Bio je sudija Ustavnog suda Jugoslavije, potpredsednik Vlade Republike Srbije od 1994. do 2000. godine, član Komisije za pisanje Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, Ustava Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. i Ustava Crne Gore iz 1992. godine.

Ispraćaj posmrtnih ostataka je obavljen u krugu porodice, navodi se u saopštenju.

Iz mnoštva tekstova koje je dr Ratko Marković napisao za Pečat izdvajamo za ovaj trenutak tekst iz 2012. godine.

Srbija kao Jovan bez zemlje

Piše prof. dr Ratko Marković

Ako EU krene da traži od Srbije da poštuje teritorijalni integritet svojih istorijski, geografski ili administrativno oblikovanih delova teritorije, Srbija će, kao engleski kralj iz XIII veka Jovan Bez Zemlje (koga je papa Inokentije III, pošto ga je prethodno ekskomunicirao, primorao da Englesku proglasi posedom Svete stolice) ostati bez teritorije i samim tim prestati da postoji kao država

EU je u svojoj Strategiji o proširenju podmetnula Srbiji novo kukavičje jaje. Ona tako postupno, ali uporno i sistematski, steže obruč oko Srbije. Može joj se, jer Srbija traži da postane njena članica. I pošto je ona molilac, Srbiji se lestvica koju bi trebalo da preskoči, ne bi li bila primljena za članicu EU, stalno podiže uvis. Ta taktika primenjena je prema Srbiji i u Rambujeu. Tamo je lestvica bila podignuta na visinu koju nijedna država koja drži do sebe ne bi mogla da preskoči. Zbog toga je Srbija bila zasuta bombama. Otuda i zebnja neće li Srbija i ovoga puta slično proći ako ne bude popustljiva prema neumoljivim zahtevima EU.

FIKCIJA O ODMETANJU KOSOVA Svaka nova stepenica na „evropskom putu“ za Srbiju je novi Šokenhof. Najnovija je verovatno prva u nizu „teških odluka“, o kojima govori Ketrin Ešton, koju bi Srbija trebalo da donese u vezi s Kosovom. Od Srbije se, naime, traži da u predstojećem „političkom dijalogu“ s Kosovom „poštuje teritorijalni integritet Kosova“. Amerika već suflira Srbiji da je sledi. Zamenik pomoćnika (!) državnog sekretara Filip Riker je brže-bolje izjavio da njegova zemlja „podržava teritorijalni integritet i državni suverenitet Kosova“. Kako li bi postupila Amerika da Srbija prizna ista obeležja Teksasu? Ako Srbija pristane na ovaj izraz (to je, u suštini, novi uslov), rastojanje do njenog faktičkog priznanja Kosova kao države biće kraće nego što je bilo pre tog pristanka. Srbija će tada biti nadomak priznanja Kosova. To još jednom potvrđuje slutnju o tome da krajnji cilj približavanja Srbije EU, kako ova taj proces vodi, nije članstvo Srbije u njoj, nego obezbeđivanje državnosti Kosova. Amerika i EU imaju ognjenu želju da vide Kosovo kao državu. Najnovijim zahtevom Srbiji, Kosovu se obezbeđuje teritorija, kao njegova vlastita. To i jeste jedan od bitnih elemenata države. Sledeći i poslednji biće poštovanje državnog suvereniteta Kosova. Kad i to učini, Srbija se može učlaniti u EU. Tako bi Srbija, poput brkate slatkovodne ribe u njenim rekama, progutala mamac koji se zove EU.
Pošto na Zemlji više nema teritorija nepokrivenih državnom vlašću, EU obezbeđuje teritoriju Kosova na račun teritorijalnog integriteta Srbije. Da bi Kosovo postalo celo, Srbija ne može da ostane cela. To znači da i srpski manastiri na Kosovu više nisu srpski. Izmišljotinom o teritorijalnom integritetu Kosova, i oni bi postali kosovski. Ovaj najnoviji (svakako, ne poslednji) zahtev EU znači da bi Srbija trebalo da se odrekne dela svog naroda i dela svoje teritorije kako bi se od njih napravila nova država Kosovo. Njima bi ona trebalo da plati članstvo u EU. EU neće da vidi istinu. Od Srbije se nije odmetnulo Kosovo. Od Srbije su se odmetnuli kosovski Albanci. EU su za fikciju o odmetanju Kosova od Srbije i na toj osnovi o državnosti Kosova neophodni kosovski Srbi na Kosovu. Otuda i njeno nepopustljivo nastojanje da ukrca kosovske Srbe u „narod Kosova“, ne bi li se tako zataškala istina da Albanci, pored Albanije, stvaraju još jednu albansku državu. Ta fikcija je neophodna i zbog toga da bi se sačuvale važeće državne granice Makedonije i Grčke.

