Mitropolit nežinski i prilucki Kliment – Dodirne tačke s Jevanđeljem

Razgovarao Nikolaj Sapsaj

„PCU“ se čini da to što ima državnu podršku znači da mogu da pogaze moral. Veoma je čudna takva religija

Čak su i Spasitelja optužili isključivo na političkoj osnovi – želja da bude car judejski. Oni koji su ga optužili na kraju krajeva nisu razumeli pravi smisao Njegove misije. To se dešava i danas. Često se od Pravoslavne crkve traži ono što je u suprotnosti s njenom suštinom. Naročito kad se neke konfesije ne protive sablaznu da postupe po logici ovoga sveta i prilagođavaju se politici promenljivog sveta – kaže, po blagoslovu Njenog poglavara, mitropolit kijevskog i sve Ukrajine Onufrija, na početku razgovora za „Pečat“ Kliment, mitropolit nežinski i prilucki, predsednik sinodalnog informativno-prosvetnog odseka Ukrajinske pravoslavne crkve.

Kakav je status Ukrajinske pravoslavne crkve? U kojoj meri je opravdano identifikovati je s Moskovskom patrijaršijom i Ruskom pravoslavnom crkvom?
U skladu s patrijaraškom gramatom iz 1991. godine naša crkva je samostalna i nezavisna u svom upravljanju komponenta Ruske pravoslavne crkve. To znači, da nas s Ruskom crkvom ne povezuje administrativno rukovođenje, već duhovno jedinstvo, kroz koje imamo mogućnost kanonske pripadnosti pravoslavnoj ekumeni.
Početak služenja poglavara UPC u Ukrajini obeležila su dramatična dešavanja: Euromajdan, rat na Donbasu, pitanje Krima. Tokom Majdana pojedini predstavnici verskih organizacija podržali su demonstrante. Koji je stav tada zauzela UPC?
Naša crkva sabira vernike na celoj teritoriji Ukrajine i ne deli ih po tome koje političko opredeljenje oni zastupaju. Upravo zbog toga ona treba da bude iznad politike. U protivnom ćemo u jednom trenutku biti primorani da odgurnemo jedan ili drugi deo vernika koji imaju pravo na lično političko ubeđenje. Mada ne mogu da kažem da svi političari uvek prihvataju ovakav stav. Često žele da vide Crkvu kao svog saveznika u njihovim političkim projektima. A ukoliko se to ne desi, onda se pojavljuju neke sasvim neosnovane optužbe na račun Crkve. To nije neka novina u istoriji.
Pojedinci zameraju UPC da nije u dovoljnoj meri uključena i aktivna u Donbasu i na Krimu. Koja je pozicija UPC u vezi s tim teritorijama? Da li i dalje tamo postoje eparhije UPC?
I na Krimu i u Donbasu postoje samo one kanonske pravoslavne eparhije koje su sastavni deo naše crkve i koje su podređene njenom sinodu. Na tim teritorijama se tokom bogosluženja uvek uznosi ime kijevskog mitropolita i čitaju njegove poslanice. U tom smislu na današnji dan Ukrajinska pravoslavna crkva je jedina institucija koja u punoj meri vrši svoju delatnost na teritoriji cele Ukrajine. Naša crkva je jedina preostala spona koje realno spaja Krim i Donbas s Kijevom. Danas ne postoji državna institucija koja bi mogla isto to da kaže.
Nedavno je bivši episkop UPC (Aleksandar Drabinko) rekao da mitropolitu Onufriju „nedostaje nacionalnog vaspitanja“, da on nije u punoj meri Ukrajinac jer „sve gleda kroz prizmu Svetog pisma“. Koliko su opravdani ovakve optužbe iznete na račun UPC?
Ne bih da komentarišem tako primitivne izjave koje svedoče o dubokoj verskoj krizi u svesti onoga koji je to izjavio. 
Početkom 2019. vaseljenski patrijarh uručio je Ukrajincima tzv. Tomos o autokefaliji. Kome je u suštini uručen taj tomos? Da li su svi u Ukrajini podržali takvu inicijativu?
Patrijarh Vartolomej je nekoliko puta izjavio da je uručio takozvani Tomos nekoj „novoj crkvi“, koju je sam nazvao „Svjatjejšaja crkva Ukrajine“. On i danas ne odstupa od tog stava da bivši ukrajinski episkopi i raskolnici raznih denominacija nisu Crkva. U istoriji je teško naći sličan presedan. Autokefalije se nisu stvarale same po sebi, već su se dodeljivale pomesnim crkvama u ovoj ili onoj državi ili regionu. Jasno je da je Vartolomej hteo da njegovoj avanturi svojim učešćem daju legitimitet Blaženjejši mitropolit Onufrije, episkopi, sveštenstvo i vernici naše crkve, koju je on sam nazivao jedinom kanonskom crkvom na teritoriji Ukrajine. S obzirom na to da naša crkva s poglavarom na čelu nije pristala na to zbog objektivnih razloga, bilo je stvoreno nešto, što je teško razumljivo za ljude sa crkvenom svešću, samo da bi se dodelio Tomos. Postoji informacija da njihovi legati nisu – kada je postalo očigledno da predstavnici UPC neće prisustvovati skupu, ujedinjujućem saboru, koji su u Kijevu organizovali predstavnici Carigradske patrijaršije – hteli da obustave proces i odu iz Ukrajine. Ali tadašnje ukrajinske vlasti im jednostavno nisu dozvolile to da urade. Zatim se desilo to što se desilo. Učešće dvojice naših bivših episkopa u Vartolomejevoj avanturi ni u kakvoj meri nije imalo uticaj, jer ako govorimo o Crkvi, onda se podrazumeva saborno mišljenje cele njene punoće, a ne postupci dvojice njenih episkopa koji nemaju podršku vernika.
U periodu koji je prethodio tim događajima primetni su bili aktivniji odnosi Stejt departmenta s Vaseljenskom patrijaršijom, pomesnim crkvama i predstavnicima verskih zajednica u Ukrajini. U kojoj meri je uticaj Zapada bio presudan za dodelu Tomosa?
Čini mi se da je to sasvim očigledno. Zapadni političari nisu se čak ni trudili to da skrivaju, naprotiv – dičili su se time pri svakoj mogućnoj prilici.
Za protekle dve godine od formiranja „Pravoslavne Crkve Ukrajine“ pojedini predstavnici i poglavari pomesnih pravoslavnih crkava promenili su svoj odnos prema UPC i priznali „PCU“. Kako u UPC gledaju na to?
Nije mi poznato da je neka od pomesnih crkava (osim Carigradske patrijaršije) zvanično saopštila o priznanju takozvane Pravoslavne crkve Ukrajine, niti da su bili neki potezi koji bi svedočili o priznanju. Kao što je poznato, izjave poglavara Aleksandrijske, Grčke i Kiparske crkve ni na koji način ne predstavljaju poziciju njenih episkopa i vernika. Štaviše, takve izjave su unutar tih crkava izazvale ozbiljne pometnje koje nije bilo moguće sakriti od očiju javnosti. Smatram da će istorija obelodaniti razloge zbog kojih su ti poglavari, znajući koje posledice će izazvati, postupili na taj način. Ako bi „PCU“ imala koliko-toliko nečeg autentično crkvenog, onda bi trebalo da je priznaju u isti dan kada je stvorena, a ne da čekaju godinu-dve i da tek onda saopšte o priznanju usled višečasovnih sastanaka s američkim zvaničnicima, kao što je to bio slučaj s poglavarom Grčke crkve. Stoga su vesti o tome, da su novoformiranu „PCU“ priznale crkve Grčke, Afrike i Kipra – apsolutna manipulacija koja nema nikakve veze s realnošću.
S obzirom na promenu odnosa prema UPC od strane pojedinih episkopa, da li vernici i sveštenstvo UPC mogu da posećuju svetinje Grčke i Svete Gore?
Sinod Ukrajinske pravoslavne crkve doneo je odluku u skladu s kojom mi ne možemo zajedno da vršimo bogosluženje s onim episkopima i sveštenstvom iz pomesnih crkava koji su pošli putem patrijarha Vartolomeja i stupili u opštenje s ukrajinskim raskolnicima. Hvala Bogu pa u Grčkoj i na Atosu nema mnogo takvih slučajeva. Ali je bezuslovno postupak patrijarha Vartolomeja u današnje vreme stvorio mnoštvo kanonskih problema u vascelom pravoslavlju.
Nedavno je patrijarh Vartolomej potvrdno odgovorio na poziv ukrajinskih zvaničnika da poseti Ukrajinu krajem avgusta povodom 30-godišnjice nezavisnosti. Kako su vernici UPC reagovali na ovu vest? I da li je planiran susret patrijarha Vartolomeja s predstavnicima UPC?
Nisu planirani nikakvi susreti patrijarha Vartolomeja s poglavarom i episkopima naše crkve. Njegov dolazak su inicirali predstavnici državne vlasti bez ikakvih konsultacija s UPC. Štaviše, u današnje vreme može se primetiti novi talas provokacija u vezi s predstojećom posetom. Analitičari smatraju da će pojedini političari intenzivirati pritisak na mitropolita Onufrija i Crkvu koju predvodi. Na taj način bi se dodvorili Vartolomeju koji postupa u skladu s instrukcijama zapadnih političkih sponzora njegove patrijaršije.
Kakvi su odnosi UPC i „PCU“? Ima li mesta dijalogu? Da li se država u istoj meri odnosi prema UPC i „PCU“?
Ti odnosi se projavljuju u tome što predstavnici „PCU“ na silu, falsifikovanjem dokumentacije i lažima otimaju verske objekte naše crkve. Mi pokušavamo da ih dozovemo pameti, savesti i elementarnom redu. Njima se čini da to što imaju državnu podršku znači da mogu da pogaze moral. Veoma je čudna takva religija. Ona nema mnogo dodirnih tačaka s Jevanđeljem.
Kakvi su odnosi UPC s grkokatolicima i Vatikanom? Da li je „PCU“ most ka uniji?
U istoriji Ukrajine grkokatolici su uvek imali pežorativnu konotaciju i asocirali su na spoljni faktor. O tome su osim crkvenih predstavnika pisali i mnogi poznati klasici ukrajinske literature. Misija grkokatolika u Ukrajini je danas ista kao što je bila u XVII veku. Sadašnji papa je u nekoliko navrata izjavio ne tako prijatne reči na račun unijata. Ma koliko ga molili, on im nije dao status patrijaršije. Verovatno zbog toga što nisu uspeli da izvrše svoj zadatak – da privedu pravoslavne vernike pod omofor rimskog pape. Smatram da je Vatikan video novu šansu u „PCU“ i želi da iskoristi odsustvo u toj verskoj zajednici kanonskih principa i potrebe da se pridržavaju dogmata pravoslavne vere.

Bili ste u sastavu delegacije UPC tokom prošlogodišnje februarske posete Crnoj Gori. Šta vas je podstaklo da odete tamo?
Poglavar naše crkve veoma dobro razume stanje i bol pravoslavnih vernika u Crnoj Gori koji su se borili za očuvanje kanonskog ustrojstva svoje rođene crkve. Mi po sebi veoma dobro znamo šta je politički pritisak na Crkvu. Stoga je Blaženjejši mitropolit Onufrije (koji je predvodio delegaciju UPC tokom prošlogodišnje februarske posete Crnoj Gori) zajedno s vernicima Srpske pravoslavne crkve proživeo i patnju i radost.
Da li je bilo pokušaja oduzimanja svetinja UPC? U slučaju da bude takvih pokušaja, kako bi vernici reagovali?
Naša crkva nikada nije prekršila zakone ukrajinske države. U isto vreme mi ćemo na sve legitimne i pravne moguće načine braniti pravo naših vernika na slobodu savesti i veroispovesti koje je fundamentalni osnov u svakoj demokratskoj državi.
Napadi na hramove SPC na Kosovu i Metohiji ne jenjavaju. I posle 22 godine od NATO agresije Srbi na KiM su pod pritiskom, a pravoslavne svetinje pod zaštitom KFOR-a. Koliko su u Ukrajini upoznati s realnim stanjem na Kosovu i Metohiji?
Čini mi se da u medijskom prostoru ne samo u Ukrajini već i u mnogim državama postoji svojevrsna informativna blokada o stanju na Kosovu i Metohiji u kontekstu (ne)poštovanja prava i sloboda pravoslavnog stanovništva. Ali putem zvanične korespondencije naših crkava mi imamo mogućnost i da budemo upoznati, i da dobijemo pojašnjenja i saznanja o realnom stanju, bez mogućnosti da budemo nasamareni medijskim manipulacijama pomoću kojih se pokušava zamagljivanje realnosti u kojoj se nalaze pravoslavni vernici na tom delu Balkana.
Da li su sva ta gonjenja i poteškoće s kojima se suočavaju pravoslavni vernici, naročito poslednjih decenija, iskušenje ili kazna?
Ono što mi danas nazivamo gonjenja ne može se porediti u istoj meri s poteškoćama koje je Crkva preživela u prvim vekovima svog postojanja. Ili čak s onim što su naši sunarodnici preživeli u Sovjetskom Savezu, a Srbi za vreme i tokom raspada Jugoslavije. Tako da iako nas savremene poteškoće navode na očajanje, sećanje na to da Bog ne dopušta da se nađemo u okolnostima koje ne možemo da podnesemo daje nam duhovnu utehu. U Psalmima nalazimo ove reči: „Karajući pokara me Gospod; ali me smrti ne dade“ (Ps. 118:18). Odnosi Crkve i države tokom dve hiljade godina nikada nisu bili u potpunoj harmoniji. Ako je takva harmonija i nastupala, onda bi problemi nastajali unutar Crkve, a ne izvan. Stoga je besmisleno pitati se zašto mnogo toga nije onako kako bismo želeli. Hrišćanin bi trebalo da u bilo kojim istorijskim uslovima ostane veran Hristu u svemu. A to nikada nije bilo lako.
Nedavno je patrijarh srpski Porfirije u svom prvom intervjuu u svojstvu poglavara Srpske crkve rekao da je ona „na strani Ruske crkve“, odnosno „kanona i poretka“ kada je „reč o postupcima Carigradske patrijaršije u Ukrajini“. Kakva su očekivanja u UPC od novog poglavara SPC?
Njegovo blaženstvo mitropolit Onufrije nekoliko puta je bio u eparhijama Srpske pravoslavne crkve i imao mogućnost da razgovara s mnogim njenim episkopima. Posle izbora novog srpskog patrijarha naš poglavar je poslao na ime Njegove svetosti patrijarha Porfirija pismo u kojem mu je srdačno čestitao i poželeo blagostanje, na šta je u odgovoru dobio blagodarnost za to pismo. U svom obraćanju mitropolit Onufrije je ukazao na mnogovekovne veze koje povezuju naše crkve i izrazio nadu da će se bratski odnosi između Srpske i Ukrajinske crkve očuvati i ubuduće. Mi u Ukrajini veoma cenimo tu podršku koju dobijamo od pravoslavnih Srba. U uzajamnoj duhovnoj podršci je ta snaga kojom se prevazilazi princip neprijatelja ljudskog roda „zavadi pa vladaj“.
U Srbiji se aktivno vodi polemika u vezi s predlogom zakona o istopolnim zajednicama. Sveti Sinod SPC je podneo Vladi Republike Srbije primedbe i mišljenje o tom predlogu koji je za Crkvu neprihvatljiv. Da li je status takvih osoba regulisan u Ukrajini? Kako se UPC odnosi prema njihovoj legalizaciji?
Na tu temu za bilo kog hrišćanina ne bi trebalo da postoji dilema. Na to pitanje odgovor se nalazi u Bibliji. Niko od nas ne može da izbriše ili dopuni sadržaj knjige gde su reči Božje. Danas je primetna tendencija da se na zakonodavnom nivou izvrgne pojam porodice. Ukrajinsko društvo ne pokreće inicijativu za takve procese. Verujem da je isti stav i većinskog stanovništva u Srbiji. Treba otvoreno reći da se takve inicijative nameću od stranih agenata pod izgovorom očuvanja demokratskih vrednosti.
U kojoj meri je pandemija virusa korona uticala na život i delatnost UPC?
Naravno, i crkveni život se našao u novoj realnosti. Ali mi ne možemo da izbegnemo ono što Bog dopušta da se desi. Epidemija je prouzrokovala mnoga ograničenja, među njima i vršenje bogosluženja. Hvala Bogu pa je u našoj državi bio postignut dogovor s vlašću prema kojem je verskim zajednicama bilo dozvoljeno da ne zatvaraju hramove i ne prekidaju bogosluženja. Ali broj vernika kojima je dozvoljeno da budu u hramovima je drastično smanjen i strogo regulisan. Za ostale vernike ispred hrama koji su na propisanoj distanci omogućeno je da prate bogosluženje uz pomoć ozvučenja.
Eto već drugu godinu zaredom vernici se tokom Velikog posta nalaze pod ograničenjima. Mnogi od njih nemaju mogućnost da posete hram. Šta biste im posavetovali u ovom periodu iščekivanja praznika Hristovog vaskrsenja?
Post je vreme kada se učimo smirenju i ograničenju svoje volje. Nije nas ova pandemija zadesila bez volje Božije. Verujem da kada se smirimo i iskreno pokajemo, Bog će nas ponovo utešiti duhovnom radošću koju hrišćani mogu da dostignu jedino u Crkvi.