HEROJSTVO NANE FATE

POSLERATNI DŽIHAD

Da li rušenje crkve u Konjević Polju predstavlja istinsku pobedu pravde, ili nastavak džihada za koji se zalaže Mustafa Cerić? Je li Fatu Orlović za borbu motivisala želja za tom pravdom, ili za osvetom? Čime je zaslužila status heroja?

Islamsko predanje kaže – objašnjavao je pre više od decenije u tekstu za „Pečat“ profesor Darko Tanasković – da je vesnik vere Muhamed muslimanskim borcima koji su se vratili iz bitke protiv nevernika jednom rekao: „Dobro učiniste što iz manjeg u veći džihad stupiste.“ Na njihovo pitanje šta je to veći džihad, on im objasni: „Za raba Božijeg, borba protiv sopstvenih strasti.“ Na osnovu ovog i nekih drugih izveštaja o Muhamedovim postupcima i rečima nastala je linija tumačenja u poznijem islamu, prema kojoj, zapravo, džihad na prvom mestu i nije „sveti rat“ u bukvalnom smislu te reči. Tanasković je tada podsetio i na reči poglavara Islamske zajednice BiH, reis-ul-uleme Mustafe Cerića da je „mali džihad završen pre više godina i mi smo ga, neki od nas su ga, preživeli“, te da „sad treba da povedemo veći, drugi džihad, intelektualni i obrazovni“. „Vi, muslimanska zajednica (Umma) širom sveta, pomogli ste nam u manjem džihadu, a sad nam je potrebna vaša pomoć u ovom intelektualnom.“
Iz reisovih reči saznajemo, tako, da je rat u BiH za njega bio džihad, što je samo po sebi korisno saznanje, ali i nešto više i značajnije, da za njega džihad, doduše onaj „veći“, i dalje traje, a danas se odlikuje i u dugogodišnjoj „herojskoj“ borbi Fate Orlović za rušenje pravoslavne crkve koja je tri metra zašla u njenu avliju u Konjević Polju, nadomak Srebrenice, i njenoj slavnoj pobedi krunisanoj egzaltiranim usklicima sreće dok se zvonik razbijao o zemlju. Usklicima na kakvim bi im pozavidela i sestra dok ženi brata. A mišljenje Mustafe Cerića je za „Nana Fatu“, kako saznajemo od nje same, od presudnog značaja. Time se, onda, može objasniti i njeno odbijanje vrlo velikodušnih ponuda Srpske pravoslavne crkve među kojima je, prema nekim navodima, bila i ona da joj se u zamenu za tri metra njene avlije u Konjević Polju kupi stan u Sarajevu. [restrict]

TUĐA ZEMLJA Ni bivši muftija, a danas narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije Muamer Zukorlić, ne može da shvati da se neko raduje rušenju neke svetinje. „Ne mogu da razumem bilo kojeg čoveka, vernika, da se raduje rušenju jednog verskog objekta“, rekao je on na Radio-televiziji Srbije povodom ovog događaja. Ovaj njegov stav je besprekoran, baš kao što je besprekorna bila i njegova odbrana tradicionalnih vrednosti u Skupštini Srbije tokom debate o skaradnim zakonima o rodnoj ravnopravnosti i zabrani diskriminacije iz kuhinje gospođe ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordane Čomić. Hvala mu i na jednom, i na drugom.
Nije sporno ni što je rekao da „ne može se graditi verski objekat, niti bilo šta na tuđoj zemlji“, kao ni to što veruje da se džamija ne sme graditi na zemlji koja nije muslimanska, a kamoli koja je tuđa. Sporno je, međutim, što je malo licemerno čuti tako nešto iz njegovih usta i to ne zbog toga što ima ozbiljan problem s nelegalnom gradnjom svog Fakulteta za islamske studije u Novom Pazaru nego i zbog te priče o „muslimanskoj zemlji“. Bolje bi bilo da to pitanje nije potezao, jer kako su ijedan pedalj ili bilo koja tri metra zemlje u Evropi postali muslimanska zemlja? Džihadom. Lepo je što se Zukorlić protivi rušenju crkve, ali je malo nesmotreno što misli da ju je trebalo „ciglu po ciglu“ rastavljati i premeštati. Iako naizgled „umiveniji“ i „tolerantniji“ od onih koji se vesele rušenju zvonika, ni ovakav stav se ne može baš opravdati. Znači li to da je on za rastavljanje svih džamija podignutih na temeljima srednjovekovnih srpskih crkava? A šta ćemo, onda, s minaretima na Aja Sofiji? Hoćemo li tu crkvu vratiti pravoslavnim vernicima? Hoćemo li podržati i ekstremne Jevreje koji zahtevaju da se sruši jedno od najvećih islamskih svetilišta, džamija Al Aksa, jer je po njihovom predanju napravljena na mestu u prvom veku srušenog Drugog hrama?
Ne verujemo da se Zukorlić zalaže za ovakva rešenja, pa bi zbog toga smislenije bilo da je pokušao da utiče na svog prijatelja i nekadašnjeg duhovnog vođu Mustafu Cerića i „Nana Fatu“ da prihvate neki kompromis, na primer taj stan u Sarajevu, i omoguće očuvanje crkve kojom je, tu nema spora, zahvaćeno tri metra njenog zemljišta, što se objašnjava nemogućnošću uvida u katastarske podatke u vreme kada je ona građena 1998. godine. Ako jeste pokušao, hvala mu i na tome, a ako nije, može da pokuša neki sledeći put da izvede onih svojih pet hiljada ljudi kojima je pretio srpskim vlastima ako pokušaju rušiti njegov nelegalni objekat u Novom Pazaru i, poput mitropolita Amfilohija koji je štitio beogradsku Bajrakli džamiju dok su srpske crkve gorele na Kosovu, zaštiti neku ugroženu pravoslavnu svetinju. Time bi više nego samo lepim rečima podstakao i Srbe da eventualno stanu u odbranu neke od džamija izgrađenih na „džihadom“ (citiramo Cerića) osvojenoj srpskoj zemlji poput one kralja Fahda u Nedžarićima u Sarajevu, ili onih u Križevićima u opštini Olovo, Noćajevcima kod Stupara, Vrapčićima kod Mostara, ili Rakovici kod Sarajeva (po podacima Zvorničko-tuzlanske eparhije).

JUNAŠTVO BEZ ČOJSTVA Da uzmemo i da su potpuno čisti argumenti da je crkva morala biti srušena zbog ta sporna tri metra (čisti pravno, ali ne i ljudski), postavlja se pitanje zbog čega se od Fate Orlović pravi neki heroj epskih razmera. U čemu je to njeno herojstvo da se o njoj snima čak i film pod nazivom „Nana Fata – bosanska heroina“? Zbog čega je u zvezde kuju ne samo „bošnjački“ mediji nego i neki „srpski“ iz Luksemburga? Da li iko može, eventualno, da padne na priču kako se „jedna sirota obespravljena bakica izborila za pravdu spram čitavog sistema“? A da uopšte nije (manje, ili više metaforički) iza sebe imala Šestu flotu i ostatak NATO-a?
Luksemburška „Nova Es(Es)“ tako pod naslovom „Baka Fata: Pobili joj najmilije, sagradili crkvu u avliji“ piše: „Muž i 20 članova šire porodice su joj ubijeni, a ona je prognana zajedno sa svojih sedam sinova. Srpska pravoslavna crkva je uz sve to u bašti njihove devastirane kuće 1998. godine izgradila bogomolju. Fata Orlović (78) postala je simbol borbe za povratak prognanih u preratne domove, ali i stradanja Bošnjaka u istočnoj Bosni, gde su snage bosanskih Srba počinile najgore ratne zločine, uključujući genocid u Srebrenici 1995. godine.“ Stan’te malo. Pobili najmilije, pa sagradili crkvu u avliji? Jedni te isti? Znači, SPC je učestvovala u ubijanju i proganjanju Muslimana/Bošnjaka? SPC je, dakle, zločinačka organizacija? Pa malo je, onda, srušiti im crkvu, zar ne? Da li „Nova“ onda, za razliku od nas (i to uprkos tome što je Cerić rat u BiH proglašavao za džihad, za razliku od velikodostojnika SPC), smatra da je Islamska zajednica klala Srbe u Kravicama i odsecala im glave u Zavidovićima?

