Dr ZORAN AVRAMOVIĆ – Širi se krug patriotske inteligencije (2.deo)

Stav prema kosovsko-metohijskom pitanju kristalizovano pokazuje ko pripada antipatriotskom taboru u srpskom narodu

Naše antipatriote nisu dosledne. Ako odobravaju NATO agresiju na Srbiju, što ne traže od ovog vojnog saveza da „oslobodi“ recimo Kataloniju, Baskiju ili Erdelj ili Korziku, ili pomogne stotine separatističkih pokreta u svetu. Kukavice su, zato ne traže, a hrabri su kad je Srbija u pitanju, kaže u nastavku razgovora za „Pečat“ sociolog kulture dr Zoran Avramović.

Šta su praktične posledice samomržnje u društvenom i kulturnoistorijskom smislu?
Opšta posledica je slabljenje integrativnih kapaciteta nacije i države. Zna se da su normativni poredak države i vrednosni bazični konsenzus – osnovna armatura svake nacije i države. Antipatriotizam ili samomržnja, jasno je po sebi, podrivaju te vrednosti. Tri su struje antipatriotskog delovanja ove inteligencije u Srbiji: umetnička, naučna i politički aktivni NVO sektor. Povezuju ih svakako govor i ponašanje nadahnuto naporom da se oslabe (poreknu) nacionalni i državni interesi Srbije. Totalno nerazumevanje političkih prilika, političko neznanje, jake emocije mržnje prema vlasti u saglasnosti su sa zapadnom dijabolizacijom Srba. U inostranstvu je deset godina, od 1990. do 2000. godine (ali i kasnije u smanjenom obimu), podziđivana ocena o „izjednačavanju Srba i nacista“.
O čemu svedoči u javnosti sve češće pominjanje mogućnosti odricanja od 15 odsto državne teritorije, koja je ujedno koren srpske državnosti i kulture, dakle temelja srpstva?
Stav prema kosovsko-metohijskom pitanju kristalizovano pokazuje ko pripada antipatriotskom taboru u srpskom narodu. Ako neko diže ruke od Kosova i Metohije, on se zapravo solidariše s protivpravnom agresijom NATO-a na našu zemlju i vojnim zaposedanjem srpske pokrajine. I ne samo to. On odobrava proterivanje 300 hiljada Srba posle NATO agresije, pristaje na neviđene medijske i političke zapadne laži o položaju kosovskih Albanaca i državi Srbiji, na laž o ugroženim Albancima koji su imali sva prava od 1990. do 1997. godine, ali ih nisu koristili već su uzeli oružje koje im je dotureno iz zapadnih vojnih magacina. Uz sve to, ovaj Srbin koji to neće da bude, odriče pravo srpskoj državi da se brani od terorističkih napada u svojoj državi. Svaka država ima to pravo, jedino srpskoj se uskraćuje.

[restrict]

SLABLJENJE SRPSKOG INTEGRITETA Ruganje patriotskim vrednostima dopunjuju neki naučnici iz sociopolitičkog polja koji promovišu „društvo i državu bez autoriteta“, a drugi ovde i u inostranstvu šire „znanje“ o srpskom nacionalnom identitetu kao „zločinačkom identitetu“. A političari i političke stranke iz ovoga kruga rade na desuverenizaciji Srbije. Srbija je, međutim, u postmodernoj epohi: neke partije rade u savezu s inostranim centrima moći na slabljenju nacionalnog integriteta i tako šire globalizam od ekonomije na politiku. Srbija pamti političare koji su pozivali u pomoć inostranstvo da državno uredi Srbiju.

Kako se patriotizam razume u višenacionalnim državama i da li je Jugoslavija bila neuspeli eksperiment multikulturalizma s obzirom na to da nikada nije stvorena jugoslovenska kultura, a nacionalne jesu?
Ako pogledamo nacionalno-političku mapu Evrope, samo su dve države etnički čiste: Portugalija i Island. U višenacionalnoj državi postoje dve vrste patriotizma – jedan prema pravnom legalitetu države, drugi prema sopstvenoj naciji u smislu davanja prednosti u odnosu na druge nacije u granicama dopustivog morala. Činjenica je da on postoji na dva nivoa svesti, osećanja i ponašanja pripadnika nacionalnih zajednica. Odgovor na ovu napetost između višenacionalne države i patriotizma pokušao je da otkloni multikulturalizam. Ako su današnje države nužno višekulturalne (nužno zlo), onda u tome treba videti pozitivan susret različitih kultura, a ne njihov neizbežni sukob. Da li je to rešenje za patriotizam? Izgleda da se problem ne rešava već se samo pomera na drugi teren. Postoje dve vrste multikulturalizma: tolerantni i netolerantni. Dok se prvi zalaže za dijaloški odnos između kultura u jednoj državi, drugi drži da je to zapravo život kultura jednih pored drugih (svaka kultura razvija svoje vrednosti i ne meša se u druge). Kako se patriote opredeljuju? Jedan patriota će navijati za netolerantni multikulturalizam i za nacionalni identitet koji je objektivan (neizabran). Tolerantni patriota će se zalagati za otvoreni multikulturalizam u tom smislu da zastupa mešanje (nametanje) u drugu kulturu ili da svoju kulturu postavi kao temelj stvaranja sopstvene države.

Da li je antipatriotizam isto što i izdaja, i da li je pojam izdaje relativizovan?
Izdaja je stari pojam koji poznajemo još od Jude Iskariotskog. Interesovalo me je antipatriotsko ponašanje Srba na prostoru SFRJ u vreme njenog razbijanja. Proces državnog osamostaljivanja Slovenije, Hrvatske, BiH, Crne Gore i samoproglašene NATO države Kosovo morao je da suoči Srbe koji su ostali u ovim novostvorenim državama s izborom: biti privržen matici ili ostati lojalan novim nacionalno separatističkim vlastima? Na nov način političkog ponašanja bili su prisiljeni brojni anonimni Srbi, ali i njihove vođe. Za politički sloj Srba u tim državama moralo se postaviti pitanje izdajstva i patriotizma. Da li učestvovati u novoj vlasti ili odbaciti ponudu? Dok je trajao ratni sukob, oni mladići i pripadnici srpskog naroda koji su stali na stranu nesrpskih vojnih odreda od Slovenije do Kosova i Metohije (ako ih je bilo) napravili su izbor – boriti se protiv srpskih vojnika koji su branili najpre ustavni poredak SFRJ, a potom nacionalna prava i slobode srpskog naroda. Ne može biti patriota onaj koji puca u pripadnike svog naroda.
U savremenoj srpskoj istoriji, od Drugog svetskog rata do danas, mnoga su imena označena kao izdajnička i antipatriotska, počev, na primer, od Milana Nedića, pa do Srđe Popovića i Latinke Perović. Iz kojih redova, u naše vreme, dolaze borci protiv narodnih interesa?
Da se zadržim na polemici Dobrice Ćosića s advokatom Srđom Popovićem. Povodom jedne ostrašćene kritike advokata Srđe Popovića upućene književniku Dobrici Ćosiću, usledilo je pismo redakciji NIN-a (17. mart 2011). U tom pismu Ćosić je postavio nekoliko pitanja advokatu, a najvažnije je bilo ono koje se ticalo Popovićevog potpisivanja 1999. godine zahteva NATO-u da bombarduje Srbiju. Pitanje je bilo da li je to „zločin protiv mira“. Srđa Popović je, za one koji ne znaju, bio u grupi onih intelektualaca koji su se u vreme komunističkog monopola zalagali za demokratske promene. Otkuda onda da traži bombardovanje Srbije? Da li je mislio da je Milošević Hitler i da su bombe dobro za narod! Bilo šta da je mislio, ako je i mislio, to je bio akt izdaje. Ne bi se u istu ravan mogao dovesti antipatriotizam Latinke Perović, nekadašnje funkcionerke SKJ, koja je nezvanični lider srpskog rasparčavanja u kontinuitetu od četrdeset godina i koja optužuje Srbe za jugoslovenske probleme. Tako, u intervju za hrvatski Vijenac (17. studeni 2011) ona izjavljuje kako nikad nije „mislila da Srbija treba biti staratelj Srba izvan Srbije“, a u podgoričkim Vijestima (29. maj 2011) kritikuje pravoslavno jedinstvo srpskog naroda. Očito je da antipatriotizam ima različite oblike, ali njegovi borci dolaze iz različitih političkih opredeljenja.

PROPAO PROJEKAT MULTIKULTURALIZMA Kada je reč o bivšoj SFRJ, ali i o SSSR-u i Čehoslovačkoj, očigledno je da višenacionalne države kreću u pravcu dezintegracije po osnovu nacionalnog interesa. Nacionalna kultura je tu bila sastavni deo državnog izdvajanja. Multikulturalizam je bio pokušaj da se prevaziđu kulturalne razlike između nacija, ali to nije išlo i zbog toga što su nacionalni koreni duboki da bi se presađivali ili prožimali, a da to ne ostavi neke posledice. Praksa je pravi kriterijum za sve ideološke projekte pa tako i za ovaj. Setimo se SFRJ: svako je vukao na svoju stranu, samo je srpska kultura bila razgrađeni vinograd.

Na šta, konkretno, mislite kada kažete da smo mi u Srbiji u mnogo čemu već izgubili slobodu i da živimo u vremenu unutrašnje okupacije?
Treba osvetliti kako ovaj sistem neslobodne slobode deluje. Zapadno-američki pritisci su ogromni. Stranci se ponašaju kao večni gospodari. Nekada nas pokoravaju oružjem, danas demokratijom i ljudskim pravima. A sistem deluje na sledeći način. Oni pronađu svoje aktiviste u institucijama i organizacijama, po pravilu ljude s patriotskim deficitom. Ima među ovim organizacijama onih s budžetskim finansiranjem (neka samoupravna ostrva u institutskoj i univerzitetskoj zajednici), čiji je država osnivač, ali i NVO s inostranim finansiranjem. Onda oni u borbi za funkcije i uticaj u javnosti dovedu legalne organe vlasti do povlačenja (poraza) i tako pod parolom pravne države krše pravni poredak, zakone i sprovode inostranu ili svoju volju, interese, potrebe. Mislim da se unutrašnja okupacija širi, ali još uvek ima nade. Međutim, ukoliko ćutke prelazimo preko ovih pojava, mudro ćuteći, ukoliko pravna država ne potisne nepravnost pod maskom i galamom pravne države i „evropskog puta“, ostaci nade će iščeznuti.
Kako možemo da se suprotstavimo antipatriotskom mišljenju i delovanju?
Najšira javnost se pita šta je patriotizam i ko jeste, a ko nije patriota. Rasprava između patriote i antipatriote ne postoji: antipatriota ne poštuje načela racionalne diskusije, a to znači uvažavanje činjenica, argumenata i utvrđenih značenja pojmova. Njegova barikada su strasti, predrasude, netrpeljivost. U konačnom praktičnom mišljenju, u demokratskom poretku, građani mogu da se opredele za kolektivne vrednosti nacije i države u kojoj žive. U tom slučaju građani i njihovo mišljenje su praktični kriterijum ispravnosti u svakom obliku odnosa prema kolektivnim vrednostima. Ili ih poštuju i čuvaju, ili ih odbacuju i dijabolizuju.
Ako institucije sistema ne funkcionišu, na koji način mlade ljude privoleti rodoljublju, a protiv samomržnje?
Potrebna nam je sistematska političko-nacionalna samoanaliza. Mi znamo ko smo, ali pitanje je da li znamo kakvi smo u javnom mišljenju i ponašanju. Društveni i nacionalni život, patriotizam i dezintegracija (antipatriotizam) jesu u stalnom previranju. Na njegove tokove utiču osećanja, strasti, volja, interesi, „ideologije i utopije“, ali i racionalno mišljenje o kolektivnim i individualnim potrebama. Kao narod raspolažemo moćima razuma. Koliko i kako ćemo ga koristiti, zavisi samo od nas samih. A to se pre svega odnosi na upotrebu sredstava koja jačaju patriotsku svest, misao i ponašanje – odgovarajući pravni poredak, racionalno demokratsko upravljanje društvenim organizacijama i institucijama, kvalitetan obrazovni sistem i vaspitne vrednosti, produbljivanje svesti o kulturnom i nacionalnom identitetu. Za sada imamo knjige Lompara, Antonića, Brdara, Kojčića,Đurkovića, Ćirjakovića. Širi se krug patriotske inteligencije. To je dobar znak, dobro je da se ćutke ne posmatra šepurenje antipatriotskog kruga. Patriota ima na koga da se ugleda, na one srpske intelektualce i pisce koji su se „rukovodili trajnim koristima svoje otadžbine“ – Stojan Novaković, Jovan Skerlić, Slobodan Jovanović, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Ljubomir Stojanović, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Brana Petronijević, Milan Kašanin, Mihailo Marković, Dobrica Ćosić, Nikola Milošević, Matija Bećković, Dejan Medaković. I niz drugih manje ili više istaknutih srpskih pisaca i intelektualaca.

Kraj

[/restrict]