Ko peva zlo ne misli

Ljudski glas je najlepši instrument. Minulih dana prikazan je u svim svojim izražajnim oblicima i formama, a kao šlag na tortu, povodom dvodnevnog obeležavanja Dana pobede, posle ispaljivanja počasnih plotuna Vojske Srbije 8. maja u 17 sati sa Savske terase na Kalemegdanu, ruski hor Turecki i grupa Soprano nastupili su na Trgu Republike s resitalom Pesme pobede

Matica srpska u Novom Sadu do sada je priređivala uspešne koncerte u svojoj svečanoj sali. Zbog pandemije koncerti se priređuju bez prisustva publike, a direktan prenos i snimak koncerta emituju se na Matičinom jutjub kanalu. Tako smo 27. aprila mogli virtuelno prisustvovati nastupu soprana Agote Vitkai Kučera uz klavirsku saradnju Jelene Simonović Kovačević, u programu posvećenom Betovenu. Četiri pesme na isti tekst J. V. Getea (Sehnsucht/Nostalgija) za glas i klavir odredile su koncept i raspoloženje koje će pratiti ceo koncert – melanholija, ljubavna patnja, pažljivo praćenje poetike teksta i značajna uloga klavira. Šest pesama Dalekoj dragoj (An die Ferne Geliebte) na tekstove austrijskog doktora, pisca i novinara Alojzija Jajtelesa, kao prvi primer ciklusa pesama nekog poznatog kompozitora u istoriji muzike, smišljen je sasvim neuobičajeno – tema prve pesme se ponovo javlja kao završnica poslednje, formirajući krug koji simbolizuje prsten kao ljubavni dar. Delo je posvećeno vojvodi Francu Lobkovicu, Betovenovom najvernijem meceni, u čijoj je palati premijerno izvedena Simfonija Eroika. U izboru pesama za glas i klavir izdvojile su se Volim vas (Ich liebe Dich), koju je Betoven napisao s 25 godina, i duhoviti, šeretski Poljubac (Der Kuss), poslednja njegova objavljena pesma. Napitnicama Trinklied i Punchlied (posvećena novootkrivenom piću punču, koje je obožavao Mocart) veselo se završilo veče u kojem je Agota Vitkai Kučera prikazala bogatstvo svog glasa i razumevanje stila u prelasku između klasike i romantizma, a Jelena Simonović Kovačević svoj prefinjeni smisao za saradnju.

Sasvim različiti muzički ugođaj čuo se 4. maja u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda. Sopran Nataša Tasić Knežević, solistkinja opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, i pijanista Saša Knežević priredili su uskršnji koncert s delima španskih kompozitora. Broj mesta bio je ograničen, ali se snimak mogao gledati neograničeno na veliko zadovoljstvo beogradske publike. Dan pre nastupa Nataša je povredila nogu i pevala na štakama, kao pravi vojnik. Povredu je prekrila raskošna svilena haljina i Natašina želja da koncert uspe. Imajući veliko iskustvo u interpretaciji španske muzike, ona je odabrala Sedam španskih pesama Manuela de Falje i dve arije iz španske sarsuele, koja se smatra pandanom evropskoj opereti i zaštitnim znakom građanskog Madrida 19. veka. Tragični i opori ugođaj De Faljine muzike inspirisane Granadom smenila je ljupka i primamljiva sarsuela koju je umetnica izvela s njoj svojstvenim šarmom. Saša Knežević je bio odličan saradnik u svim muzičkim raspoloženjima.
U Župnoj crkvi Imena Marijina u Novom Sadu 7. maja izvedena je svetska premijera dela Antene naše savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov. Koncert se pratio i onlajn. Kompozicija je inspirisana ikonom Bogorodice nežnosti (Virgin Eleousa) iz vizantijske kolekcije muzeja u Klivlendu po čijem pozivu je i nastalo ovo delo. Svetska premijera 2020. u Klivlendu otkazana je zbog pandemije kovida 19, a aranžman kratkog fragmenta izveli su aprila 2020. članovi američkog Kronos kvarteta, svako iz svog stana, s jeromonahom Jerotejem iz Kovilja, na svom jutjub kanalu. Tek u Novom Sadu bio je pravi događaj – spojeno je nespojivo: vizantijsko pojanje s orguljama i trubama, i to u katoličkoj crkvi. Prvi put su se udružili hor škole crkvenog pojanja Sveti Jovan Damaskin, hor Akademije umetnosti u Novom Sadu, Novosadski kamerni hor, gudački kvartet TAJJ i solisti ispred hora iz Kovilja – jeromonah Jerotej i monah Teodosije. Ansambl studenata i profesora Akademije umetnosti i SNP nastupio je sa četiri trube, dva seta zvona i dvoje orgulja. Dirigovao je Božidar Crnjanski. Kako je to izgledalo? Monasi Kovilja neprekidno poju vizantijski, a horovi drže neprekidni ison (ležeći glas), dok se smenjuju sekvence orgulja, truba i zvona. Najjači momenat dogodio se kroz uzbudljive duete truba na ison hora, kao dozivanje sudnjeg časa u zanimljivoj kombinaciji srednjovekovnog pojanja i savremenih harmonija. Kratki i slatki doprinos dao je gudački kvartet TAJJ. Crkva je bila dobro izabran akustički prostor za ovo izuzetno kreativno snažno delo koje se završava zvoncima i praporcima uz stalni fon bruja. Na programu smo čuli i tri minijature Šuha, Ešenvaldsa i Gjeila, kao prikladan okvir za centralnu sliku. Zbog velikog interesovanja koncert je ponovljen sutradan.
Kao šlag na tortu, povodom dvodnevnog obeležavanja Dana pobede, posle ispaljivanja počasnih plotuna Vojske Srbije 8. maja u 17 sati sa Savske terase na Kalemegdanu, ruski hor Turecki i grupa Soprano nastupili su na Trgu Republike s resitalom Pesme pobede. Osnivač ansambla Mihail Turecki izjavio je da će sledeći put u Beogradu Pesme jedinstva i pobede, koje izvode na sedam jezika, pevati i na srpskom. U programu sastavljenom od ratnih pesama Crvene armije (Tri tenkista, Garavuša), ruskih poznatih pesama (Tamna je noć, Treba nam jedna pobeda Bulata Okudžave), aranžiranih klasičnih komada (odlična violinistkinja na beloj električnoj violini), Kalinke i Bela ćao za kraj, ansambl je prikazao predivne ruske tenore, muški sopran fantastičnog opsega, odlične soprane i obilje zaraznog dobrog raspoloženja. Emotivno i dirljivo. Svi su klasično školovani i nije se čuo nijedan falš. Publika je bila u transu, većina je znala reči pesama, pa su se pridružili muzičarima na sceni. Legendarnom Kaćušom i pesmom posvećenom poginulima u ratu, dok su se nizali njihovi portreti na video-bimu, gosti su se oprostili od Beograda, a mogli su ostati i celu noć. Hvala organizatorima što su pozvali ovaj predivni ansambl, koji je pokazao kako se drži pažnja publike u dva sata neprekidnog vrhunski profesionalnog programa. Pevali su nam najbolje pesme o podvizima, miru i ratu, da bismo čuvali istorijsko sećanje, da se ista tragedija nikada ne ponovi.