Лош хумор

Премда су хумор и политика уобичајено удаљене димензије живота (не важи за сатиру), у савременом свету све чешће бива да се узајамно испреплету као усклађене и повезане појаве.
Када, на пример, амерички државни секретар Ентони Блинкен ових дана пред светом „признаје“ да је цео низ америчких потеза последњих година подривао „поредак заснован на правилима“ и „поверење других земаља у посвећеност Вашингтона важећим споразума“, имамо ли утисак да је Блинкен духовит, односно да је хегемон одлучио да проговори језиком хумора? Циља ли ово саопштење на међународно право као неочекивано поље надахнућа за говорника намерног да засмеје јавност? Иако многе и јесте насмејао, наравно да државном секретару поменуто не беше на уму. Чини се да није желео да буде духовит ни када је појаснио своју изјаву: „Свако треба да одговара за приврженост својим обавезама које је добровољно преузео. Ово важи и за Сједињене Државе. Знам да су неке наше акције последњих година поткопале поредак заснован на правилима и натерале друге да се питају да ли смо и даље томе посвећени.“
Стварно, има ли у свету иког ко при здравој памети верује да су САД, упркос томе што су „понеком акцијом“ забрљале и „натерале друге да се питају“, у стварности искрено посвећене међународном поретку реда, правила, повеља, потписаних споразума?
Све наведено, што иначе не би могло бити забележено другачије до као случај шегачења и спрдње, уважени говорник није „одиграо“ на Бродвеју или пак саопштио у интимном кругу истомишљеника, већ на онлајн-заседању Савета безбедности УН. Тако је формална озбиљност једног говора који у својој бити јесте изузетно неозбиљан (неспојив с чињеницама) предочила упечатљив пример савремене комуникације с јавношћу, усклађене с дефиницијом хумора, то јест „способности да се код људи изазове осећање забаве и пажње“. У наведеном примеру и способности која људе позива да „прогледају“. Да се наругају слабости која се, с показаном ароганцијом и самопоуздањем, представља као супротност свега што слабост јесте. На сличну повишену пажњу јавности без сумње је рачунао и Жан-Ив ле Дријан, француски шеф дипломатије, када је недавно изјавио да „категорички осуђује санкције које је Русија увела као реципрочне мере појединим европским званичницима, укључујући и француском посланику“. „Изражавам свима солидарност који су се нашли на том списку“, рекао је министар, додајући да „од Русије очекује одговорно понашање са циљем да се смање актуелне тензије.“
Да ли је monsieur Жан-Ив шаљивчина и забављач, или је преспавао неколико протеклих година у којима је изрицање санкција Русији, њеним дипломатама и другим званичницима било „одговорно понашање“ у маниру ритуалног иживљавања Запада? Ето хумора нимало налик децентном – галском, већ више оном претходно поменутом који би се условно могао назвати – каубојским. Нова-стара западњачка безобзирност, уз изостајање осећаја за меру, ствара занимљива правила апсурдног, „драматично озбиљног“ а заправо по обрасцу – хумористичког говора на међународној сцени. Показана бахатост дакако изазива поругу, лавину урнебесних досетки које потврђују да ова вербална политичка пракса иде у сусрет и формалном одређењу хумора: „Снажна емоција која се јавља у случају комичних ситуација у којима се особа осећа надмоћно, или на било који начин бољом од људи, или објеката који изводе шалу.“ Да, тешко је не осетити се надмоћним, па и бољим, у сусрету с поменутом мером хипокризије и склоности подвали од стране уважених званичника и сила које они представљају. Хумор и сарказам посебне врсте којим је, парадоксално, засићена пракса међународних односа и политике забавља не само цинике, увесељава не само песимисте. Шта је ту посебно смешно и шта у поменутим говорима може бити налик стварном хумору? Без сумње, то је наивно одглумљена озбиљност извођача политичког скеча, уз виђену бесловесну сигурност да то може да прође, јер – наводно – увек пролази. Истина је дакако другачија, а казна за ове недуховите хумористе и ауторе суштински неозбиљних наратива међународне политичке сцене јесу суноврат угледа и драстична ерозија поштовања које им се (не)указује.
