Митрополит нежински и прилуцки Климент – Додирне тачке с Јеванђељем

Разговарао Николај Сапсај

„ПЦУ“ се чини да то што има државну подршку значи да могу да погазе морал. Веома је чудна таква религија

Чак су и Спаситеља оптужили искључиво на политичкој основи – жеља да буде цар јудејски. Они који су га оптужили на крају крајева нису разумели прави смисао Његове мисије. То се дешава и данас. Често се од Православне цркве тражи оно што је у супротности с њеном суштином. Нарочито кад се неке конфесије не противе саблазну да поступе по логици овога света и прилагођавају се политици променљивог света – каже, по благослову Њеног поглавара, митрополит кијевског и све Украјине Онуфрија, на почетку разговора за „Печат“ Климент, митрополит нежински и прилуцки, председник синодалног информативно-просветног одсека Украјинске православне цркве.

Какав је статус Украјинске православне цркве? У којој мери је оправдано идентификовати је с Московском патријаршијом и Руском православном црквом?
У складу с патријарашком граматом из 1991. године наша црква је самостална и независна у свом управљању компонента Руске православне цркве. То значи, да нас с Руском црквом не повезује административно руковођење, већ духовно јединство, кроз које имамо могућност канонске припадности православној екумени.
Почетак служења поглавара УПЦ у Украјини обележила су драматична дешавања: Еуромајдан, рат на Донбасу, питање Крима. Током Мајдана поједини представници верских организација подржали су демонстранте. Који је став тада заузела УПЦ?
Наша црква сабира вернике на целој територији Украјине и не дели их по томе које политичко опредељење они заступају. Управо због тога она треба да буде изнад политике. У противном ћемо у једном тренутку бити приморани да одгурнемо један или други део верника који имају право на лично политичко убеђење. Мада не могу да кажем да сви политичари увек прихватају овакав став. Често желе да виде Цркву као свог савезника у њиховим политичким пројектима. А уколико се то не деси, онда се појављују неке сасвим неосноване оптужбе на рачун Цркве. То није нека новина у историји.
Појединци замерају УПЦ да није у довољној мери укључена и активна у Донбасу и на Криму. Која је позиција УПЦ у вези с тим територијама? Да ли и даље тамо постоје епархије УПЦ?
И на Криму и у Донбасу постоје само оне канонске православне епархије које су саставни део наше цркве и које су подређене њеном синоду. На тим територијама се током богослужења увек узноси име кијевског митрополита и читају његове посланице. У том смислу на данашњи дан Украјинска православна црква је једина институција која у пуној мери врши своју делатност на територији целе Украјине. Наша црква је једина преостала спона које реално спаја Крим и Донбас с Кијевом. Данас не постоји државна институција која би могла исто то да каже.
Недавно је бивши епископ УПЦ (Александар Драбинко) рекао да митрополиту Онуфрију „недостаје националног васпитања“, да он није у пуној мери Украјинац јер „све гледа кроз призму Светог писма“. Колико су оправдани овакве оптужбе изнете на рачун УПЦ?
Не бих да коментаришем тако примитивне изјаве које сведоче о дубокој верској кризи у свести онога који је то изјавио. 
Почетком 2019. васељенски патријарх уручио је Украјинцима тзв. Томос о аутокефалији. Коме је у суштини уручен тај томос? Да ли су сви у Украјини подржали такву иницијативу?
Патријарх Вартоломеј је неколико пута изјавио да је уручио такозвани Томос некој „новој цркви“, коју је сам назвао „Свјатјејшаја црква Украјине“. Он и данас не одступа од тог става да бивши украјински епископи и расколници разних деноминација нису Црква. У историји је тешко наћи сличан преседан. Аутокефалије се нису стварале саме по себи, већ су се додељивале помесним црквама у овој или оној држави или региону. Јасно је да је Вартоломеј хтео да његовој авантури својим учешћем дају легитимитет Блажењејши митрополит Онуфрије, епископи, свештенство и верници наше цркве, коју је он сам називао једином канонском црквом на територији Украјине. С обзиром на то да наша црква с поглаваром на челу није пристала на то због објективних разлога, било је створено нешто, што је тешко разумљиво за људе са црквеном свешћу, само да би се доделио Томос. Постоји информација да њихови легати нису – када је постало очигледно да представници УПЦ неће присуствовати скупу, уједињујућем сабору, који су у Кијеву организовали представници Цариградске патријаршије – хтели да обуставе процес и оду из Украјине. Али тадашње украјинске власти им једноставно нису дозволиле то да ураде. Затим се десило то што се десило. Учешће двојице наших бивших епископа у Вартоломејевој авантури ни у каквој мери није имало утицај, јер ако говоримо о Цркви, онда се подразумева саборно мишљење целе њене пуноће, а не поступци двојице њених епископа који немају подршку верника.
