U PERO I U VETAR – KOSTA

Bio je viđeni francuski novinar; čitaoci Le Monde-a i Le Point-a sećaju ga se kao sudskog izveštača iz svih krajeva Francuske, i kao odmerenog spoljnopolitičkog komentatora iz hladnoratovskog razdoblja modernog doba. Mi smo ga držali za našeg čoveka na isturenom položaju vojnika Sedme sile

Ovog proleća izgubih dragog prijatelja Kostu Hristića. Bio je viđeni francuski novinar; čitaoci Le Monde-a i Le Point-a sećaju ga se kao sudskog izveštača iz svih krajeva Francuske, i kao odmerenog spoljnopolitičkog komentatora iz hladnoratovskog razdoblja modernog doba. Mi smo ga držali za našeg čoveka na isturenom položaju vojnika Sedme sile. Upoznao sam ga za vreme prvog dužeg boravka u francuskoj prestonici, sredinom sedamdesetih. O našim prilikama pisao je retko, po meri interesovanja javnosti, ali smo o njima često i mnogo razgovarali. Predsednik Crkvene opštine Sveti Sava, član Upravnog odbora Zapadnoevropske eparhije, učvršćivao je, za sebe i za druge ono što nas je vekovima držalo i održalo uspravljene na nogama.
Rođen u Atini, odrastao i školovan u tuđini, predano je negovao svest o pripadnosti zavičaju svojih predaka. Njegova deca, rođena u Parizu, pored francuskog govore ispravnim srpskim jezikom; Kostin ćirilički rukopis, kojim se služio pišući mi pisma, bio je đački uredan i čitljiv. Krv nije voda. Čovek se spodbija kuda ga nevolja natera ili luda glava povede, a protok krvi je vekovima trasiran. Dvojno državljanstvo podrazumeva lojalnost prema novousvojenoj domovini; duša ne polaže račune pred opštinskim vlastima. Za razliku od moga, Kostino rodoljublje je bilo pošteđeno neprijatnih susreta sa ljudima i stvarima. Ja sam bio odbeglica, a on čežnjivi zaljubljenik.
I tu je, u početku, dolazilo do malih nesporazuma u gledanju i procenjivanju, koje je obostrana dobra volja zataškavala. Moje podsmešljive opaske o našim zabludama i nepromišljenim postupcima prilično su ga rastuživale. O mome epistolarnom romanu „Dragi moj Petroviću“, koji se onda pojavio u francuskom prevodu, objavio je vrlo lep osvrt, ali mi je, u četiri oka, zamerio što posvećujem preveliku pažnju trivijalnostima svakidašnjice, previđajući suštinski smisao naše kolektivne sudbine. Biće da sam, u otporu vladajućem jednoumlju, ponekad gubio dobru meru; on je gledao iznad i izvan prinudnih datosti.
Neslaganje bismo izgladili čašicama izuzetno dobre grožđane rakije koju nam je, iz privatne rezerve, služio šef sale velikog restorana na Monparnasu, kao aperitiv, i besplatno: kuća čašćava!
Ono što čovek zavoli iskrsava na svakom koraku oko njega, dolazi mu u san, hrani ga svojom sveprisutnošću. Glavni urednik Le Point-a mi je jedanput ispričao kako mu je Kosta, na pitanje šta ga je privuklo ovom poznatom nedeljniku, dao neočekivan odgovor. „Presudila je adresa“, rekao je stručnjak za međunarodnu politiku. Urednik je šalu primio u svom, racionalnom ključu: sedište redakcije se nalazilo južno od Trijumfalne kapije, a Kosta je stanovao severno od poznatog trga, pa je, eto, i pešice mogao dolaziti na posao. Pravi razlog je, međutim, bio sujeverno-poetske prirode: ulica je nosila ime Srpskog kralja Petra Prvog. Velikom detetu našeg plemena ta adresa je nudila toplu dobrodošlicu.
Moje govorancije o našoj nezrelosti i lakovernom uzdanju u prijateljstvo zapadnih saveznika slušao je sa velikodušnim osmehivanjem. U onome što sam smatrao štetnom neozbiljnošću on je video detinjastu naivnost i razgolićenu duševnost. Kosta je voleo svoj narod, a ljubav, po rečima Apostola Pavla, „sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.“ Trpeljivost Kostina imala je izrazito hrišćansko obeležje. Antikomunista po socijalnom položaju, nalazio je lepih reči za jugoslovensku politiku nesvrstavanja dok je samoupravljanje dovodio u vezu sa De Golovom idejom participacije u planiranju i nagrađivanju, sumnjajući da se ta pametna zamisao može ostvarivati u režimu ograničenih političkih sloboda.
