IZLOG KNJIGE

Đorđe Sibinović
PLAČ MAČKE BOŽJE
Službeni glasnik, Beograd

Svoj najnoviji roman Sibinović je posvetio svom prijatelju, proslavljenom reditelju Goranu Paskaljeviću sa kojim je zajedno radio scenario za istoimeni film. Nenadanim odlaskom Gorana Paskaljevića, film nikada nije snimljen, ali je u slavu svog prijatelja naš sagovornik svoj scenario oživeo u ovom romanu. Tako je otpočela ova književna, filmska, ali i životna priča u kojoj je pored glavnog junaka, zatim Gorana Paskaljevića, jedan od junaka postao i sam pisac.
Đorđe Sibinović je napisao knjigu o prijateljstvu i prostorima gde se ono najbolje vidi. To su ona mesta gde volimo bliske ljude uprkos i u inat svemu i gde neminovno postajemo deo tuđeg bola i nesreće. Ne postoje tuđe sreće i tuđe tuge, postoji samo jedan život u kome se sve dešava u istoj ravni i istoj sudbini. Ako zatvorimo oči, nećemo videti, ali ćemo biti viđeni. Ovo je roman o ljudima koji gledaju u tamu jer više ne veruju svetlu. O veri koja se suprotstavlja Božjim zakonima, ne zbog pobune već zbog snage ljubavi. Zato je život najuzvišenije stvaranje i zato je svaka magija koja slika i govori drugačije – laž.

Dejan Suđić
JEZIK STVARI
Službeni glasnik, Beograd

U ovoj knjizi Dejan Suđić, jedan od najcenjenijih britanskih kritičara i teoretičara umetnosti i dugogodišnji direktor Muzeja dizajna u Londonu, dekodira stvari koje nas okružuju: njihova skrivena značenja, naš odnos s njima, načine na koje oblikuju naše živote i zašto ih želimo. U doba kada je reč „dizajner“ postala sinonim za cinično i manipulativno, autor ispituje šta stoji iza uspešnog dizajna i istražuje sukobljene tenzije između prave umetnosti i masovne proizvodnje. Danas se pojavljuju i nova pitanja koja zamenjuju ona iz estetike i tehnologije: kako se život može promeniti nabolje? Kako svet učiniti prijateljskim, a ljude srećnijim? Suđić govori o tim novim zadacima i novim horizontima dizajna. Sjajan i hrabar, „Jezik stvari“ definiše vizuelni rečnik našeg doba i pruža potpuno novi način gledanja na svet.

Živojin Petrović
NESTVARNO A STVARNO
Laguna, Beograd

Priče iz naše prošlosti – herojske, duhovite, zapanjujuće ili bizarne – često mogu da nas iznenade i zaprepaste. Živojin Petrović je strastveni sakupljač takvih crtica, a marljivim istraživanjem dokopao se očaravajućih podataka i preneo nam ih ne bi li se spasile iz čeljusti zaborava. Bilo da je reč o anegdotama, beleškama ili filmskim avanturama, svako poglavlje ove knjige upozorava da je pamćenje središnji deo naše kulture. Reč je o knjizi koja otkriva brojne neobičnosti kroz priče o prvom Srbinu na Severnom polu, prvom Srbinu koji je u stomaku nosio blizance, zatim o jahačima torpedo, Srbinu koji je bio najbolji iluzionista na svetu, o brodu „koji je potonuo od stida“…

Željko Radinković
HERMENEUTIKA
Akademska knjiga, Novi Sad

Knjiga s podnaslovom „Istorija, osnove i klasici teorije razumijevanja“ bavi se razumevanjem kao univerzalnim fenomenom, ali i njegovim značajem za metodologiju društvenih i duhovnih nauka. Neka od najvažnijih pitanja njihovog utemeljenja i metodologije raspravljana su upravo u okviru raznih hermeneutičkih koncepata. Među njima posebno se ističu klasici hermeneutike poput Šlajermahera, Diltaja i Gadamera, ali i Hajdegera koji je početkom 20. veka problemu razumevanja dao egzistencijalnoontološki karakter i utemeljio ono što se podrazumeva pod ontološkim obratom u hermeneutici. Poslednjih decenija hermeneutika je donekle potisnuta iz rasprava o ustrojstvu društvenih nauka, ali postepeno dobija na značaju u sferama kao što su etika, filozofija tehnike, antropologija, filozofska praksa. Ova knjiga predstavlja pokušaj da se ponovo skrene pažnja na hermeneutiku kao nezaobilazan faktor u tom diskursu, te da se predstave najvažnije pozicije i metodološki problemi tokom njene istorije koja je duga gotovo koliko i istorija same filozofije.

Dr Džin Tvengi
INTERNET GENERACIJA
Psihopolis, Novi Sad

Oko 2012. godine udeo Amerikanaca koji su imali pametne telefone prešao je 50%. Upravo tada je dr Džin Tvengi, profesor psihologije, nakon nekoliko godina istraživanja američke omladine, uočila i nagle promene u ponašanju i emocionalnom stanju tadašnjih tinejdžera u svim aspektima života. To joj je bio alarm da ozbiljnije istraži generaciju rođenih između 1995. i 2012. godine koju je ona nazvala internet generacijom – aj-generacijom (iGen). To je prva generacija koja ne poznaje svet i život bez interneta, formirali su ih pametni telefoni i društvene mreže i generacija su koja je stvarni svet zamenila digitalnim! (Njima je prethodila generacija milenijalaca rođenih između 1980 i 1994. godine.) A promene su i dobre i loše… Ozbiljna istraživanja su pokazala da je aj-generacija nespremna za odraslost, ne zanima ih rana samostalnost – žele što duže da ostanu u roditeljskoj kući, prezaštićeni i razmaženi produženim detinjstvom; fizički su bezbedniji jer su uglavnom u svojoj sobi, uz telefon, nezainteresovani za izlaske i žurke, pa i za seks (dokaz je i manje maloletničkih trudnoća), za polaganje vozačkog ispita (ne žele da preuzmu nikakvu odgovornost) i manje su skloni alkoholu (što je dobra vest!). Jednom rečju – današnji 18-godišnjaci su kao 15-godišnjaci nekad, a 15-godišnjaci nekad kao današnji 13-godišnjaci – što znači da im je emocionalni i socijalni razvoj usporen za tri godine! Novina je i to što aj-generacija želi i očekuje i psihičku sigurnost (npr. sigurne sobe na univerzitetima gde se mogu povući svaki put kada se na bilo koji način osete psihički povređeni!). Istraživanja pokazuju da su skloni depresiji i da broj samoubistava među njima drastično raste nakon 2011. godine što ukazuje na ozbiljnu krizu njihovog mentalnog zdravlja. Pametni telefoni im omogućavaju da se druže, a da pri tome ne moraju da mrdnu iz svoje sobe. Telefon, samoća, slaba komunikacija sa roditeljima, malo sna čine ih u stvari nesrećnim, očajnim, usamljenim, stidljivim i depresivnim. Zurenje u male ekrane produžilo im je detinjstvo i izolovalo ih od prave ljudske interakcije – emocije upoznaju preko emotikona, retko ih opažaju na stvarnim ljudskim licima. Nije sve tako crno – pripadnici aj-generacije su tolerantni, imaju novu svest o ravnopravnosti, mentalnom zdravlju i pravima LGBT populacije, praktične su prirode sa urođenim oprezom i imaju zdrave osnove na kojima zasnivaju uspeh, karijera im je važna, žele je brzo i žele da utiču na stvari. Aj-generacija će uskoro biti dominantna i među mladim biznismenima – da li su kompanije spremne da prihvate njihove ukuse koji će oblikovati tržište, da li smo svi spremni da prihvatimo njihove političke naklonosti koje će oblikovati izbore i zakonodavstvo…
Aj-generacija je stvarni svet zamenila digitalnim i Džin Tvengi upravo ovde vidi najveću opasnost, ali i odgovornost roditelja, nastavnika, vaspitača i svih koji bi morali intervenisati i pokušati postaviti digitalne granice koje bi ih vratile u stvarni svet i život. Ako smognu snage da ispuste telefone i stresu sa sebe sve strahove – uspeće. Ipak, razumevanje aj-generacije znači razumevanje budućnosti – svih nas.

Zoran Ćirjaković
OTKRIVANJE AUTOŠOVINIZMA
Catena Mundi, Beograd

Kolumne Zorana Ćirjakovića, a naročito njegovi blogovi u poslednjih nekoliko godina retko su koga ostavili ravnodušnim. Ćirjaković je bio jedan od retkih koji je ustrajno objašnjavao svu opasnost autošivinizma i domomržnje kod Srba. U svojoj novoj knjizi poduhvatio se nezahvalnog posla da objasni ono što se može činiti neobjašnjivim. Kako to da u Srbiji postoje ljudi koje se već tri decenije upinju da dokažu da je svaka ljubav prema svom narodu ravna zločinu? U ovoj knjizi Ćirjaković se bavio najistaknutijim drugosrbijancima. Tu su Radomir Konstantinović, Latinka Perović, Svetislav Basara, Bora Ćosić, Sreten Ugričić i mnogi drugi. Takođe, Ćirjaković je autošovinizmu kod Srba pokušao da da i globalni okvir. On piše o neobičnim oblicima samomržnje kod Rusa, Indusa i drugih naroda koji su prema Zapadu bili u kolonijalnom položaju. Autor istovremeno pokazuje i zašto domaći autošovinizam nije tog tipa. Takođe, Ćirjaković na efekat način ne samo da razobličava drugosrbijansku laž već postavlja i opravdano pitanje – nije li autošovinizam govor mržnje? Jer, po čemu se autošovinističke izjave domaćih „dekontaminatora“ razlikuju od srbomrzačkih izjava ekstremnih nacionalista iz regiona? Mogu li regionalni šovinisti koji iz različitih razloga i dalje zagovaraju razračunavanje sa Srbijom i srpskim narodom naći inspiraciju ili opravdanje u radu drugosrbijanaca?
„Navodno neizlečivo zaostalim, nepismenim i krezubim masama, sveprisutnim u domovini i zato shvaćenim kao blisko, stalno preteće i neuništivo zlo, gore od svakog tuđeg, po sebi udaljenijeg. Ako domomržnja predstavlja strukturalnu matricu autošovinizma, poveznicu individualnih osećanja koja kod važnog dela društva prerastaju u secesionistički poriv i samoporicateljsku strast, onda se može reći da je neobuzdani, ubilački prezir prema većinskoj, klasnoj margini, prema siromašnima, deprivilegovanom narodu i potklasi – srž autošovinizma“ (odlomak iz knjige).