NADA I OKREPLJENJE Nadu da Srbija ovog puta neće nasesti, dale su izjave predsednika Republike o najnovijoj uceni EU. Raduje posebno ona da Srbija neće pregovarati o sprovođenju nezavisnosti takozvane države Kosovo. Predsednik dalje veli:„Tome je došao kraj, mada stalno slušamo da o statusu Kosova nema pregovora i da se mi o tome ništa ne pitamo… Jesmo u nedaćama, ali ne može svako da nas gazi i neće.“ Posle poslušničke i kapitulantske vladavine Demokratske stranke, ovakve izjave deluju isceljujuće. One osokoljuju i vraćaju poljuljano samopouzdanje narodu. Ova izjava predsednika Republike dvojako je dobra. Prvo, ona će olabaviti psihičku napetost građana, koje stalno spominjanje rokova i datuma, i predočavanje što stvarnih, što izmišljenih uslova svake evropske bagatele za članstvo Srbije u EU, odvodi u psihozu posebne vrste. Drugo, ona opovrgava tvrdnju Madlen Olbrajt i njenih trabanata da Srbi popuštaju samo pod pritiskom, kad im se zapreti kaznama, trpljenjem, gubicima.
Suštinu ucene Srbije za otpočinjanje pristupnih pregovora o članstvu u EU Ketrin Ešton je ovako izrazila:„Koraci ka vidljivom i održivom poboljšanju odnosa s Kosovom su od ključnog značaja za početak pregovora o pridruživanju Srbije EU.“ Ovo će ponoviti i Štefan File. Dakle, poboljšanje odnosa između „dve strane“ prevaljuje se samo na jednu stranu – Srbiju. Po logici stvari, loše odnose trebalo bi valjda da poboljšava ona strana koja ih je pokvarila. Iz izjave evropskih zvaničnika proizlazi da je Srbija ta koja je odnose s Kosovom pokvarila, pa je na njoj i da ih poboljša. Istina je, kao i uvek kad je reč o odnosima Srbije i Kosova, drukčija od evropske priče o tome. Odnosi između „dve strane“ su pogoršani zbog toga što su kosovski Albanci na svoju ruku na delu teritorije Srbije proglasili svoju državu. Od Kosova se zbog toga očekuje da izgladi odnose sa Srbijom, a ne obrnuto, Srbija s Kosovom. Poenta je u tome što Amerika i EU poboljšanje odnosa Srbije s Kosovom vide isključivo kao pristajanje Srbije na postojanje države Kosovo, pa makar ova tu „državu“ i ne priznavala. Za početak pristupnih pregovora dovoljno je da Srbija prizna da Kosovo više nije u Srbiji, dok će se već za učlanjenje Srbije u EU tražiti da Srbija prizna tuđu državu (Kosovo) u svojoj državi.

VEŠTO NAPRAVLJENA ZAMKA Zahtev za poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova je korak ka potvrđivanju državnosti Kosova. To je vešto napravljena zamka Srbiji. Obavezivanjem na poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova Srbija priznaje da ne samo što nema vlast na Kosovu, nego ni da teritorija Kosova više nije njena teritorija. Jer, poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova samim tim znači odustajanje od teritorijalnog integriteta međunarodno priznate države Srbije. Zbog toga je teza o poštovanju teritorijalnog integriteta Kosova za Srbiju protivustavna. U Ustavu Republike Srbije piše (član 8) da je „teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva“. Ako Kosovo ima teritorijalni integritet, tada ono nije više u Srbiji, jer ne može jedna država, Srbija, imati dva teritorijalna integriteta.
U međunarodnom pravu teritorijalni integritet je obeležje međunarodno priznate države. Teritorijalni integritet je „monopol jedne države da vrši državnu vlast na teritoriji u međunarodnom priznatim granicama“ (Milan Bartoš). A u teoriji države uobičajena definicija države je da je ona „teritorijalna zajednica ljudi s vrhovnom vlašću“. Elementi države su: „zemljište, ljudi koji na tom zemljištu stanuju, vlast koja nad njima gospodari“ (Slobodan Jovanović). Ono što jednu teritoriju čini integralnom, to je državna vlast. Kad se teritorijalni integritet vezuje za Kosovo, jasno je da se tada u Kosovu vidi država, jer samo država ima teritorijalni integritet. Teritoriju teritorijalnih jedinica u državi (opština, okruga, oblasti i sl.), država može u svako doba menjati Zakonom o teritorijalnoj podeli, a pravo svojine na zemljište pojedinaca i pravnih lica može, pod uslovima utvrđenim ustavom (zakonom), oduzeti (eksproprisati). Zbog toga Povelja UN, taj svetski ustav, garantuje teritorijalni integritet isključivo državama. Samo države mogu biti članice UN. Državna teritorija se može menjati samo po pravilima međunarodnog prava, dok se teritorija administrativnih jedinica u državi može menjati po pravilima ustavnog (državnog) prava. Drugim rečima kazano, načelo teritorijalnog integriteta važi samo u odnosima između države, a ne i u odnosima između teritorijalnih jedinica u državi. Ustav Srbije kaže da je Kosovo i Metohija teritorijalna jedinica (autonomna pokrajina) u državi Srbiji.
Dozlaboga naivno i licemerno istovremeno zvuči objašnjenje ove fraze koje je dao Štefan File, evropski komesar za proširenje EU: „Formulacija o teritorijalnom integritetu Kosova ne prejudicira status. Teritorija je jedan od elemenata i nije odlučujući faktor državnosti.“ File verovatno ne zna ili se pravi da ne zna da su svi elementi države odlučujući za taj pojam, u smislu da su konstitutivni, jer bez bilo kojeg od njih države nema.

