Одрживи развој

Предлози за нову економију (3.део)

Пише Бојан Димитријевић (аутор је економиста и члан Фискалног савета)

Кључно је да расту инвестиције, плате радника, извоз и укупна тражња. Истовремено, потребна је свеобухвaтна и глобална реконструкција финансијског система и постепено напуштање лажне независности централних банака

Апсурдни ставови неокласичне школе постоје и у економији рада. Поставка да су наднице флексибилне и да је незапосленост (ма колико висока била) последица високих надница, не одговарају стварности, али су добра идеолошка подлога за оправдање сурове експлоатације, нарочито од стране великих корпорација у земљама Трећег света.
У том смислу, веома је шокантно и оставља без даха читање књига Наоми Клајн о практичним и стварним последицама примене неолибералне доктрине. Примера ради, разлике у примањима радника на Тајланду који раде за корпорацију „Најк“ и топ менаджера компаније износе и до 30 хиљада пута! То се не може објаснити неокласичним моделима високих менаджерских приноса, јер је очито да је та теоријска логика далеко од стварности и да представља врсту „шарене лаже“ која треба да фасцинира својом привидном ученошћу и логичком чврстином. Стога захтеви за флексибилним тржиштем рада (орвеловски новоговор циничног прикривања стварних мотива), како с правом истиче Јован Душанић, немају никакво упориште у науци и теорији, већ су уграђени апологетски ставови најбогатијих који стварају вишак незапослених и омогућавају систематски притисак у правцу снижавања надница.

[restrict]

КРИЗА КАО ПРАВИЛО Кризе су правило тржишних привреда са слабом државном интервенцијом и одсуством регулације. Тржиште није савршен модел као што је природа, јер тржиштем управљају људи склони похлепи, себичном интересу, користољубивости и манипулацији.
Како наводи Стиглиц, само у периоду od 1970-2007 избројано је више од 120 криза у различитим земљама, а у економској историји модерног света кризе су периодично избијале у просеку сваких 4-5 година. Најмање их је било у земаљама Запада после Другог светског рата, до половине 70-их година, док је владао кејнзијански консензус. Кризе су законита појава тржишне привреде и зато је неопходна регулаторна улога државе, која треба да спречи или ублажи та хаотична кретања.
Данас чак и теоретичари неолиберализма признају да држава даје боље резултате у таквим подручјима као што су регулисање природних монопола, јавна добра, екстерни ефекти, социјална заштита, заштита пољопривредне производње, културна добра, заштита потрошача, заштита права запослених, заштита од дискриминације, подручје иновационе политике, осигурање кредита и депозита и друга бројна питања…

(НЕ)ЗАВИСНОСТ ЦЕНТРАЛНИХ БАНАКА У монетарној економији влада начело независности централне банке. У стварности, централне банке су независне од сопствених држава, али су под контролом међународних банака као што су ММФ, ЕЦБ, БИС банка у Базелу, ФЕД и Банка Енглеске. Ове банке диктирају циљеве и приоритетне инструменте монетарне контроле, прописују међународна правила (Базел И и Базел ИИ), одређују политику девизних курсева и намећу долар као светску резервну валуту.
Овакви ставови немају теоријску предност и научну супериорност над другим ставовима, али се намећу као последња реч науке. Илустрације ради, Кина, Индија и Бразил су земље у којима централне банке нису независне од сопствених влада и држава, а не постоје никакви озбиљни проблеми са инфлацијом и монетарном стабилношћу.

ПРЕЛИВАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ Емисија новца заснива се на начелу фрикционог банкарства, што ствара монетарну нестабилност и периодично производи кризе. Количина емитованог новца не прати пораст фондова роба и услуга, већ се заснива на коцкарској економији и претераној експанзији хартија од вредности.
Обим новца у САД чак је десетак пута већи од вредности БДП. Вишак је пласиран у виртуелну економију, предимензионирана финансијска тржишта, ризичне вредносне папире, а у облику петродолара доспева на финансијска тржишта и нагомилава се у портфељима држава које стварају вишак, попут Кине. На тај начин, САД преливају инфлацију на остатак света и путем емисионог прихода долара присвајају реална богатства других земаља.
Па ипак, упркос чињеници да САД доминирају светском економијом, економска и социјална ситуација у самој Америци драматично се погоршава. САД постаје земља у противразвоју, где 35 одсто свих прихода контролише само 1 промил најбогатијих, 50 милиона људи се прехрањује боновима за храну, више од 50 милиона људи нема никакву здравствену заштиту, 5 милиона људи остало је без домова, уз додатних 13 милиона људи у каснијем периоду, стварна стопа незапослености процењује се на више од 12 posto, а у затворима је око 2,3 милиона људи, што је, свакако, светски рекорд.
Овоме треба додати убрзану деиндустријализацију, затварање више од 42.000 фабрика у последњих 10 година, смањење броја радника за 5,5 милиона, месечно нестајање око 50.000 радних места и њихово сељење у високопрофитне зоне Трећег света, нестајање читавих индустријских зона (Чикаго, Детроит, Њу Џерси, Мичиген). Просечни месечни дефицит у трговини са светом је 46 милијарди долара (вишак потрошње у односу на производњу), а за последњих 30-ак година, вредност трансакција дериватима и високоризичним хартијама од вредности порасла је чак 1.400 пута!

РАВНОТЕЖА ДРЖАВЕ И ТРЖИШТА У макроекономској теорији и економској политици потребно је враћање на кејнзијанску економију која подразумева равнотежу државе и тржишта, односно, напуштање неолибералног тржишног фундаментализма и увођење јаке државне интервенције, регулације тржишта и социјалне правде.
Неке од најбитнијих мера обухватају пораст социјалне заштите и осигурања, смањење експлоатације и повећање једнакости у расподели дохотка; раст плата у складу са растом продуктивности и напуштање захтева за већом флексибилношћу тржишта рада; увођење социјалног консензуса и договора између представника државе, капитала и синдиката.
Да би се изашло из кризе, треба напустити логику спасавања великих банака и осигуравајаћих друштава (по систему „сувише велики да би пропали“), детаљно регулисати и реформисати финансијско тржиште у смислу контроле ризика, променити приоритете централних банака (чији основни циљ треба да буде привредни раст, а не стабилност), класичним кејнзијанским мерама подстицати потрошњу, нарочито у секторима где се губе радна места и са малим примањима, укључујући јавне радове и инвестиције у домаћу инфраструктуру.
Кључно је да расту инвестиције, плате радника, извоз и укупна тражња.
Истовремено, потребна је свеобухватана и глобална реконструкција финансијског система, постепено напуштање лажне независности централних банака, укидање, или радикална промена начина рада рејтинг агенција (које најчешће служе за манипулацију и фабриковањe наручених података), промена прописа о рачуноводству и финансијама, како би се избегло лажно и нетачно извештавање, смањивање, или укидање ризичних финансијских иновација и деривата, грабљиво кредитирање са високим каматним стопама (нарочито у земљама Трећег света), укидање менаджерских бонуса, реформа корпоративног управљања у циљу веће јавне одговорности корпорација и менаджерске класе, повећање поверења и транспарентности.
Овим мерама треба додати пораст опорезивања богатих, појачано опорезивање банака, подстицај иновацијама који сада изостаје због јаких профитних мотива.
Интересантно запажање даје професор Стиглиц, наводећи да су земље са мањом независношћу централне банке много боље и флексибилније одговориле на изазове економске кризе!
Свету се намеће хитна реформа међународног економског поретка и међународних економских институција, а пандемија ковида-19 само је појачала ову потребу услед стварања мултиполарног света и прерасподеле светске геополитичке и економске моћи.
ММФ и СБ треба да напусте концепт „цивилизованих утеривача дугова“, наметања структурних реформи и финансирања непотребних инфраструктурних пројеката. Треба напустити политику и праксу наметања слободне међународне трговине и вратити се начелима тзв. девелопментиста, теоретичара развоја из земаља Трећег света, уз уважавање специфичности сваке поједине земље и нагласка на раст националних економија и заштиту националних ресурса.

НАПУШТАЊЕ ГЛОБАЛИЗМА Свету је потребан нови систем глобалних подстицаја, напуштање глобализма као симбола неједнакости, насилног наметања готових рецепата и неоколонијализма, стварање нове резервне валуте и економска политика усмерена ка развоју и већој праведности.
Светска економска политика мора да се креће у правцу повећања праведности и смањивања глобалне неједнакости, а економска теорија не сме да буде квазинаучна основа за експлоатацију људи и пораст социјалних разлика. Себични интерес, апсолутизација профитног мотива, погоршање положаја незапослених, неконтролисано израбљивање природних ресурса, социјални дарвинизам, величање успеха као јединог мерила друштвене промоције, морају у значајној мери уступити место у корист поверења, заједништва, солидарности, пораста слободног времена и креативности, увећања права и социјалне сигурности запослених и грађана, не само у богатијим земљама, већ и у сиромашнијим земљама Трећег света. Треба прекинути доминацију и сурову експлоатацију од стране крупних међународних корпорација и изборити се за праведнији међународни економски поредак, уз помоћ нових нарастајућих светских економија, какве су Кина, Русија, Бразил и Индија.
Изазови модерног света постају: све већа неједнакост која прети социјалним револуцијама комунистичког типа које могу донети само нови круг насиља и патњи; пораст нестабилности и све чешће избијање економских криза; опасност од раста каматних стопа и од продужавања рецесије и незапослености; потреба за одрживим растом који неће угрозити животну средину.
После Велике рецесије из 2008. године, нова економска криза глобалних размера наступила је током 2020. услед пандемија ковида-19 и не назире јој се крај. Већ сада прети да уруши мала и средња предузећа, да значајно повећа незапосленост, нанесе велику штету туризму и другим услужним секторма и прекине добро организоване ланце снабдевања.
Питања екологије и заштите животне средине све више добијају на значају и актуелности, о чему убедљиво упозоравају бројни угледни економисти. Проблеми несташице воде, оскудице у храни и енормни раст цена хране, наметање генетски модификованих производа и пораст хроничних болести, морају бити у фокусу нових, праведнијих међународних економских односа.
Да ли постоји такав тип друштва у свету и да ли се ради о утопијским предлозима? Идеално друштво не постоји, али нам се чини да су скандинавске земље, барем у економском смислу, најближе оваквом моделу развоја (Шведска, Норвешка, Данска). То су државе у којима постоји тржиште и приватна својина, али и јак, ефикасан јавни сектор и наглашена регулаторна улога државе. Држава је нарочито одговорна у области социјалног осигурања и права запослених. Постоји осећај друштвене правде и солидарности, као комбинација економске ефикасности и праведности. Институције су јаке, а ниво корупције низак, упркос релативно благим санкцијама.
Ове државе све више развијају јаке еколошке заједнице (мада оне као децентрализовани ентитети ничу широм Латинске Америке и у другим деловима света), где су производња здраве хране и одрживи развој у центру економске активности.
У том контексту, начин на који је Исланд решио проблем економске кризе (одбијајући да покрије дугове приватних банака), импресиван је, храбар и поучан за све земље света.
Стога треба охрабрити политичаре и друштвене покрете мањих, сиромашнијих земаља, да прихвате ове светле примере и праксе и крену у мирне, али одлучне и дугорочне промене друштвених односа.

Kрај

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *