Loš humor

Premda su humor i politika uobičajeno udaljene dimenzije života (ne važi za satiru), u savremenom svetu sve češće biva da se uzajamno isprepletu kao usklađene i povezane pojave.
Kada, na primer, američki državni sekretar Entoni Blinken ovih dana pred svetom „priznaje“ da je ceo niz američkih poteza poslednjih godina podrivao „poredak zasnovan na pravilima“ i „poverenje drugih zemalja u posvećenost Vašingtona važećim sporazuma“, imamo li utisak da je Blinken duhovit, odnosno da je hegemon odlučio da progovori jezikom humora? Cilja li ovo saopštenje na međunarodno pravo kao neočekivano polje nadahnuća za govornika namernog da zasmeje javnost? Iako mnoge i jeste nasmejao, naravno da državnom sekretaru pomenuto ne beše na umu. Čini se da nije želeo da bude duhovit ni kada je pojasnio svoju izjavu: „Svako treba da odgovara za privrženost svojim obavezama koje je dobrovoljno preuzeo. Ovo važi i za Sjedinjene Države. Znam da su neke naše akcije poslednjih godina potkopale poredak zasnovan na pravilima i naterale druge da se pitaju da li smo i dalje tome posvećeni.“
Stvarno, ima li u svetu ikog ko pri zdravoj pameti veruje da su SAD, uprkos tome što su „ponekom akcijom“ zabrljale i „naterale druge da se pitaju“, u stvarnosti iskreno posvećene međunarodnom poretku reda, pravila, povelja, potpisanih sporazuma?
Sve navedeno, što inače ne bi moglo biti zabeleženo drugačije do kao slučaj šegačenja i sprdnje, uvaženi govornik nije „odigrao“ na Brodveju ili pak saopštio u intimnom krugu istomišljenika, već na onlajn-zasedanju Saveta bezbednosti UN. Tako je formalna ozbiljnost jednog govora koji u svojoj biti jeste izuzetno neozbiljan (nespojiv s činjenicama) predočila upečatljiv primer savremene komunikacije s javnošću, usklađene s definicijom humora, to jest „sposobnosti da se kod ljudi izazove osećanje zabave i pažnje“. U navedenom primeru i sposobnosti koja ljude poziva da „progledaju“. Da se narugaju slabosti koja se, s pokazanom arogancijom i samopouzdanjem, predstavlja kao suprotnost svega što slabost jeste. Na sličnu povišenu pažnju javnosti bez sumnje je računao i Žan-Iv le Drijan, francuski šef diplomatije, kada je nedavno izjavio da „kategorički osuđuje sankcije koje je Rusija uvela kao recipročne mere pojedinim evropskim zvaničnicima, uključujući i francuskom poslaniku“. „Izražavam svima solidarnost koji su se našli na tom spisku“, rekao je ministar, dodajući da „od Rusije očekuje odgovorno ponašanje sa ciljem da se smanje aktuelne tenzije.“
Da li je monsieur Žan-Iv šaljivčina i zabavljač, ili je prespavao nekoliko proteklih godina u kojima je izricanje sankcija Rusiji, njenim diplomatama i drugim zvaničnicima bilo „odgovorno ponašanje“ u maniru ritualnog iživljavanja Zapada? Eto humora nimalo nalik decentnom – galskom, već više onom prethodno pomenutom koji bi se uslovno mogao nazvati – kaubojskim. Nova-stara zapadnjačka bezobzirnost, uz izostajanje osećaja za meru, stvara zanimljiva pravila apsurdnog, „dramatično ozbiljnog“ a zapravo po obrascu – humorističkog govora na međunarodnoj sceni. Pokazana bahatost dakako izaziva porugu, lavinu urnebesnih dosetki koje potvrđuju da ova verbalna politička praksa ide u susret i formalnom određenju humora: „Snažna emocija koja se javlja u slučaju komičnih situacija u kojima se osoba oseća nadmoćno, ili na bilo koji način boljom od ljudi, ili objekata koji izvode šalu.“ Da, teško je ne osetiti se nadmoćnim, pa i boljim, u susretu s pomenutom merom hipokrizije i sklonosti podvali od strane uvaženih zvaničnika i sila koje oni predstavljaju. Humor i sarkazam posebne vrste kojim je, paradoksalno, zasićena praksa međunarodnih odnosa i politike zabavlja ne samo cinike, uveseljava ne samo pesimiste. Šta je tu posebno smešno i šta u pomenutim govorima može biti nalik stvarnom humoru? Bez sumnje, to je naivno odglumljena ozbiljnost izvođača političkog skeča, uz viđenu beslovesnu sigurnost da to može da prođe, jer – navodno – uvek prolazi. Istina je dakako drugačija, a kazna za ove neduhovite humoriste i autore suštinski neozbiljnih narativa međunarodne političke scene jesu sunovrat ugleda i drastična erozija poštovanja koje im se (ne)ukazuje.