Протеклих празничних дана снажном притиску уврнутог геополитичког хумора, заправо маскиране безобзирности, обмане и агресије, била је изложена и српска јавност. Духовити Запад демонстрирао је изузетне могућности у овом смислу, најпре откривши да неке важне стварносне категорије – државне границе на пример – третира сасвим релаксирано, у маниру бурлеске, односно форме која, према задатом обрасцу, „хумористичке ефекте производи захваљујући нескладу између теме и њене стилске обраде“.
Наведимо тај бурлескни инсерт за памћење. „Немачка ће се, као и у прошлости, и у будућности противити промени граница на Балкану“, поручио је министар спољних послова те земље Хајко Мас, коментаришући познати фантомски „нон-пејпер“ о промени државних граница, на конференцији за новинаре с министром спољних послова Северне Македоније Бујаром Османијем.
Чујемо ли у овој изјави глас оног истог званичника који, изражавајући политичку вољу своје земље, али и колективног политичког и идеолошког Запада, резолутно понавља мантру о неизбежном узајамном признању Србије и самопроглашене државе Косово? Шта то би с границама које су на Балкану заувек нацртане? Из америчке амбасаде у Београду убрзо је стигла порука да САД „подржавају процес који води ка свеобухватном и обавезујућем споразуму о нормализацији односа Косова и Србије, у чијем средишту је међусобно признање“. Занимљиво, неповредивост овдашњих граница и с те стране се подразумева! У овој догми о границама „које се не могу мењати“ помињање граница државе Србије добило је статус наведеног, бурлески својственог, несклада између теме и њене обраде? Уместо коментара, евентуално умесно и логично питање – ко је овде луд? – није опција која би могла да добије статус званичног става! Остаје, међутим, питање: да ли је опаки каламбур са српским границама (као подразумевајуће и обавезно, сецесијом њене покрајине, „променљивим“) тек један појавни облик такозване нове нормалности која подразумева бизарну употребу појмова и узгредно и нехотично стварање некаквог уврнутог хумора без духа и смисла?
Примитивнију варијанту оваквог хумора, који код слушалаца изазива већ познато осећање надмоћи, демонстрирају и поједини балкански генијалци. Министар спољних послова Хрватске Гордан Грлић Радман, „озбиљан“, најављујући одлуку своје земље да на територији Србије изгради војни пункт, дословно рече: „Одлучили смо да на Косову поставимо војну базу која ће утицати на стабилност региона.“ Може се разумети из ове громопуцателне најаве да је Хрватска намерна да стабилизује и пацификује регион тако што ће до неподношљиве мере провоцирати Србију!? Ето хумора толико приземног да ни каубојски не би могао да се носи с њим. И хумора који потпуно разоткрива поодмаклу болест једног доба које одбија да разликује обману од истине, и у којем смех све чешће личи на згађену и тугаљиву гримасу.


Један коментар

  1. Tоплица

    Заиста, каква је стварна порука тог “лошег хумора” ? Да ли је по среди бесмисао у који су оном акцијом на Косову, западни бездушници сами себе довели ? Или је по среди проклетство човеково, његово немање осећаја мере, које га тера да се залеће и улеће у овакве ситуације ? Чиста бездушна ароганција на врхунцу моћи ? Или се ради о делу прецизног свеобухватног пројекта за опстанак Америчке светске доминације ?!
    Били смо окупирани вековима и ево нас опет. Позабавимо се рађањем и опстанком овде, и онда кад стандард живота није најбољи. Преживели смо деведесете и нулте године, – па шта ?! Није све у ждрању и сјају !
    Човек са устима а la кокошија гузица, отићи ће и са оног споменика а Косово ће опет бити наше.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *