Prof. dr Irena Arsić – Dubrovački vek ćirilice (2.deo)

Kako je ćirilično pismo u Dubrovniku 19. veka bilo deo preovlađujućeg srpskog nacionalnog osećanja u intelektualnim, odnosno kulturnim krugovima

Književni istoričar prof. dr Irena Arsić jedan je od naših najboljih raguzologa. Njeno kapitalno delo Srbi u Dubrovniku, stvarano tri decenije, pobudilo je veliko interesovanje, kako intelektualne elite, šire javnosti, tako i brojnih medija. Dr Irena Arsić u nastavku razgovora za Pečat govori o svom dugogodišnjem istraživačkom radu.

Tragali ste po Arhivu Dubrovnika, koji je jedan od najznačajnijih arhiva u ovom delu Evrope. Kakva su vaša iskustva?
Doktorat sam radila 90-ih godina, tako da Doktorat sam radila 1990-ih godina, tako da tada nisam bila u prilici da boravim u Dubrovniku i radim u arhivu, nego sam to pokušavala da nadoknadim u ostavštini Milana Rešetara u Pragu. Za sve to vreme Dubrovački arhiv, najviše u pričama mog mentora, profesora Miroslava Pantića, kao i mog dragog, nažalost pokojnog kolege Predraga Stanojevića, bio je cilj mog daljeg profesionalnog angažovanja. Kada sam se konačno našla u čitaonici Dubrovačkog arhiva, u Sponzi, mislila sam da sam dosegla najviši vrh u svojoj karijeri. A kada sam pojedine snimke iz Dubrovnika, te 2005. godine pokazala profesoru Pantiću, razumela sam njegove reči: „Ja, kada sam bio živ, išao sam u Dubrovnik.“
Od tada sam redovno, više puta godišnje, radila u Dubrovačkom arhivu. Tamo su me, mada s preporukom, što je običaj i obaveza u svim arhivima sveta, srdačno prihvatili i u potpunosti mi omogućili rad. Tokom vremena sve moje nove knjige, naravno štampane ćirilicom, prvo sam nosila u Dubrovački arhiv, i sasvim sam sigurna da su ih i ostali, sem onih kojima sam ih uručivala, lepo prihvatali.
Moja istraživanja, kao što je poznato, vezana su za 19. vek, konkretno za Srbe u Dubrovniku. U tom smislu, imala sam priliku da pregledam te fondove, odnosno uglavnom ostavštine značajnih ličnosti iz Dubrovnika toga doba, kao i arhive srpskih institucija. Sasvim pouzdano tvrdim da nije bilo dokumenta koji mi je bio nedostupan. U jednoj prilici, na šta ste sigurno mislili u svom pitanju, rukopis pesme Meda Pucića nije bio u čitljivom stanju, ali mi je, na moje insistiranje, donet na uvid.
U knjizi ste se osvrnuli na rezultate istraživanja savremene hrvatske istoriografije. Kada se porede njihova i naša istraživanja, šta možete reći?
Što se tiče srpskih naučnika, to interesovanje je znatno opalo u odnosu na raniji period. Nekoliko radova je objavljeno 1990-ih godina (knjige Jeremije Mitrovića, Svetozara Borka), ali je na tome i ostalo. Što se tiče hrvatske istoriografije, pitanje Srba katolika je u poslednje tri decenije postalo tema ovih istoričara. Dubrovčanin Ivo Banac dao je svojevrsni uvod, 1980-ih godina, svojom studijom o prekršenom pravilu od strane Dubrovčana, po kojem se smatra da je verska pripadnost odlučujuća u oblikovanju nacionalnog određenja. Banac je tada izdvojio tri ličnosti značajne za period srpskog nacionalnog određivanja u Dubrovniku, Đorđa Nikolajevića, Matiju Bana i Meda Pucića. Dalje je nastavio Stjepan Ćosić, sastavljajući svoje studije na arhivskim istraživanjima, čime je pružio značajan materijal i za dalja izučavanja. Naime, na osnovu Ćosićevih tekstova, između ostalog, mi smo početak nacionalnog prepoznavanja u Dubrovniku pomerili za nekoliko decenija, a on je, pored šireg proučavanja ličnosti i dela iz kruga srpske katoličke inteligencije u Dubrovniku, doneo i značajan dokaz o postojanju srpskog nacionalnog osećanja i među nižom inteligencijom, kao i šire u građanstvu. Izuzetno cenim njegovu monografsku studiju o Luju Vojnoviću, potpuno zanemarenom srpskom velikanu. Pored Ćosića, odnosno pre njega, pošto se ovom temom bavi već četiri decenije, mada su rezultati u vidu knjige objavljeni tek 2011, tu je i Nikola Tolja. Tolja je svoju knjigu Dubrovački Srbi katolici – istine i zablude napisao na osnovu dubrovačke periodike, prateći iz dana u dan njihove aktivnosti, oglašavanja i sudbine. Tolja nam je pružio i najpotpuniji spisak dubrovačke inteligencije, od preko 160 ličnosti, upućujući na to da ih je bilo i na desetine više, posebno u redovima katoličkog sveštenstva.
