Opasni engleski kazamati

Haško kažnjavanje

Samo su licemeri mogli doneti odluku da Radovana Karadžića pošalju u neki od britanskih zatvora u kojima je već bilo pokušaja ubistva Srba, haških osuđenika i na taj način ga, mimo odmerene kazne, dodatno osudili

Sve se češće može čuti da bi svet bio mnogo bolje mesto za život kada ne bi bilo silnih lordova plave krvi i gusarskog porekla. Ova drastična fraza u stvari je odgovor i zaključak na pitanje: koliko će još u svetu biti patnje i krvi gde god su Englezi umešali svoje pipke? Jer, kako stoji u jednom čitalačkom komentaru na najnovija dešavanja oko haške presude i kazne lideru Srba u BiH Radovanu Karadžiću, teško je verovati u demokratiju „naših zapadnih prijatelja“ koja se kroz istoriju uopšte ne menja. Njihov princip – napadneš, uništiš, optužiš i presudiš – dobro smo osetili i još uvek osećamo. [restrict]

U LOGOR A NE NA IZDRŽAVANJE KAZNE A desilo se da će bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, koji je pred Haškim tribunalom osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu zbog ratnih zločina u Bosni i Hercegovini, biti prebačen u Veliku Britaniju na odsluženje kazne, što je potvrdilo i britansko Ministarstvo za spoljne poslove, Komonvelt i razvoj Ujedinjenog Kraljevstva.
„Radovan Karadžić je jedan od retkih ljudi koji je proglašen krivim za genocid. On je odgovoran za masakr muškaraca, žena i dece u genocidu u Srebrenici i pomogao je održavanju opsade Sarajeva koja je predstavljala napad na civile“, rekao je na svom Tviter nalogu Dominik Rab, ministar spoljnih poslova Velike Britanije. Zemlje, da ironija bude veća, koja je počinila bukvalno sadističke, i to istinske, genocide sa milionskim žrtvama širom planete, počev od Severne Amerike, preko Afrike, pa do Australije. I niko zato nikad nije odgovarao, niti je ta zemlja ikada formalno prozvana na odgovornost za ta zlodela.
„Treba da budemo ponosni na činjenicu da je od podrške njegovom hapšenju do odlaska u ćeliju, Velika Britanija tokom prethodnih 30 godina učestvovala u potrazi za pravdom“, rekao je Rab i time pokazao koliko je Karadžić u pravu što će se smatrati „ratnim zarobljenikom“ Velike Britanije. Njegov ponos „svim što je London učinio da obezbedi (Karadžićevo) hapšenje“ neki već vide kao dodatni razlog da Srbija otvori istragu koja bi pokazala: kako je i pod kojim okolnostima bio u Beogradu uhapšen prvi predsednik Republike Srpske i njen verovatno ključni tvorac…
Jedan od članova Karadžićevog pravnog tima advokat Goran Petronijević podseća da je upravo specijalna jedinca Velike Britanije učestvovala u potrazi za Karadžićem i u njegovom hapšenju 2008, ali prethodno i bombardovanju Republike Srpske 1994–1995. godine, čime se otvoreno stavila na neprijateljsku stranu. Prema tome, Karadžić sada ide u zarobljeništvo, u logor, a ne na izdržavanje kazne, objašnjava advokat.
On podseća da je upravo jedna od tačaka po kojoj je Karadžić osuđen – uzimanje talaca, vojnika iz mirovne misije, koja je to prestala da bude nakon NATO bombardovana RS, a među kojima je najviše bilo britanskih vojnika.

RATNI ZAROBLJENIK Odbrana Radovana Karadžića uložila je prigovor na odluku Mehanizma za krivične sudove u Hagu da njen branjenik bude premešten u zatvor u Velikoj Britaniji a Piter Robinson, još jedan od advokata Radovana Karadžića, navodi da u obrazloženju odbrane stoji da se Karadžić protivi izdržavanju kazne u Ujedinjenom Kraljevstvu i tvrdi da bi u tom slučaju bio ratni zarobljenik jer je Ujedinjeno Kraljevstvo učestvovalo u ratu u Bosni na strani muslimana i da bi tamo bio ugrožen od strane muslimanskih ekstremista.
„Predsednik Karadžić razume da ne može da bira mesto u kojem će služiti kaznu, ipak, bilo je neodgovorno da ga Mehanizam pošalje u državu u kojoj bi bio u opasnosti ili bi morao da izdržava kaznu u samici, kada su na raspolaganju druge države u kojim takvi problemi ne postoje“, rekao je Robinson za „Večernje novosti“.
Britanska vlada nije precizirala zatvor u kojem će izdržavati kaznu, ali su istakli da je reč o muškom zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem za najteže osuđenike. U tu kategoriju spada pet zatvora: Frankland, Ful Saton, Long Lartin, Vejkfild i Vajtmor.
U zatvoru Vejkfild kaznu je izdržavao srpski osuđenik general Radovan Krstić, protiv kojeg je Tribunal u Hagu doneo prvu presudu koja je zločin u Srebrenici okarakterisala kao genocid. On je 2014. godine tužio britansku vladu jer su ga tri muslimanska osuđenika napala i isekla nožem. Kasnije je prebačen u zatvor u Poljskoj, ali ovu epozodu Karadžićevi advokati koriste da pokažu da će mu u ovoj ustanovi bezbednost biti ugrožena.
Interesantno je, kako pišu „Novosti“, da je Rab posle 50 minuta ponovo tvitovao i napisao da svima želi srećan Bajram i da se ove nedelje pridružio virtuelnom iftaru, kako bi bezbedno proslavio taj muslimanski praznik.
Nije prošlo ni pet dana od podnošenja žalbe a predsednik Mehanizma za krivične sudove u Hagu Karmel Ađijus odbio je prigovor odbrane Radovana Karadžića na odluku o izdržavanju kazne doživotnog zatvora u Velikoj Britaniji. Ađijus nije hteo da uvaži činjenicu da su osuđeni Srbi u britanskim zatvorima u više navrata bili napadani od muslimanskih ekstremista, poput Radoslava Krstića, koji je jednom pretučen šipkom, a drugi put su pokušali da ga ubiju žiletom.

ZVER KOJA TRAŽI MESO Međunarodni krivični sud u Hagu je 2019. pravosnažno osudio Radovana Karadžića na doživotnu zatvorsku kaznu. On je proglašen krivim po deset od 11 tačaka optužnice – među njima su genocid u Srebrenici, napade na civile tokom opsade Sarajeva, progon Bošnjaka i Hrvata iz 20 opština i uzimanje pripadnika UNPROFOR-a za taoce.Oslobođen je optužbe za genocid u sedam opština 1992. godine.
Za tezu „genocida“ u Srebrenici zaslužan je Haški tribunal „inovirajući“ postojeću definiciju Konvencije UN iz 1948. godine tako što je zanemario nepostojanje namere, inače najbitnijeg elementa genocida, a deo koji govori da genocid podrazumeva biološko i fizičko uništenje nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve ili dela grupe – izraz „deo grupe“ odnosi se na značajni ili veći deo članova grupe – tumačio tako što je i najmanju, nikada potpuno dokazanu grupu od nekoliko hiljada pobijenih borbeno sposobnih muškaraca, umesto ratnog zločina, okarakterisao kao genocid. Sud je naveo da su zločini počinjeni kao deo udruženog zločinačkog poduhvata
Ova „parazitska odgovornost“, kako je svojevremeno engleska akademska javnost nazvala taj oblik odgovornosti (udruženi zločinački poduhvat) u Velikoj Britaniji je ukinut 18. februara 2016, kada je odlukom Vrhovnog suda Ujedinjenog Kraljevstva stavljena van snage.
Treba po ko zna koji put ponoviti da se Haški tribunal tako, umesto da bude sud s autoritetom, pretvorio u „zver koja traži meso“ (u zatvoru u Ševeningenu naprasno je preminulo ili se ubilo dvadesetak optuženih Srba). A svi oni su, uglavnom, optuživani po komandnoj odgovornosti u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, vrlo sumnjivom pravnom terminu koji haški delioci pravde godinama nemušto pokušavaju da objasne, iako ga nije bilo čak ni u Statutu ovog suda.
Još prilikom osnivanja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, rečeno je da on ima pretenzije da uspostavi „visoke standarde pravosuđa“. Uslov tih pretenzija je pre svega poštovanje ljudskih prava u skladu s već postojećim normama međunarodnog prava. Međutim, praksa Tribunala pokazala je da njegova delatnost izlazi izvan okvira zbog kojih je i osnovan. A da su sve to samo puste fraze i parole koje su se izmetnule u kontroverznu praksu i tokom suđenja ali i posle njih, na svojoj koži osetili su brojni srpski osuđenici (kojih je i bilo najviše pred ovim sudom).
Upravo je predsednik sudskog mehanizma koji je nasledio Tribunal Karmel Ađijus, odlučujući o zahtevu za prevremeno oslobađanje šestorice Srba koji su izdržali dve trećine kazne, to glatko odbio iako su države u čijim zatvorima borave dale povoljna mišljenja, priznale njihovu resocijalizaciju i predložile da budu pušteni.

SUDBINA SRPSKIH GENERALA Ađijus je „ocenio“ da bivši šef Kriznog štaba Srpske autonomne oblasti Krajina Radoslav Brđanin, koji je odslužio 20 od 30 godina kazne zatvora, ne može da bude oslobođen zbog ozbiljnosti zločina i zato što nije pokazao da se dovoljno rehabilitovao.
Slično su prošli i srpski generali koji su tražili prevremeni otpust iz zatvora: general Nebojša Pavković, osuđen na 22 godine a uhapšen 2005, Sreten Lukić, osuđen na 20 godina, uhapšen 2005, Vlastimir Đorđević, osuđen na 18 godina, uhapšen 2007, Radislav Krstić, osuđen na 35 godina, uhapšen 1998, i Radivoje Miletić, osuđen na 18 godina, uhapšen 2005.
Tribunal je čak uspeo da kod Saveta bezbednosti UN izdejstvuje (svojom preporukom) da se odbiju mnogobrojni zahtevi Srbije da haški osuđenici nastave da služe kazne u našoj zemlji, čak i pod međunarodnim nadzorom. Bez obzira na fizička zlostavljanja, poput generala Radislava Krstića – u zatvoru Vejkfild u Zapadnom Jorkširu preživeo je klasičan atentat, zbog čega je prebačen u Krakov u Poljskoj – ili Milana Martića, Dragomira Miloševića i Milana Lukića koji kazne izdržavaju u Estoniji. Kada se obrate sudu u Hagu s konkretnim zamerkama, Estonija to shvata kao napad na njen kazneni sistem i brani se tako što negira probleme. Lukiću dan i noć gori svetlo u ćeliji a zatvorske vlasti traže da plaća komunalije i hranu, odbijaju da mu daju neki posao, jer ne zna jezik i jer je haški osuđenik, pa je ocenjen kao rizičan. Tortura ide do te mere da Estoncima, koji ne vole Ruse, smeta i to što srpski jezik kojim trojica zatvorenika pričaju liči na ruski, pa se i zbog toga prema njima neprijateljski odnose.
Posebno zanimljiv je slučaj generala Vojske Republike Srpske Stanislava Galića, osuđenog 2006. na doživotni zatvor zbog granatiranja Sarajeva, a koji od 2009. služi kaznu u nemačkom zatvoru u Frajburgu.
Nemački Krivični zakon predviđa da već posle 15 godina odslužene kazne osuđenici na doživotni zatvor mogu da podnesu zahtev za puštanje na prevremenu slobodu, uz prekvalifikaciju kazne u uslovnu. Čim su se 2014. stekli ti uslovi, nemačke vlasti obavestile su tadašnjeg predsednika Haškog tribunala Teodora Merona da osuđenik Galić ima pravo na prevremeno puštanje na slobodu. Po Statutu Haškog tribunala, osuđenici imaju pravo na pomilovanje ili ublažavanje kazne prema važećim propisima države u kojoj izdržavaju kaznu, ali pod uslovom da predsednik Tribunala tako odluči „na temelju interesa pravde i opštih pravnih načela“. Meron je oba puta odbio Galićev zahtev.

MENDELINA REZOLUCIJA Pošto je po okončanju rada MKSJ, 31. 12. 2017, njegove nadležnosti preuzeo Mehanizam za međunarodne krivične sudove, nemačke vlasti obavestile su i njegovog predsednika Karmela Ađijusa da Galić i dalje ispunjava uslove za prevremeno puštanje na slobodu, tj. da „ostatak kazne može biti prekvalifikovan u uslovnu kaznu“. Priložena su i pisma ministra pravde pokrajine Baden–Virtemberg, javnog tužioca iz Karlsruea i upravnika zatvora u Frajburgu. Uzalud, zahtev je odbio i Ađijus, „zbog težine zločina“.
Sledeći logiku Tribunala, koja se ogledala prilikom određivanja kazni, reklo bi se da su njima kazne ovako produžene jer je nepisano haško pravilo bilo da ako nekoga hoće da osude na 10, izreknu mu kaznu od 15 godina zatvora, znajući da će poslednjih pet provesti na tzv. uslovnoj privremenoj slobodi, koju nikad niko nije prekršio, niti je iko vraćen u zatvor.
Kada je u pitanju izdržavanje kazne Radovana Karadžića, odbrana je jedino tražila da to bude u zemlji u kojoj će biti osigurana njegova bezbednost, da se ne bi dogodilo isto što i sa Krstićem ili Biljanom Plavšić, koju su takođe napali muslimanski ekstremisti u zatvoru u Švedskoj, ali je predsednik MMKS-a uradio upravo suprotno.
Odbrana podseća da je 17. decembra 2015. doneta Rezolucija Ujedinjenih nacija koja sadrži poglavlje pod nazivom „standardi i minimalni uslovi za tretman zatvorenih osoba”, poznatije kao Mendelina rezolucija.
Prema ovom poglavlju mora da se obezbedi da zatvorenik kaznu izdržava koliko je moguće bliže svom mestu prebivališta, kažu advokati i dodaju da tu rezoluciju svi poštuju izuzev Haškog tribunala, sada MMKS-a.
A što se tiče Britanaca, pa oni su nedavno, preko svojih marioneta, i Mendelu držali na robiji sa najgorim ološom i kriminalcima, a sada ga tobože slave. Upravo u skladu sa njihovom maksimom koju je izrekao Vinston Čerčil da „ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“.

[/restrict]