У периоду који је претходио тим догађајима приметни су били активнији односи Стејт департмента с Васељенском патријаршијом, помесним црквама и представницима верских заједница у Украјини. У којој мери је утицај Запада био пресудан за доделу Томосa?
Чини ми се да је то сасвим очигледно. Западни политичари нису се чак ни трудили то да скривају, напротив – дичили су се тиме при свакој могућној прилици.
За протекле две године од формирања „Православне Цркве Украјине“ поједини представници и поглавари помесних православних цркава променили су свој однос према УПЦ и признали „ПЦУ“. Како у УПЦ гледају на то?
Није ми познато да је нека од помесних цркава (осим Цариградске патријаршије) званично саопштила о признању такозване Православне цркве Украјине, нити да су били неки потези који би сведочили о признању. Као што је познато, изјаве поглавара Александријске, Грчке и Кипарске цркве ни на који начин не представљају позицију њених епископа и верника. Штавише, такве изјаве су унутар тих цркава изазвале озбиљне пометње које није било могуће сакрити од очију јавности. Сматрам да ће историја обелоданити разлоге због којих су ти поглавари, знајући које последице ће изазвати, поступили на тај начин. Ако би „ПЦУ“ имала колико-толико нечег аутентично црквеног, онда би требало да је признају у исти дан када је створена, а не да чекају годину-две и да тек онда саопште о признању услед вишечасовних састанака с америчким званичницима, као што је то био случај с поглаваром Грчке цркве. Стога су вести о томе, да су новоформирану „ПЦУ“ признале цркве Грчке, Африке и Кипра – апсолутна манипулација која нема никакве везе с реалношћу.
С обзиром на промену односа према УПЦ од стране појединих епископа, да ли верници и свештенство УПЦ могу да посећују светиње Грчке и Свете Горе?
Синод Украјинске православне цркве донео је одлуку у складу с којом ми не можемо заједно да вршимо богослужење с оним епископима и свештенством из помесних цркава који су пошли путем патријарха Вартоломеја и ступили у општење с украјинским расколницима. Хвала Богу па у Грчкој и на Атосу нема много таквих случајева. Али је безусловно поступак патријарха Вартоломеја у данашње време створио мноштво канонских проблема у васцелом православљу.
Недавно је патријарх Вартоломеј потврдно одговорио на позив украјинских званичника да посети Украјину крајем августа поводом 30-годишњице независности. Како су верници УПЦ реаговали на ову вест? И да ли је планиран сусрет патријарха Вартоломеја с представницима УПЦ?
Нису планирани никакви сусрети патријарха Вартоломеја с поглаваром и епископима наше цркве. Његов долазак су иницирали представници државне власти без икаквих консултација с УПЦ. Штавише, у данашње време може се приметити нови талас провокација у вези с предстојећом посетом. Аналитичари сматрају да ће поједини политичари интензивирати притисак на митрополита Онуфрија и Цркву коју предводи. На тај начин би се додворили Вартоломеју који поступа у складу с инструкцијама западних политичких спонзора његове патријаршије.
Какви су односи УПЦ и „ПЦУ“? Има ли места дијалогу? Да ли се држава у истој мери односи према УПЦ и „ПЦУ“?
Ти односи се пројављују у томе што представници „ПЦУ“ на силу, фалсификовањем документације и лажима отимају верске објекте наше цркве. Ми покушавамо да их дозовемо памети, савести и елементарном реду. Њима се чини да то што имају државну подршку значи да могу да погазе морал. Веома је чудна таква религија. Она нема много додирних тачака с Јеванђељем.
Какви су односи УПЦ с гркокатолицима и Ватиканом? Да ли је „ПЦУ“ мост ка унији?
У историји Украјине гркокатолици су увек имали пежоративну конотацију и асоцирали су на спољни фактор. О томе су осим црквених представника писали и многи познати класици украјинске литературе. Мисија гркокатолика у Украјини је данас иста као што је била у XVII веку. Садашњи папа је у неколико наврата изјавио не тако пријатне речи на рачун унијата. Ма колико га молили, он им није дао статус патријаршије. Вероватно због тога што нису успели да изврше свој задатак – да приведу православне вернике под омофор римског папе. Сматрам да је Ватикан видео нову шансу у „ПЦУ“ и жели да искористи одсуство у тој верској заједници канонских принципа и потребе да се придржавају догмата православне вере.

Били сте у саставу делегације УПЦ током прошлогодишње фебруарске посете Црној Гори. Шта вас је подстакло да одете тамо?
Поглавар наше цркве веома добро разуме стање и бол православних верника у Црној Гори који су се борили за очување канонског устројства своје рођене цркве. Ми по себи веома добро знамо шта је политички притисак на Цркву. Стога је Блажењејши митрополит Онуфрије (који је предводио делегацију УПЦ током прошлогодишње фебруарске посете Црној Гори) заједно с верницима Српске православне цркве проживео и патњу и радост.
Да ли је било покушаја одузимања светиња УПЦ? У случају да буде таквих покушаја, како би верници реаговали?
Наша црква никада није прекршила законе украјинске државе. У исто време ми ћемо на све легитимне и правне могуће начине бранити право наших верника на слободу савести и вероисповести које је фундаментални основ у свакој демократској држави.
Напади на храмове СПЦ на Косову и Метохији не јењавају. И после 22 године од НАТО агресије Срби на КиМ су под притиском, а православне светиње под заштитом КФОР-а. Колико су у Украјини упознати с реалним стањем на Косову и Метохији?
Чини ми се да у медијском простору не само у Украјини већ и у многим државама постоји својеврсна информативна блокада о стању на Косову и Метохији у контексту (не)поштовања права и слобода православног становништва. Али путем званичне кореспонденције наших цркава ми имамо могућност и да будемо упознати, и да добијемо појашњења и сазнања о реалном стању, без могућности да будемо насамарени медијским манипулацијама помоћу којих се покушава замагљивање реалности у којој се налазе православни верници на том делу Балкана.
Да ли су сва та гоњења и потешкоће с којима се суочавају православни верници, нарочито последњих деценија, искушење или казна?
Оно што ми данас називамо гоњења не може се поредити у истој мери с потешкоћама које је Црква преживела у првим вековима свог постојања. Или чак с оним што су наши сународници преживели у Совјетском Савезу, а Срби за време и током распада Југославије. Тако да иако нас савремене потешкоће наводе на очајање, сећање на то да Бог не допушта да се нађемо у околностима које не можемо да поднесемо даје нам духовну утеху. У Псалмима налазимо ове речи: „Карајући покара ме Господ; али ме смрти не даде“ (Пс. 118:18). Односи Цркве и државе током две хиљаде година никада нису били у потпуној хармонији. Ако је таква хармонија и наступала, онда би проблеми настајали унутар Цркве, а не изван. Стога је бесмислено питати се зашто много тога није онако како бисмо желели. Хришћанин би требало да у било којим историјским условима остане веран Христу у свему. А то никада није било лако.
Недавно је патријарх српски Порфирије у свом првом интервјуу у својству поглавара Српске цркве рекао да је она „на страни Руске цркве“, односно „канона и поретка“ када је „реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини“. Каква су очекивања у УПЦ од новог поглавара СПЦ?
Његово блаженство митрополит Онуфрије неколико пута је био у епархијама Српске православне цркве и имао могућност да разговара с многим њеним епископима. После избора новог српског патријарха наш поглавар је послао на име Његове светости патријарха Порфирија писмо у којем му је срдачно честитао и пожелео благостање, на шта је у одговору добио благодарност за то писмо. У свом обраћању митрополит Онуфрије је указао на многовековне везе које повезују наше цркве и изразио наду да ће се братски односи између Српске и Украјинске цркве очувати и убудуће. Ми у Украјини веома ценимо ту подршку коју добијамо од православних Срба. У узајамној духовној подршци је та снага којом се превазилази принцип непријатеља људског рода „завади па владај“.
У Србији се активно води полемика у вези с предлогом закона о истополним заједницама. Свети Синод СПЦ је поднео Влади Републике Србије примедбе и мишљење о том предлогу који је за Цркву неприхватљив. Да ли је статус таквих особа регулисан у Украјини? Како се УПЦ односи према њиховој легализацији?
На ту тему за било ког хришћанина не би требало да постоји дилема. На то питање одговор се налази у Библији. Нико од нас не може да избрише или допуни садржај књиге где су речи Божје. Данас је приметна тенденција да се на законодавном нивоу извргне појам породице. Украјинско друштво не покреће иницијативу за такве процесе. Верујем да је исти став и већинског становништва у Србији. Треба отворено рећи да се такве иницијативе намећу од страних агената под изговором очувања демократских вредности.
У којој мери је пандемија вируса корона утицала на живот и делатност УПЦ?
Наравно, и црквени живот се нашао у новој реалности. Али ми не можемо да избегнемо оно што Бог допушта да се деси. Епидемија је проузроковала многа ограничења, међу њима и вршење богослужења. Хвала Богу па је у нашој држави био постигнут договор с влашћу према којем је верским заједницама било дозвољено да не затварају храмове и не прекидају богослужења. Али број верника којима је дозвољено да буду у храмовима је драстично смањен и строго регулисан. За остале вернике испред храма који су на прописаној дистанци омогућено је да прате богослужење уз помоћ озвучења.
Ето већ другу годину заредом верници се током Великог поста налазе под ограничењима. Многи од њих немају могућност да посете храм. Шта бисте им посаветовали у овом периоду ишчекивања празника Христовог васкрсења?
Пост је време када се учимо смирењу и ограничењу своје воље. Није нас ова пандемија задесила без воље Божије. Верујем да када се смиримо и искрено покајемо, Бог ће нас поново утешити духовном радошћу коју хришћани могу да достигну једино у Цркви.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *