Povratak imenice razorne moći

Svet ima pravo da se zapita kakav je to „genocid“ počinjen nad Ujgurima u Kini, ako je tokom poslednjih 40 godina njihova populacija uvećana s 5,5 na 12,7 miliona, a prosečan životni vek produžen s tridesetak na 72 godine

Premda to na prvi pogled nije uočljivo, Srbija i Kina se, paralelno, suočavaju s teškim izazovom spoljnog poricanja zločina pretrpljenih tokom Drugog svetskog rata, odnosno Rata protiv japanske agresije. Licitiranje brojevima srpskih žrtava u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj dobro je poznato, barem ovdašnjoj javnosti. S druge strane evroazijskog superkontinenta događa se sličan proces, ali u drugačijim političkim, kulturološkim i ekonomskim okolnostima.
Dok Kina, na primer, tvrdi da je tokom masakra u Nanđingu, koji su decembra 1937. i januara 1938. godine počinile japanske okupacione trupe, stradalo oko trista hiljada ljudi (više od 260 hiljada prema Međunarodnom vojnom sudu za Daleki istok), istoričar Ikohito Hata iz Tokija odgovara da je broj žrtava u Nanđingu iznosio četrdesetak hiljada (The Nanking Incident, 1986). Japan, pri tome, u šintoističkom hramu Jasukuni ističe imena i odaje poštu osuđenim ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata (tekst posvećen pomenutom masakru, pod naslovom „Nanđing kao kineski Jasenovac“, „Pečat“ je objavio u broju 644, 11. decembra prošle godine).
Pokušaji potpune promene utvrđenih istorijskih činjenica u oba slučaja dopunjeni su nekom vrstom, pre svega medijskih, ali i konkretnih političkih „kontraoptužbi“ protiv dve zemlje. Srbija i Kina optužene su za navodne zločine genocida počinjene u savremeno doba. Ove, ali i druge optužbe, poput onih protiv Kine u vezi s navodnim kršenjem ljudskih prava u Hongkongu i na Tibetu, ciljano prate i dopunjuju agresivne pokušaje labavljenja, pa i razgradnje identitetskih, političkih i ekonomskih prostora dva naroda po okupacionim šavovima iz vremena njihovog najvećeg stradanja: svetskih ratova u slučaju Srbije, odnosno katastrofe koju su Kini doneli najpre opijumski ratovi, a potom nasilje, stradanja, uzurpacije, eksploatacija i poniženja koji su potrajali do sredine prošlog veka. [restrict]

STEREOTIP OPTUŽBI ZA GENOCID Kina je suočena s optužbom SAD i njihovih saveznika da je proteklih godina počinila genocid u Sinđangu, autonomnoj oblasti muslimanske ujgurske manjine na severozapadu zemlje. Američki mediji, ali i političari, imenicu genocid potegli su po matrici koja je utvrđena i isprobana na Balkanu devedesetih godina. Neupitne ispovesti žrtava i reportaže, u ovom slučaju pisane na daljinu, dopunjene su opisima logora koji interpretativno naginju holokaustu koliko god se može, a u kojima je, prema zapadnim medijima, utamničeno dva miliona Ujgura. Zatim, šokantnim ispovestima o grupnim silovanjima, upotrebi elektrošokova i drugih vidova torture koji kod prosečnog Amerikanca ili Evropljanina treba da izazovu burne emocije i strah, a potom i odlučnost da se prikazano zlo zaustavi, možda i po svaku cenu.
Optužbe protiv Kine za navodni genocid u Sinđangu zasnovane su na radu i člancima nemačkog antropologa Adrijana Cenca iz 2019. godine, kada je u zapadnim medijima podignuta čitava medijska bura na ovu temu. Potom je usvojen američki zakon kojim je osuđeno navodno nasilje u Sinđangu i otvorena vrata za sankcije tamošnjim zvaničnicima. Čitava stvar je vrlo brzo internacionalizovana. Najpre su se, početkom jula 2019, okupile 22 zapadne zemlje koje su osudile politiku Kine u Sinđangu. Svega nekoliko dana kasnije, 50 zemalja, među kojima je mnogo muslimanskih, podržalo je Kinu, da bi ovaj broj do kraja godine, prema navodima „Global tajmsa“, iznosio 54.
Institut za strategiju i politiku „Njulajns“ iz Vašingtona 8. marta ove godine objavio je da je utvrdio da Kina snosi, kako je navedeno, državnu odgovornost za genocid nad Ujgurima i kršenje Konvencije UN o genocidu. U izveštaju ove organizacije, na 55 stranica, izložene su tvrdnje da je Kina tokom poslednjih godina počinila zločin genocida u Sinđangu.
Od pet načina za izvršenje genocida prema odgovarajućoj konvenciji UN – ubijanje članova određene grupe, nanošenje teških telesnih ili mentalnih povreda, namerno potčinjavanje životnim uslovima uspostavljenim tako da dovode do fizičkog uništenja u potpunosti ili delimično, nametanje mera za sprečavanje rađanja i prisilno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu – Kina je, prema ovom izveštaju, upotrebila svih pet vidova izvršenja genocida, iako bi joj za optužbu za genocid bio dovoljan samo jedan.
„Ujgurski zatočenici u logorima su lišeni osnovnih ljudskih prava, teško su poniženi i podvrgnuti nehumanom postupanju ili kažnjavanju, uključujući zadržavanje u samicama bez hrane na duži period. Samoubistva su postala toliko česta da zatvorenici moraju nositi posebne uniforme koje bi ih sprečavale da to učine“, navedeno je u izveštaju pomenutog instituta.

SANKCIJE I KONTRASANKCIJE Dve nedelje nakon objave ovog izveštaja, SAD, Velika Britanija, Kanada i EU uvele su usaglašene sankcije protiv četvorice kineskih zvaničnika iz Sinđanga, zbog navodnog kršenja ljudskih prava u toj autonomnoj oblasti. Evropska unija je zamrzla imovinu preduzeća „Sinđang prodakšn end korps pablik sekjuriti biro“. Prema medijskim izveštajima, EU je pomenutu kompaniju nazvala državnom ekonomskom i paravojnom organizacijom koja upravlja Sinđangom.
Državni sekretar SAD Entoni Blinken saopštio je potom da udruženi transatlantski odgovor šalje snažan signal onima koji krše ili zloupotrebljavaju međunarodna ljudska prava i da će se sprovoditi dalje akcije u koordinaciji s partnerima koji isto misle.
„Nastavićemo da stojimo uz naše saveznike širom sveta u pozivanju da se odmah prekinu zlodela Narodne Republike Kine i donese pravda brojnim žrtvama“, rekao je Blinken.
Prethodno je odlazeći američki državni sekretar Majk Pompeo, sredinom januara, saopštio da je posle pažljivog ispitivanja dostupnih činjenica utvrdio da je, najmanje od marta 2017. godine, Kina pod vlašću i kontrolom Komunističke partije počinila zločine protiv čovečnosti protiv pretežno muslimanskih Ujgura i drugih članova etničkih i verskih manjinskih grupa u Sinđangu, dodavši da veruje da genocid traje i da smo svedoci sistematskog pokušaja Kine da uništi Ujgure.
Kina je odmah reagovala i uvela sankcije za 10 evropskih zvaničnika i četiri institucije koje su, kako je navedeno, oštetile kineske interese i zlonamerno širile laži i dezinformacije.

KINESKI ODGOVOR U komentaru Ma Čenga, istraživača jedne od kineskih tink-tank organizacija, objavljenom nedavno u listu „Čajna dejli“, navodi se da je najveća laž o „genocidu“ da je Sinđang uspostavio velike logore za milione muslimana u regionu.
„Međutim, stvarnost je takva da su se krajem devedesetih godina i početkom 21. veka u Sinđang infiltrirale verske ekstremističke snage koje su u regionu sprovodile česte terorističke aktivnosti. Da bi se lokalni stanovnici edukovali, da ojačaju svoj otpor uticaju terorizma i ekstremizma, u Sinđangu su uspostavljeni centri za obrazovanje i obuku za stručne veštine. Ovi centri potpisuju ugovor o obuci s regrutima koji jasno definišu ciljeve obuke, metode obuke, standarde diplomiranja i metode ocenjivanja i izdaju im sertifikate nakon što ispune standarde ocenjivanja“, navodi Ma Čeng.
„Pečat“ je već objavio da je u Sinđangu, od 1990. do kraja 2016. godine, zabeleženo više hiljada terorističkih napada na zvaničnike i građane. U tim napadima živote su izgubile stotine ljudi, prema nekim izveštajima više od hiljadu, što je tema o kojoj se u zapadnim medijima nerado ili uopšte ne govori. Predstavljanje svih činjenica u značajnoj meri bi promenilo ne samo ugao posmatranja već i kompletan rakurs tekućeg prikaza stvarnosti.
Napadi ujgurskih terorista zapretili su u jednom trenutku da se prošire izvan granica Sinđanga. Na Tjenanmenu se 2013. godine, u vreme kada je autor ovih redova živeo i radio u Pekingu, dogodio teroristički napad ujgurskih ekstremista u kojem je stradalo petoro, dok je povređeno 38 ljudi.
Kina je bila prinuđena da pokrene temeljnu kampanju suzbijanja terorizma, imajući pre svega u vidu tadašnju snagu Islamske države i drugih terorističkih i ekstremističkih organizacija, uključujući one iza kojih nesumnjivo stoje SAD. Prema podacima regionalne vlade Sinđanga, u akcijama kineskih snaga bezbednosti razbijeno je više od 1.588 terorističkih ćelija i uhapšeno 12.995 terorista.
O terorizmu i islamskom radikalizmu u Sinđangu govore dva dokumentarna filma Kineske globalne televizijske mreže (China Global Television Network). Naslovi filmova su „Tjenšan još uvek stoji – uspomene iz borba protiv terorizma u Sinđangu“ (Tianshan: Still Standing – Memories of fighting terrorism in Xinjiang) i „Crna ruka – Islamski pokret Istočnog Turkestana i terorizam u Sinđangu“ (The black hand – the East Turkistan Islamic Movement and terrorism in Xinjiang). Scene donedavno surove stvarnosti kineskog severozapada, iznete na upečatljiv i verodostojan način u ova dva dokumentarca, remete sliku koju zapadni mediji plasiraju o Sinđangu kao ekskluzivnom poprištu kršenja ljudskih prava.
Ma Čeng nas podseća i da postoje zapadni istraživači koji su boravili u Sinđangu – za razliku od autora koji o dešavanjima u tom kineskom autonomnom regionu pišu na daljinu – i napisali radove o tamošnjem stanju koji se znatno razlikuju od tekućih političkih narativa, kao što su francuski publicista Maksim Vivas i urednici i novinari američkog portala „Grejzon“.

Srpski koreni „velike zamene“ Izveštaje instituta „Njulajns“ dopunjuje članak posvećen balkanskim, odnosno srpskim korenima teorije „velike zamene“ stanovništva. Koren straha da će islamski element demografski preovladati u tradicionalno hrišćanskoj beloj Evropi pronađen je u teoriji koju iznosi autor članka Jasmin Mujanović da je Srbija, počevši od Prvog srpskog ustanka pa sve do Prvog svetskog rata, muslimansko stanovništvo slovenskog, turskog i arnautskog porekla sistematski proterivala i istrebljivala, što je model koji su, kako se navodi, kasnije preuzele Grčka, Bugarska i Rumunija.

CILJ OPTUŽBI JE KINESKI RAST Tokom poslednje četiri decenije populacija Ujgura u Sinđangu uvećana je s 5,5 miliona na 12,7 miliona, a njihov prosečni životni vek s 30 na 72 godine. Svet ima pravo da se upozna i s ovim, kao i drugim činjenicama kojih u izveštajima zapadnih medija nema.
Ma Čeng podseća da političari i mediji koji govore o „genocidu“ moraju da obraćaju pažnju i na kolonijalističku istoriju Zapada, koja obuhvata trgovinu robovima i istrebljenje autohtonih naroda, kao i na nacističke koncentracione logore. Po njemu, cilj „laži veka“ o Sinđangu je ubiranje višestrukih strategijskih dobitaka. „Za SAD, brzi uspon Kine je njen ’izvorni greh’. Sve dok se Kina brzo razvija, a SAD ne budu voljne da se odreknu hegemonizma i politike moći, biće teško poboljšati trenutne kinesko-američke odnose“, navodi Ma Čeng.
U kontekstu strategijske igre Kine i SAD, koju Ma pominje, borba dve sile u vezi sa Sinđangom biće dugoročna. Zanimljiv je, međutim, njegov stameni zaključak da su napadi SAD i saveznika na Sinđang, zapravo, samo potvrda ispravne politike koja se u samom Sinđangu sprovodi: „Činjenica da su SAD uvek nastojale da maksimalno ocrne Sinđang znači da je kinesko upravljanje Sinđangom ispravno i efikasno, te da se Kina toga mora pridržavati. Sinđang se suočava s mnogim problemima i teškoćama, a potrebno je obaviti još mnogo osnovnog posla kako bi se dalje unapređivao njegov razvoj. Kina bi trebalo da izgradi bolji i dugoročniji, stabilni i prosperitetni Sinđang, koji će biti najsnažniji odgovor na laži o ’genocidu’.“

Tvrdi pamuk iz Sinđanga Privreda Sinđanga u značajnoj meri počiva na eksploataciji uglja, nafte i proizvodnji pamuka. Ukoliko se zna da je, prema podacima iznetim u „Čajna dejliju“, izvoz kineskih tekstilnih proizvoda lane dostigao vrednost od 1,07 biliona juana, uz rast od 30,4 procenta, „Ejč end em“, „Najk“ i drugi veliki zapadni brendovi mogli bi, kako list navodi, da progutaju gorku pilulu zbog stava njihovih vlada i medija protiv pamuka proizvedenog u Sinđangu, dok kineski potrošači spontano bojkotuju te robne marke.

[/restrict]