста рођен Игњат (Григорије) Божовић, а да је датум који се наводи у литератури (15. фебруар 1880) у ствари датум његовог крштења и уписа у црквене књиге у Дубоком Потоку, када је и добио име Глигорије. Тај датум, као и име Глигорије, ући ће у већину докумената где се наводи пишчево рођење. Облик Григорије (по којем је писац данас познат) среће се у првим његовим књижевним текстовима, од почетка 20. века, и писац га од тада и употребљава у свим званичним документима.

Крај живота Григорија Божовића, његово страдање и погубљење на дан Светог Игњатија, довољно речито потврђују да је и даном његовог рођења битно одређен његов животни пут, који, у битним елементима, подсећа на пут антиохијског мученика. Ако је Игњатије завршио у чељустима звери, Игњат из Придворице је зверски убијен на дан смрти познатог свештеномученика. Иако лаик, и Божовић је свој живот посветио Цркви и националном раду. Завршио је Призренску богословију и био професор у њој. На Московској духовној академији одбранио је кандидатску дисертацију о Светом Сави 1905. године, коју је недавно објавио Међународни центар за православне студије из Ниша. Спада у ред најбољих књига о првом српском архиепископу. Од свих српских писаца ушао је у највише православних храмова и узео благослов од највише духовника. Довољно је само прочитати његову, приређену, књигу На хаџилуку и уверити се у веру његову.

У нашој цркви обављао је важне дужности. Божовић је након оставке митрополита рашко-призренског Нићифора, 1911. године, постао члан Епархијског одбора, који је преузео вођење епархије. На челу одбора био је архимандрит Сава из Тетова, а чланови су били још Риста Скакаљевић и Стојан Зафировић. Седиште одбора је било у Приштини, а у то време српски конзул у овом граду је био песник Милан Ракић, с којим су тројица младих професора (Божовић, Скакаљевић и Зафировић) стално били у друштву.

Краљ Александар га је именовао указом за члана Патријаршијског савета, уз сагласност патријарха Варнаве. На првом заседању Савета, 1. јуна 1934, изабран је за члана – заменика Патријаршијског управног одбора. Био је један од челника Православног народног одбора, који је Свети архијерејски синод основао 1937. године са циљем борбе против Конкордата. Када је овај споразум одбачен, Божовић се повукао из јавног живота. Припадао је групи народних посланика, који су 5. фебруара 1927. основали „Српско-поткарпатско-руски комитет“. Циљ комитета је био да упозна јавност с Поткарпатском Русијом као делом законите јурисдикције православне Српске патријаршије.

СУМРАК САВЕСТИ О угледу Григорија Божовића говори и чињеница да је често био међу онима који су се опраштали од угледних Срба. У име редакције „Политике“ говорио је на сахрани Бранислава Нушића, где је говорио и отац Јустин Поповић. У име Народне одбране говорио је на сахрани заслужног националног радника и народног посланика Васиља Грђића (говорио је и опело држао владика Николај, с којим је био пријатељ). На двогодишњем помену Милану Ракићу одржао је говор над гробом песника у име ПЕН-клуба.

Мркла ноћ је постала дан његове смрти, сумрак савести. Не само да није било опроштаја од националног и књижевног барда већ је и заувек остало тајна где је писац сахрањен. Писац безгробник као и неки други писци. Овој причи приличи и овај наставак. Божовић је, након смрти Бранислава Нушића, 1938. године постао председник Академије седам уметности, коју је 1933. основао познати београдски књижар и издавач Геца Кон. Потпредседник Академије у Божовићево време био је Добрица Милутиновић, а секретар Бошко Токин. Академија је додељивала годишње награде књижевницима и другим уметницима. Последњи пут награде су додељене почетком 1941. године. Лауреати су били књижевници Раде Драинац, Јанко Туфегџић и Никола Лопичић и новинарка „Политике“ Радмила Бунушевац. Рат који је уследио донео је трагичан епилог. Немци су заробили и убили Гецу Кона, оснивача Академије. Не зна се где је његов гроб. Комунисти су ухапсили и стрељали протиног сина Григорија Божовића, председника Академије. Не зна се ни за његов гроб. Усташе су ухапсиле у Загребу и убиле комунисту Николу Лопичића. Непознато је и његово гробно место. Ако га уопште и има. Јанко Туфегџић, протин син и унук Јанка Веселиновића, четник, убијен је негде у Босни крајем 1944. године. Нема гроба. Можда их је све примио гроб Рада Драинца, својеврсног страдалника у Другом рату. Оснивач (Геца Кон) и председник Академије (Григорије Божовић) страдали су у Првом рату. Обојица су били заточени у логору Нежидер.

Да. Пут Игњата из Придворице је пут Игњатија Богоносца.

ЕНЕСУ ХАЛИЛОВИЋУ НАГРАДА „ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ“

Књижевник Енес Халиловић добитник је књижевне награде „Григорије Божовић“ за 2020. годину. Признање додељује Дом културе „Стари Колашин“ у Зубином Потоку. Водиља за доделу награде је дело остварено у духу прозе Григорија Божовића, а у писању Халиловића препознати су снага и вредност традицијске етике оживотворене у његовим приповеткама и роману „Људи без гробова“. Жири у саставу Драгиша Бојовић, Андријана Живановић и Милета Аћимовић Ивков оценио је да када читалац дочита узбудљив, динамичан и потресан роман „Људи без гробова“, може да се присети његовог почетка у коме се, у виду поетичког знања, казује о важности и неизбежности прошлости – јер се тај исказ-теза иставља и у његовој завршници: „човјек, која год врата отворио, куд год кренуо, па макар био закован и за столицу, неминовно набаса на прошлост.“

„Таквим самосвесним пишчевим гестом уоквиравања романескне приповести може да буде подстакнуто читалачко запажање о кружној композицији и веома сложеној структури и развијеном садржају романа, у чије се тематско средиште поставља и архетипска прича о оцу, злу и злочинству, одрастању и развоју, љубави, жртви и крајњем смислу“, навео је жири.

Енес Халиловић је у жанровски одређеније профилисаном роману о развоју лика „Људи без гробова“ успео да засебном и специфичном тематско-мотивском делокругу саобрази језичко изражајни комплекс; да различите теме, поступке и наративне рукавце складно и функционално оживотвори и сједини у ванредно узбудљивој причи. Награда, која се састоји из новчаног дела, повеље и плакете са ликом Григорија Божовића, Енесу Халиловићу је уручена на свечаности у Дому културе „Стари Колашин“ у Зубином Потоку 11. јуна.

[/restrict]