VELIKI LOM

Kovid-19 nije samo bolest, Kovid-19 postao je više od bolesti, zapravo ‘fenomen’ nezabeležen u novijoj povesti ili možda nikada. Bolest koja je vrlo brzo, u roku od dva meseca od pojave, iz temelja promenila život, ne samo jednog naroda, nego čitavog sveta.“
Ovako glasi jedan od bezbroj pokušaja kojim, evo već punih petnaest minulih meseci autori pokušavaju da u medijima daju verodostojan okvir za ono što se savremenom čovečanstvu događa, a o čemu istorijska sećanja ne svedoče. Narativi se umnožavaju, njihov veliki broj često predočava teze i teorije koje se uzajamno isključuju, ali – paradoksalno – u opštoj nesnađenosti, čini nam se da su svi oni bar delimično istiniti.
Uvereni da je „jedna potencijalna pozitivna stvar iz čitavog debakla Kovid-19 ta što smo saznali neverovatno mnogo o društvu u kojem živimo“, na portalu Srbin info ovih dana nabrajaju spisak lekcija „koje smo naučili tokom državnog Kovid udara“.
Evo nekoliko rezolutnih tvrdnji o vremenu sveta opasanog koronom: „Demokratija je lažna, nikada neće biti stvarne demokratije jer su novac i moć prijatelji; Sistem se neće zaustaviti ni pred čim da bi zadržao svoju snagu i, ako je moguće, povećao nivo upravljanja i eksploatacije.“
U nastavku poruka koje ciljaju na osvešćivanje i saznanje, inače kolateralni učinak ove bolesti vlasne da nam otvori oči, čitamo: „Takozvani radikalni, desničarski pokreti obično nisu ništa od toga. Iz bilo kog smera za koji tvrde da napadaju sistem, oni se samo pretvaraju da to čine i služe za usmeravanje nezadovoljstva ljudi u pravcima koji su bezopasni za kliku moći i čak korisni za njene programe i ciljeve.“
Ako se čitaocu učini da je pred njim politički program čiji duh poziva na borbeno delovanje, verovatno nije pogrešio, jer ova „kritika svega postojećeg“ upozorava da „Svaki glas ‘disidenta’ ili opozicije za koji ste ikada čuli u korporativnim medijima je verovatno lažan. Sistem ne daje besplatan publicitet svojim stvarnim neprijateljima“.
Naveli smo deo političke agende kojoj je namenjena prosvetiteljska uloga. Čini nam se važnim da uočimo da političke, ekonomske, bezbednosne i druge slične analize uglavnom ne pominju, ili pak u drugi plan stavljaju emotivni, psihološki i identitetski deo strašnog Kovid-udara kojem je čovečanstvo izloženo. Toliko smrti u kratkom periodu zauvek menja doživljaj sveta kod svakog pojedinca i kolektiviteta. Ubrzani i masovni odlazak iz života nama bliskih ljudi – bilo da je reč o članovima porodice, prijateljima, sugrađanima, komšijama, ili pak o poznatim, uticajnim i znamenitim pojedincima – zauvek menja perspektivu iz koje doživljavamo i razumemo svet. Gubici nisu samo emotivni, udar je kompleksnije prirode i utiče na naš ukupni doživljaj okruženja, na snalaženje u stvarnosti. Događa se dramatična, po dimenzijama ni sa čim u prošlom trajanju uporediva promena našeg sveta. U složenom mozaiku društva sve više, zapravo nesrazmerno mnogo, pojedinačnih kockica iščezava i nedostaje, a to je situacija koja ostavlja trag čiju dubinu i produženo dejstvo nismo još sagledali. Tragična nova „normalnost“ praznih kockica društvenog zdanja biva unekoliko jasnije predočena odlascima istaknutih pojedinaca.
Kada je prošle nedelje nacija ožalila odlazak legendarne pevačke zvezde Đorđa Marjanovića, kolektivnu tugu koja nadilazi odgovor na pojedinačnu smrt, sažeo je rok kritičar i pisac Petar Peca Popović. Gostujući na televiziji, on je pojasnio: „U poslednjih 15 meseci od posledica korona virusa, zajedno za Đorđem Marjanovićem, preminulo je 19 ljudi iz sveta muzike koje sam poznavao i voleo. Veliki je to gubitak za kulturu i muziku jedne zemlje.“ Nije morao da izgovori, ali u svest javnosti prizvao je i nebrojene druge smrti stvaralaca preminulih u vremenu o kojem je reč. Ogroman je to gubitak za srpsku kulturu, umetnost i život zemlje uopšte. Za vladavine Kovida 19 otišli su pisci, reditelji, naučnici, novinari, glumci, slikari i mnogi drugi stvaraoci i reproduktivci čije je delovanje bilo značajno, ponekad i presudno važno za javnu scenu i život zemlje. „Ja nikad ne bih imao život koji sam imao da nije bilo Đorđa Marjanovića “, rekao je Popović. Ovom rečenicom, on je, čini se, objasnio suštinu udara koji nam je u poslednih 15 meseci naneo talas „nepravednih smrti ljudi iz raznih oblasti“.
Smrti u doba korone nanele su gubitke našem doživljavanju sveta. Izmenjeno je razumevanje tog sveta – prepoznatljive zavičajne sredine u kojoj su nas, kao orijentiri u vremenu i prostoru, usmeravali, vodili i olakšavali nam snalaženje upravo istaknuti pojedinci koje smo, voleli ih ili ne voleli, smatrali svojim i bliskim. Njihovim nestajanjem, između mnogih drugih nevolja, započeo je i svojevrsni diskontinuitet – veliki prekid u iskustvu, u doživljavanju stvarnosti, razumevanju nas samih, i našeg mesta u tom svetu. Kako reče Popović, otišli su oni bez kojih mi kao društvo i pojedinci ne bismo imali život kakav smo imali, i bez kojih tek nećemo proživeti život kakav bi s njima gradili! Reč je o sudbonosnom prekidu, identitetskom lomu koji je nezalečiv, jer je nastala praznina trajne prirode!
Mirjana Sokić, doktorand filozofije, podseća da „Prema teoriji psihološkog kontinuiteta, koja predstavlja jedan od najpopularnijih odgovora na pitanje o prirodi ličnog identiteta, određena vrsta psihološke relacije predstavlja nužan uslov opstojanja ili perzistencije neke osobe kroz vreme; psihološki kontinuitet je dakle kontinuitet određenih psiholoških sadržaja i sposobnosti kao nužan uslov ličnog identiteta.“
Na pitanje:„ što sačinjava identitet jedne osobe i šta je ono što je čini istom u različitim vremenskim periodima“, formalno naučno određenje daje odgovor: „Lični identitet označava one aspekte nečije ličnosti koje ta osoba smatra posebno važnim za razumevanje sebe i razlikovanje od drugih. (…) Ako nema trajnosti ličnog identiteta onda ni ljudi ne bi mogli da smatraju iskustva koja su doživeli svojim.“
Da li nam je u okolnostima pomenutih ogromnih gubitaka učinjenih Kovid-spiralom smrti i odlaska onih koji su uticali na naš život, oblikovali naše emocije i razumevanje sistema vrednosti, učinjen ozbiljan identitetski udar? Ugroženo iskustvo koje „smatramo svojim“? Da li je nečijom svesno usmeravanom voljom povučen okidač za ovaj put bez povratka s podrazumevajućim diskontinuitetom u kulturi, u svesti, sećanju i doživljavanju sveta? Nema nedoumica oko odgovora na ova pitanja.
Govoreći o promeni Ustava, i primeni zakona o istopolnim brakovima, Emir Kusturica upozorava da ne bi trebalo „zanemariti činjenicu da se, pod okriljem korone, dešavaju krupne stvari, koje pokazuju da je čitav svet u jednom ogromnom lomu. To je jedan deo juriša koji neko obavlja u svetu. Taj svet, koji obavlja te promene (…) hoće da nam promeni ne samo srce, nego i dušu, hoće da nam promeni socijalno biće, hoće da nam ukine slobodu koju smo imali, i da nas dovede do toga da uvažavamo jedan za drugim zakone koji urušavaju pravoslavnu kulturu“.
Čini se da je veliki prekid u psihološkom kontinuitetu i sferi kolektivne i pojedinačnih svesti jedan od preduslova za uspeh pomenutog „juriša koji neko u svetu obavlja“! Otpor ovom jurišu ne samo da predstoji, on je zapravo već počeo. Na početku pomenute „lekcije o društvu koje smo naučili tokom Kovid udara“ nisu osuđene na neuspeh.