Nego šta ćemo s tim mužem i 20 članova šire porodice? U knjizi „Bosanska knjiga mrtvih“ Mirsada Tokače u izdanju Istraživačko-dokumentacionog centra Sarajevo nalazi se 11 Orlovića među kojima su dvojica (Orlović Abid od oca Abdulkadira i Orlović Muriz od oca Muharema) poginuli u krvavom napadu na selo Kravica, na pravoslavni Božić 1993. godine. Jedan Orlović (Senahid od oca Šahina) poginuo je 8. avgusta 1992. u borbama sa srpskim snagama, dok se svi ostali vode kao „civili“ ubijeni 11. i 12. jula 1995. godine. Znači, makar trojicu od te dvadesetorice nisu Srbi (i SPC) pobili na pravdi Boga, nego su poginuli u borbama, od čega dvojica tokom, da citiramo „Novu Es“, „jednom od najgorih ratnih zločina“ u kojem je najmlađa žrtva Vladimir Gajić imao samo četiri godine, a najstarija Mara Božić imala 84 godine. Statistički je nemoguće da su gubici porodice Orlović u napadu na Kravicu iznosili 100 odsto, što znači da su i neki od ostalih Orlovića učestvovali u tom pokolju, ali i u drugim gnusnim zločinima koje su snage predvođene Naserom Orićem počinile u okolini Srebrenice i preživeli do tog jula 1995. godine i budu ubijeni kao „civili“.
Nije poenta da dokazujemo da članovi šire porodice Fate Orlović nisu bili baš tako nevini kao što ih predstavljaju, niti odgovor na i pitanje stvarnih motiva zbog kojih se „Nana Fata“ borila da crkva iz njene avlije bude srušena. Sada je glavno pitanje iz čega je istinski sazdan taj njen heroizam zbog kojeg je mediji kuju u zvezde. Ne bi li veće junaštvo bilo da je „Nana Fata“ potrošila 15 minuta, pola sata, sat, dan pokušavajući Abida i Muriza da ubedi da ne idu na krvavi Božić u Kravice? Ne bi li zaista herojski čin bio da je stala pred Orića i rekla mu da ne ide da ubija njene srpske komšije? Ili pred Elfetu Veseli da je spreči da ode u Donju Kamenicu i zakolje jedanaestogodišnjeg Slobodana Stojanovića? Zar ne bi to bio istinski herojski akt ravan onome koji uporno pripisuju Srđanu Aleksiću iz Trebinja? Ne. Njoj se status heroja pripisuje jer se dvadeset i nešto godina slavno borila protiv jedne bogomolje, iako je ćutala pred ovim i mnogim drugim zločinima. U tome mediji, uključujući i „Novu Es“, vide herojstvo. Videti u toj borbi herojstvo je isto kao i videti pomirenje u rušenju crkve, a pomirenje i život u dobrosusedskim odnosima im je, kažu, cilj.
Kada se dan posle rušenja probudila i s oduševljenjem konstatovala da „nema crkve“, i pošto joj imanje, srce i duša više nisu „skučeni“, Fata je mogla da u miru sedne i popije, kako je rekla, „najslađu kafu u svojoj kući“. Uživanje, međutim, nije dugo trajalo, jer joj je već narednog dana pozlilo, pa je morala biti prebačena u bolnicu u Tuzlu. Da nije pobedila, možda bi se neko pomolio i za njeno zdravlje u crkvi u Konjević Polju.

[/restrict]