ИЗЛОГ КЊИГЕ

Ђорђе Сибиновић
ПЛАЧ МАЧКЕ БОЖЈЕ
Службени гласник, Београд

Свој најновији роман Сибиновић је посветио свом пријатељу, прослављеном редитељу Горану Паскаљевићу са којим је заједно радио сценарио за истоимени филм. Ненаданим одласком Горана Паскаљевића, филм никада није снимљен, али је у славу свог пријатеља наш саговорник свој сценарио оживео у овом роману. Тако је отпочела ова књижевна, филмска, али и животна прича у којој је поред главног јунака, затим Горана Паскаљевића, један од јунака постао и сам писац.
Ђорђе Сибиновић је написао књигу о пријатељству и просторима где се оно најбоље види. То су она места где волимо блиске људе упркос и у инат свему и где неминовно постајемо део туђег бола и несреће. Не постоје туђе среће и туђе туге, постоји само један живот у коме се све дешава у истој равни и истој судбини. Ако затворимо очи, нећемо видети, али ћемо бити виђени. Ово је роман о људима који гледају у таму јер више не верују светлу. О вери која се супротставља Божјим законима, не због побуне већ због снаге љубави. Зато је живот најузвишеније стварање и зато је свака магија која слика и говори другачије – лаж.

Дејан Суђић
ЈЕЗИК СТВАРИ
Службени гласник, Београд

У овој књизи Дејан Суђић, један од најцењенијих британских критичара и теоретичара уметности и дугогодишњи директор Музеја дизајна у Лондону, декодира ствари које нас окружују: њихова скривена значења, наш однос с њима, начине на које обликују наше животе и зашто их желимо. У доба када је реч „дизајнер“ постала синоним за цинично и манипулативно, аутор испитује шта стоји иза успешног дизајна и истражује сукобљене тензије између праве уметности и масовне производње. Данас се појављују и нова питања која замењују она из естетике и технологије: како се живот може променити набоље? Како свет учинити пријатељским, а људе срећнијим? Суђић говори о тим новим задацима и новим хоризонтима дизајна. Сјајан и храбар, „Језик ствари“ дефинише визуелни речник нашег доба и пружа потпуно нови начин гледања на свет.

Живојин Петровић
НЕСТВАРНО А СТВАРНО
Лагуна, Београд

Приче из наше прошлости – херојске, духовите, запањујуће или бизарне – често могу да нас изненаде и запрепасте. Живојин Петровић је страствени сакупљач таквих цртица, а марљивим истраживањем докопао се очаравајућих података и пренео нам их не би ли се спасиле из чељусти заборава. Било да је реч о анегдотама, белешкама или филмским авантурама, свако поглавље ове књиге упозорава да је памћење средишњи део наше културе. Реч је о књизи која открива бројне необичности кроз приче о првом Србину на Северном полу, првом Србину који је у стомаку носио близанце, затим о јахачима торпедо, Србину који је био најбољи илузиониста на свету, о броду „који је потонуо од стида“…

Жељко Радинковић
ХЕРМЕНЕУТИКА
Академска књига, Нови Сад

Књига с поднасловом „Историја, основе и класици теорије разумијевања“ бави се разумевањем као универзалним феноменом, али и његовим значајем за методологију друштвених и духовних наука. Нека од најважнијих питања њиховог утемељења и методологије расправљана су управо у оквиру разних херменеутичких концепата. Међу њима посебно се истичу класици херменеутике попут Шлајермахера, Дилтаја и Гадамера, али и Хајдегера који је почетком 20. века проблему разумевања дао егзистенцијалноонтолошки карактер и утемељио оно што се подразумева под онтолошким обратом у херменеутици. Последњих деценија херменеутика је донекле потиснута из расправа о устројству друштвених наука, али постепено добија на значају у сферама као што су етика, филозофија технике, антропологија, филозофска пракса. Ова књига представља покушај да се поново скрене пажња на херменеутику као незаобилазан фактор у том дискурсу, те да се представе најважније позиције и методолошки проблеми током њене историје која је дуга готово колико и историја саме филозофије.