Kakav je položaj ćirilice u Dubrovniku kroz vekove?
O upotrebi ćirilice u Dubrovniku u starija vremena dosta je argumentovano pisano od najuglednijih srpskih filologa, i ti rezultati su odavno verifikovani u nauci. Međutim, vidno je zapostavljen pri ovome 19. vek. A to je u Dubrovniku bio i vek ćirilice. Naime, tada je počelo izdavanje ćirilskih spomenika iz Dubrovačkog arhiva. Prvi je u Dubrovniku ćirilske spomenike, kao što je poznato, priredio za štampu Đorđe Nikolajević 1840. godine, da bi srpske spomenike u dve knjige izdao dubrovački plemić Medo Pucić, u Beogradu 1858. i 1862. Početkom 20. veka Spomenike dubrovačke izdavao je dubrovački istoričar Antun Vučetić. Đorđe Nikolajević je od bečkih vlasti, čim se za to ukazala prilika, posle revolucionarnih događaja, i zvanično zatražio upotrebu srpskog jezika i ćirilice u školama i administraciji. To tada nije dozvoljeno. Uz opravdanje da narodni jezik nije još podesan, uvođenje je odloženo, da bi narodni jezik i ćirilica bili uvedeni u Dubrovačku gimnaziju kao nastavni u oktobru 1869. godine.
Međutim, istorija dubrovačkog školstva ne ističe činjenicu da je uz latinicu za učenike bila u nastavi obavezna i ćirilica. Tako su dubrovački gimnazijalci, od šezdesetih godina 19. veka, u okviru maternjeg, srpsko-hrvatskog jezika imali obavezu da pišu svoje radove naizmenično ćirilicom i latinicom, kao što su im u obaveznoj lektiri, pa i u samoj školskoj biblioteci, bila dela štampana i ćirilicom. Prema tome, generacije dubrovačkih gimnazijalaca, rođenih od polovine veka pa kasnije, poznavanje i upotrebu ćiriličnog pisma imali su kao deo svog obaveznog obrazovanja. U tom smislu, dubrovačka periodična izdanja, novine, časopisi, kalendari, ali i knjige i čitave edicije štampani su i ćirilicom. Tako je dubrovački izdavač Dragutin Pretner najznačajnija, najtraženija izdanja iz svoje reprezentativne „Narodne biblioteke“ štampao i ovim pismom, kao i druga svoja izdanja.
Što se dubrovačke periodike tiče, urednici i autori bili su svesni značaja koji je pridavan pitanju upotrebe ćiriličnog, odnosno latiničnog pisma. Tako povodom prvog broja časopisa Slovinac, ambiciozno zamišljenog da sem literarne ima i svoju društveno-nacionalnu misiju, Medo Pucić piše Stojanu Novakoviću iz Dubrovnika 1878: „Ja ću štampati moje stvari ćirilicom, lijepo bi bilo da nam Vi štogod pošaljete latinicom, da se tako barem rugamo budalaštini naših i Vaših jednostranaca…“
Tako je u prvom broju časopisa Slovinac, na trećoj strani, štampana ćirilicom Pucićeva pesma Srbi na Kosovu 1878. U novinama Dubrovnik, glasilu Srpske stranke u Dubrovniku, takođe su u doba urednika Antuna Fabrisa pojedini članci štampani ćirilicom. U literarnom časopisu Srđ, koji se tradicionalno nastavlja na ranija književna periodična izdanja u Dubrovniku, tekstovi su, takođe, bili štampani ćiriličnim i latiničnim pismom, kao i naslovna strana. Međutim, vrlo je indikativno za položaj ćirilice u Dubrovniku toga doba da je prihvaćena i u ličnoj prepisci samih Dubrovčana. Tako se Medo Pucić, iz Dubrovnika 1860. godine, u pismu ispisanom ćirilicom, jada svom prijatelju Matiji Banu, koji je u Beogradu, ironično pričajući dva-tri događaja koja svedoče o njegovom neveselom materijalnom stanju. Ćirilično pismo u Dubrovniku 19. veka ravnopravno je latiničnom a deo je preovlađujućeg srpskog nacionalnog osećanja u intelektualnim, odnosno kulturnim krugovima.