Proteklih prazničnih dana snažnom pritisku uvrnutog geopolitičkog humora, zapravo maskirane bezobzirnosti, obmane i agresije, bila je izložena i srpska javnost. Duhoviti Zapad demonstrirao je izuzetne mogućnosti u ovom smislu, najpre otkrivši da neke važne stvarnosne kategorije – državne granice na primer – tretira sasvim relaksirano, u maniru burleske, odnosno forme koja, prema zadatom obrascu, „humorističke efekte proizvodi zahvaljujući neskladu između teme i njene stilske obrade“.
Navedimo taj burleskni insert za pamćenje. „Nemačka će se, kao i u prošlosti, i u budućnosti protiviti promeni granica na Balkanu“, poručio je ministar spoljnih poslova te zemlje Hajko Mas, komentarišući poznati fantomski „non-pejper“ o promeni državnih granica, na konferenciji za novinare s ministrom spoljnih poslova Severne Makedonije Bujarom Osmanijem.
Čujemo li u ovoj izjavi glas onog istog zvaničnika koji, izražavajući političku volju svoje zemlje, ali i kolektivnog političkog i ideološkog Zapada, rezolutno ponavlja mantru o neizbežnom uzajamnom priznanju Srbije i samoproglašene države Kosovo? Šta to bi s granicama koje su na Balkanu zauvek nacrtane? Iz američke ambasade u Beogradu ubrzo je stigla poruka da SAD „podržavaju proces koji vodi ka sveobuhvatnom i obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, u čijem središtu je međusobno priznanje“. Zanimljivo, nepovredivost ovdašnjih granica i s te strane se podrazumeva! U ovoj dogmi o granicama „koje se ne mogu menjati“ pominjanje granica države Srbije dobilo je status navedenog, burleski svojstvenog, nesklada između teme i njene obrade? Umesto komentara, eventualno umesno i logično pitanje – ko je ovde lud? – nije opcija koja bi mogla da dobije status zvaničnog stava! Ostaje, međutim, pitanje: da li je opaki kalambur sa srpskim granicama (kao podrazumevajuće i obavezno, secesijom njene pokrajine, „promenljivim“) tek jedan pojavni oblik takozvane nove normalnosti koja podrazumeva bizarnu upotrebu pojmova i uzgredno i nehotično stvaranje nekakvog uvrnutog humora bez duha i smisla?
Primitivniju varijantu ovakvog humora, koji kod slušalaca izaziva već poznato osećanje nadmoći, demonstriraju i pojedini balkanski genijalci. Ministar spoljnih poslova Hrvatske Gordan Grlić Radman, „ozbiljan“, najavljujući odluku svoje zemlje da na teritoriji Srbije izgradi vojni punkt, doslovno reče: „Odlučili smo da na Kosovu postavimo vojnu bazu koja će uticati na stabilnost regiona.“ Može se razumeti iz ove gromopucatelne najave da je Hrvatska namerna da stabilizuje i pacifikuje region tako što će do nepodnošljive mere provocirati Srbiju!? Eto humora toliko prizemnog da ni kaubojski ne bi mogao da se nosi s njim. I humora koji potpuno razotkriva poodmaklu bolest jednog doba koje odbija da razlikuje obmanu od istine, i u kojem smeh sve češće liči na zgađenu i tugaljivu grimasu.