Krajem sedamdesetih živeo sam neko vreme u zemlji, koju je Kosta gotovo svake godine posećivao. Jednom, kasno uveče, zazvoni telefon u mom beogradskom stanu. Kosta. Javlja se sa Aerodroma u Surčinu. „Ovde sam pod policijskom pratnjom, imam izgon iz zemlje sa višegodišnjom zabranom ulaska…“ Našli su koga će, pomislih. Toga dana se susreo sa nekima od tzv. „disidenata“ (Đilas, Dobrica, profesori sa Filozofskog), i to se ni dokazanom prijatelju zemlje nije praštalo. Zabrana će, u rasklimanoj i umirućoj državi, i sama odumreti. Ona ga nije odvikla od običaja da, u Parizu, u krugovima teško dostupnim našim zvaničnicima proturi pokoju dobru reč o francuskoj saveznici sa Solunskog fronta.
Njegova Obećana zemlja trajala je iznad svih političkih opredeljenja i podela. To je bio pravac, a ne dostignuti cilj. Vraćao sam se, jednog leta, za raspust, u zemlju, i on se ponudi da me doveze na železničku stanicu. (I inače bi mi se, pri seljakanjima po Parizu, uvek nalazio pri ruci.) Na Gare de Lyon gužva, voz postavljen, ali vagoni nisu otvoreni, na peronu uglavnom naš svet, dovikivanje i komešanje, pravi vašar u Mrčajevcima, letnja seoba Srbalja-gastarbajtera sa Zapada na Istok, ogromni koferi prevezani konopcima, najlonske kese, džakovi deterdženta, letnji mantili i zimski kaputi, hrana i džebana za dva dana. Još samo da se negde zadimi roštilj sa ćevapčićima i ražnjićima, i da neko povede kolo, u šesnaest. Šapnem Kosti: „Evo, gledaj ih, to je tvoj obožavani narod.“
Stajali smo pored vagona sa belom tablom na kojoj je pisalo Beograd. Kosta uperi prst u tablu, i reče: „Nemoj tako, idu u dobrom pravcu.“
Sredinom devedesetih sve se oko nas promeni. Krenu besomučna kampanja, medijska priprema za NATO bombardovanje. Sa rodoljubljem se više nismo mogli šaliti. Kosta je, sa udvostručenom snagom krenuo u akciju objašnjavanja onoga što se kod nas uistinu dešavalo. Objavio je tri zapažene knjige (Lažna braća, Srpski otpor, Čast i prevara). Pokrenuo je, sa Lujom Dalmasom, mesečnik „Vesti sa Balkana (Balkans Info), gde će, u dvesta brojeva, raskrinkavati zaveru obmanjivanja javnosti sa osvajačkim ciljevima Velikog Brata. U tom, usamljeničkom podvigu, pored Dalmasa, učestvovaće i Vladimir Dimitrijević, general Galoa, da im se, potom, pridruže Peter Handke, Harold Pinter, Aleksandar Zinovjev, Noam Čomski – istinski slobodni ljudi koji su držali do časti i istine. Pomagao sam i ja, koliko sam mogao. Arogantni, siledžijski Zapad je i od mene, internacionaliste očaranog zapadnoevropskom kulturnom baštinom, načiniti bezuslovnog patriotu. Nije bilo mesta za dvoumljenje. Ne mogu pravdati osvetničke zločine koje su, u ludilu građanskog rata, neki činili i u naše ime. Sve ostalo prihvatam. Upoređena sa razbojnicima koji su nas zasipali kasetnim bombama i oslabljenim uranijumom, naša sirotinja je imala anđeoski čisto lice.
Treće, „penzionersko“ razdoblje Kostina života proteklo je u znaku borbene posvećenosti zemlji u koju su njegovi preci ugradili ono najvrednije što su na svet doneli. Prvi Hristići su, početkom 19. veka, došli iz Bugarske, da bi uzeli učešća u Karađorđevom ustanku. Pradeda Filip (1819–1905) bio je istaknuti državnik i diplomata; deda, Kosta N. Hristić (1852–1927) ostavio je dve knjige dragocenih „Zapisa starog Beograđanina“. Otac mog prijatelja, Boško (1889–1941) službovao je kao ambasador u više evropskih zemalja. Velika familija je, u dva uporedna toka, prokrčila važne puteve kroz 19. i 20. vek. U onom, drugom ogranku, ističu se kompozitori Stevan Hristić (1885–1958) i Zoran Hristić (1938–2020). Jedan izdanak te grane je i profesor Dramskog fakulteta u Beogradu, pesnik i esejista Jovan Hristić (1933–2002).
Ovakva plejada nacionalnih pregalaca osvetljavala je Kostin životni put, namećući obaveze prema svom hodu, i svom rodu. Kosta je te obaveze časno ispunio.