Šta treba učiniti da se svest o važnosti srpske dubrovačke književnosti, dakle misija Srba katolika i pravoslavnih, podigne na željeni naučni nivo?
Čitav moj naučni rad, a bavim se istraživanjima tri decenije, usmeren je u tom pravcu. Međutim, ne nailazim na potrebnu reakciju. Moje knjige, predavanja i uopšte zalaganja, priznajem, izazivaju interesovanja, ali to nije dovoljno. Potreban je temeljan pristup i dobar plan koji bi uključio više istraživača. Nešto slično je postojalo kao ideja – profesor Radoš Ljušić je nameravao da u okviru projekta Ministarstva za nauku Republike Srbije uključi i dubrovačka istraživanja, odnosno angažuje mene i moje dve mlađe koleginice (mada smo sve tri književni istoričari, jer istoričara koji se bave Dubrovnikom 19. veka – nema), ali, kako je poznato, novi projektni ciklus je odlagan a, koliko znam, sada konačno odložen… Nedavno sam, u okviru ciklusa „Dubrovnik u Beogradu“, od mlađih kolega čula za mogućnost da se dubrovačka književnost i kultura proučavaju u sistemu marginalnih kultura, što je sada, oprostite na izrazu, moderno. Pa, ako je tako, slažem se, samo neka krene. To i nije nova kvalifikacija. Još je, čini mi se, Deretić rekao da je Dubrovnik „prazan rukav(ac) srpske književnosti“.
Šta govorite studentima, doktorandima, kako ih hrabrite, upućujete?
Ovo vaše pitanje je pobudilo moja sećanja na profesora Miroslava Pantića. Ako je potrebno da podsetim – on je najznačajniji srpski raguzolog druge polovine 20. veka, s jakim uticajem na proučavaoce dubrovačke tradicije širom naših prostora. Sedmično sam odlazili kod njega, najpre na fakultetu, a zatim u Akademiju, pune dve decenije. Bilo je to usko društvo – nas dvoje-troje. I nisu svi dolazili do kraja, do njegove smrti. Profesor Pantić je tako govorio o Dubrovniku da biste stekli utisak da je baviti se tim temama – privilegija, bez mnogo ubeđivanja, profesorskih načina da pridobije. Čak i suprotno. Umem da kažem da me je na taj način trajno „zarazio“ Dubrovnikom.
Što se mene tiče, pokušavam da mlade ljude, koji krenu neizvesnim putevima nauke, obavestim o prednostima i lepotama bavljenja dubrovačkom književnosti, kulturom i tradicijom. Posebno je bitna mogućnost istraživanja, jer oblast kojom se bavim – novija dubrovačka književnost, neistražena je i obiluje brojnim temama. A to je vrlo pogodno za mlade istraživače. U tom smislu sam 2015. priredila zbornik studija doktoranada s Filozofskog fakulteta u Nišu Iz novije dubrovačke književnosti s temama o književnom radu Matije Bana, dum Ivana Stojanovića, Nikše Gradi, Josipa Besre. Od šest autora, ja sam bila sedmi, njih petoro su danas doktori nauka, četvoro angažovanih na fakultetima, a dve mlađe koleginice su i doktorirale u oblasti novije dubrovačke književnosti. Tu je objavljen i tekst Jelene Mladenović koji konačno utvrđuje intervencije na ključnoj knjizi Josipa Berse za dubrovački 19. vek, Dubrovačke slike i prilike, prilikom njenog priređivanja za štampu, što je tema koja decenijama opseda raguzologe.
Pored toga, u časopisu za filološke nauke Philologia Mediana već jedanaest godina se objavljuju dubrovačke teme, i to s nastojanjem da se ima uvid u savremenu literaturu koja se objavljuje i u Dubrovniku, i u Hrvatskoj, a ne da se, što je nažalost slučaj, obrađuju stare teme na prevaziđeni način. Tako je u ovom časopisu objavljen i rukopis drame dum Ivana Stojanovića, koji je, u Znanstvenoj knjižnici u Dubrovniku, pronašla Biljana Ćirić.

Kraj