BRUTALNOST I „UMEKŠAVANJE“ EU je gotovo mesec dana isprobavala kako da ugradi u svoj zvanični dokument polazni stav o Kosovu kao državi (premda u tom stavu nije jednodušna). Raspon upotrebljenih formulacija za izražavanje tog stava išao je od neposrednih do posrednih. Prvu probu, ujedno najbrutalniju i najogoljeniju, napravio je Martin Šlaf, predsednik Evropskog parlamenta, koji je kao uslov za otpočinjanje pristupnih pregovora istakao priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Pošto, budući odveć gruba, ova formulacija nije mogla da prođe, usledio je „mekši“ rečnik koji je postizanje iste suštine samo vremenski odložio. Upotrebio ga je Andreas Šokenhof, zamenik vođa stranačke većine u Bundestagu, kao zahtev Srbiji da do kraja tih pristupnih pregovora zaključi s Kosovom pravno obavezujući sporazum o poštovanju dobrosusedskih odnosa. Čim je javnost u Srbiji shvatila da je ta formulacija eufemizam za priznanje nezavisnosti Kosova, usledila je zapovedna formulacija o poštovanju „teritorijalnog integriteta Kosova“ od strane Srbije u spomenutom dokumentu EU. Nju je, koliko pobožno, toliko trapavo i neubedljivo, najupornije branio Štefan File.
Da EU, bez obzira na to što nije u tome jednoglasna, smatra Kosovo državom, vidi se i iz sledećeg odlomka u njenim najnovijim dokumentima:„Srbija i Kosovo ne mogu da se međusobno blokiraju na odvojenom putu ka članstvu u EU… Vidljivo i održivo poboljšanje odnosa je potrebno da bi i Srbija i Kosovo mogli da nastave svojim putem ka EU, i da bi se izbeglo da jedno drugo blokiraju na tom putu.“ Ovu izjavu nije potrebno tumačiti. Njen smisao je po sebi jasan i razumljiv. EU smatra da su Srbija i Kosovo dve odvojene države, pošto članice EU mogu biti samo države. Po njoj, Srbija i Kosovo stoje na ravnoj nozi. Prelazi se čak preko činjenice da Kosovo nema svoje ja u međunarodnim odnosima. Ambasador Nemačke u Srbiji Hajnc Vilhelm ide još dalje, pa veli:„Normalizacija odnosa između Srbije i Kosova znači da Srbija neće sprečavati Kosovo da postane član UN i EU.“ Dakle, konačno je jasno kazano da normalizacija odnosa Srbije i Kosova znači da Srbija doprinese da Kosovo dobije i u formalnom smislu sve elemente države, koja će zatim postati članica EU i UN. U tome je, zapravo, sve licemerstvo tvrđenja EU da se od Srbije ne traži da prizna Kosovo, nego samo da „poboljša“, „normalizuje“ odnose s Kosovom, da učini „vidan i održiv napredak u odnosima s Kosovom“. Amerika i EU smatraju, kako je to usred Beograda izjavila Hilari Klinton, da je Kosovo nezavisna država koja ima „teritorijalni integritet“, jer se državne granice, osim u slučaju Srbije, u Evropi neće menjati. Klintonova Srbima s Kosova daje savet da gledaju u Prištinu, a da zadrže veze sa Srbijom. Od Srbije se traži da u odnosima s takvim Kosovom postigne „vidan i održiv napredak“.

NESLAVNO RAZNOGLASJE  O sibilsko značenje fraze o poštovanju teritorijalnog integriteta Kosova spotakli su se i naši političari, zbog čega se, svakako, neće proslaviti. Tako je u vezi sa pitanjem o kojem bi trebalo da postoje sloga i postojanost u stavovima, došlo do raznoglasja i neverovatne promenljivosti stavova. Predsednik Vlade je u sredu uveče (10. oktobra) rekao da je uznemiren formulacijom o teritorijalnom integritetu Kosova i da je „možda bilo poštenije od Srbije tražiti da prizna nezavisnost Kosova, nego da prizna teritorijalni integritet Kosova“. Još je izrazio uverenje da je „dijalog“ s Prištinom, posle ove formulacije, postao bespredmetan. Već u četvrtak ujutro (11. oktobra), posle susreta sa Štefanom Fileom, saopštio je javnosti da spomenuta formulacija nije novi uslov Srbiji za nastavak njenih evropskih integracija i da je Srbija „spremna za nastavak dijaloga s Prištinom“. Štaviše, kazao je predsednik Vlade, „Srbija je opredeljena za podizanje dijaloga na politički nivo, za nastavak tehničkog dijaloga, kao i za primenu svih sporazuma postignutih u Briselu“. Istog dana (11. oktobra) predsednik Republike u razgovoru sa Štefanom Fileom napominje da bi Evropa, ukoliko iskreno želi da joj se Srbija pridruži, trebalo da izmeni tu problematičnu formulaciju. U isto vreme, predsednik Vlade u duplikatu (prvi potpredsednik Vlade) veli da je formulacija o teritorijalnom integritetu Kosova „pogrešno protumačena“ i da je samo reč o „nespretnoj formulaciji“ koja nema značenje koje joj pridaje naša javnost.
Na ishodište ove formulacije, naizgled prostodušno, a u stvari surovo, ukazao je češki potpredsednik Vlade i ministar inostranih poslova Karel Švarcenberg:„Moramo biti realistični. Srbija je izgubila rat. A u ratu se često gube teritorije! To je tako uvek bilo u istoriji.“ Dakle, u tome je suština (nedavno je o tome da je Srbija izgubila Kosovo u ratu, iako ne kaže s kim, pisao u „Politici“ Dragan Bujošević). Kosovo je Srbiji oduzeto u osvajačkom ratu NATO-a protiv Srbije. Status Kosova rešen je ishodom tog rata. Deklaracija nezavisnosti Kosova kosovskih Albanaca je političko-pravno sankcionisanje tekovina agresije NATO-a na Srbiju.
U svakom slučaju, ako EU krene da traži od Srbije da poštuje teritorijalni integritet svojih istorijski, geografski ili administrativno oblikovanih delova teritorije, Srbija će, kao engleski kralj iz XIII veka Jovan Bez Zemlje (koga je papa Inokentije III, pošto ga je prethodno ekskomunicirao, primorao da Englesku proglasi posedom Svete stolice) ostati bez teritorije i samim tim prestati da postoji kao država. Možda je i to način da EU, kao što je svojevremeno Inokentije III učinio s Engleskom, prizove neposlušnu Srbiju pameti i učini od nje, kao što je to bila pod prethodnom vladom, poslušničku zemlju.
„Formulacijom“ o teritorijalnom integritetu Kosova, EU lukavo navodi vodu na vodenicu Ahtisarijevog plana. Od jedne do druge prepreke „na evropskom putu“ Srbije ostvaruje se deo po deo tog plana. „Formulacija“ je učinila jasnim rešenje koje EU sprema severu Kosova. O tome više nikakav „dijalog“ nije ni potreban, jer, jednostavno, više nema o čemu da se razgovara. Na severu celovitog Kosova, gde su Srbi većina, može postojati samo pojačana („obogaćena“) lokalna samouprava u okviru samostalne države Kosovo. Tako je kao ishod primene osiromašenog uranijuma u Srbiji na srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija nastala država kosovskih Albanaca, u kojoj postoji obogaćena lokalna samouprava za kosovske Srbe na njenom severu. Uostalom, EU je i zamislila „dijalog između Beograda i Prištine“ kao sprovođenje u delo čitavog Ahtisarijevog plana za Kosovo. Kosovo je tako postalo žalosni primer kako se i u Evropi na prelomu HXI veka (u Africi i Aziji i danas) državna teritorija i politički režimi mogu kao nekada, pre pojave međunarodnog prava, menjati ratom.

Pečat 09/11/2012