Др Џин Твенги
ИНТЕРНЕТ ГЕНЕРАЦИЈА
Психополис, Нови Сад

Око 2012. године удео Американаца који су имали паметне телефоне прешао је 50%. Управо тада је др Џин Твенги, професор психологије, након неколико година истраживања америчке омладине, уочила и нагле промене у понашању и емоционалном стању тадашњих тинејџера у свим аспектима живота. То јој је био аларм да озбиљније истражи генерацију рођених између 1995. и 2012. године коју је она назвала интернет генерацијом – ај-генерацијом (iGen). То је прва генерација која не познаје свет и живот без интернета, формирали су их паметни телефони и друштвене мреже и генерација су која је стварни свет заменила дигиталним! (Њима је претходила генерација миленијалаца рођених између 1980 и 1994. године.) А промене су и добре и лоше… Озбиљна истраживања су показала да је ај-генерација неспремна за одраслост, не занима их рана самосталност – желе што дуже да остану у родитељској кући, презаштићени и размажени продуженим детињством; физички су безбеднији јер су углавном у својој соби, уз телефон, незаинтересовани за изласке и журке, па и за секс (доказ је и мање малолетничких трудноћа), за полагање возачког испита (не желе да преузму никакву одговорност) и мање су склони алкохолу (што је добра вест!). Једном речју – данашњи 18-годишњаци су као 15-годишњаци некад, а 15-годишњаци некад као данашњи 13-годишњаци – што значи да им је емоционални и социјални развој успорен за три године! Новина је и то што ај-генерација жели и очекује и психичку сигурност (нпр. сигурне собе на универзитетима где се могу повући сваки пут када се на било који начин осете психички повређени!). Истраживања показују да су склони депресији и да број самоубистава међу њима драстично расте након 2011. године што указује на озбиљну кризу њиховог менталног здравља. Паметни телефони им омогућавају да се друже, а да при томе не морају да мрдну из своје собе. Телефон, самоћа, слаба комуникација са родитељима, мало сна чине их у ствари несрећним, очајним, усамљеним, стидљивим и депресивним. Зурење у мале екране продужило им је детињство и изоловало их од праве људске интеракције – емоције упознају преко емотикона, ретко их опажају на стварним људским лицима. Није све тако црно – припадници ај-генерације су толерантни, имају нову свест о равноправности, менталном здрављу и правима ЛГБТ популације, практичне су природе са урођеним опрезом и имају здраве основе на којима заснивају успех, каријера им је важна, желе је брзо и желе да утичу на ствари. Ај-генерација ће ускоро бити доминантна и међу младим бизнисменима – да ли су компаније спремне да прихвате њихове укусе који ће обликовати тржиште, да ли смо сви спремни да прихватимо њихове политичке наклоности које ће обликовати изборе и законодавство…
Ај-генерација је стварни свет заменила дигиталним и Џин Твенги управо овде види највећу опасност, али и одговорност родитеља, наставника, васпитача и свих који би морали интервенисати и покушати поставити дигиталне границе које би их вратиле у стварни свет и живот. Ако смогну снаге да испусте телефоне и стресу са себе све страхове – успеће. Ипак, разумевање ај-генерације значи разумевање будућности – свих нас.

Зоран Ћирјаковић
ОТКРИВАЊЕ АУТОШОВИНИЗМА
Catena Mundi, Београд

Колумне Зорана Ћирјаковића, а нарочито његови блогови у последњих неколико година ретко су кога оставили равнодушним. Ћирјаковић је био један од ретких који је устрајно објашњавао сву опасност аутошивинизма и домомржње код Срба. У својој новој књизи подухватио се незахвалног посла да објасни оно што се може чинити необјашњивим. Како то да у Србији постоје људи које се већ три деценије упињу да докажу да је свака љубав према свом народу равна злочину? У овој књизи Ћирјаковић се бавио најистакнутијим другосрбијанцима. Ту су Радомир Константиновић, Латинка Перовић, Светислав Басара, Бора Ћосић, Сретен Угричић и многи други. Такође, Ћирјаковић је аутошовинизму код Срба покушао да да и глобални оквир. Он пише о необичним облицима самомржње код Руса, Индуса и других народа који су према Западу били у колонијалном положају. Аутор истовремено показује и зашто домаћи аутошовинизам није тог типа. Такође, Ћирјаковић на ефекат начин не само да разобличава другосрбијанску лаж већ поставља и оправдано питање – није ли аутошовинизам говор мржње? Јер, по чему се аутошовинистичке изјаве домаћих „деконтаминатора“ разликују од србомрзачких изјава екстремних националиста из региона? Могу ли регионални шовинисти који из различитих разлога и даље заговарају разрачунавање са Србијом и српским народом наћи инспирацију или оправдање у раду другосрбијанаца?
„Наводно неизлечиво заосталим, неписменим и крезубим масама, свеприсутним у домовини и зато схваћеним као блиско, стално претеће и неуништиво зло, горе од сваког туђег, по себи удаљенијег. Ако домомржња представља структуралну матрицу аутошовинизма, повезницу индивидуалних осећања која код важног дела друштва прерастају у сецесионистички порив и самопорицатељску страст, онда се може рећи да је необуздани, убилачки презир према већинској, класној маргини, према сиромашнима, депривилегованом народу и поткласи – срж аутошовинизма“ (одломак из књиге).


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *