Др ЗОРАН АВРАМОВИЋ – Шири се круг патриотске интелигенције (2.део)

Став према косовско-метохијском питању кристализовано показује ко припада антипатриотском табору у српском народу

Наше антипатриоте нису доследне. Ако одобравају НАТО агресију на Србију, што не траже од овог војног савеза да „ослободи“ рецимо Каталонију, Баскију или Ердељ или Корзику, или помогне стотине сепаратистичких покрета у свету. Кукавице су, зато не траже, а храбри су кад је Србија у питању, каже у наставку разговора за „Печат“ социолог културе др Зоран Аврамовић.

Шта су практичне последице самомржње у друштвеном и културноисторијском смислу?
Општа последица је слабљење интегративних капацитета нације и државе. Зна се да су нормативни поредак државе и вредносни базични консензус – основна арматура сваке нације и државе. Антипатриотизам или самомржња, јасно је по себи, подривају те вредности. Три су струје антипатриотског деловања ове интелигенције у Србији: уметничка, научна и политички активни НВО сектор. Повезују их свакако говор и понашање надахнуто напором да се ослабе (порекну) национални и државни интереси Србије. Тотално неразумевање политичких прилика, политичко незнање, јаке емоције мржње према власти у сагласности су са западном дијаболизацијом Срба. У иностранству је десет година, од 1990. до 2000. године (али и касније у смањеном обиму), подзиђивана оцена о „изједначавању Срба и нациста“.
О чему сведочи у јавности све чешће помињање могућности одрицања од 15 одсто државне територије, која је уједно корен српске државности и културе, дакле темеља српства?
Став према косовско-метохијском питању кристализовано показује ко припада антипатриотском табору у српском народу. Ако неко диже руке од Косова и Метохије, он се заправо солидарише с противправном агресијом НАТО-а на нашу земљу и војним запоседањем српске покрајине. И не само то. Он одобрава протеривање 300 хиљада Срба после НАТО агресије, пристаје на невиђене медијске и политичке западне лажи о положају косовских Албанаца и држави Србији, на лаж о угроженим Албанцима који су имали сва права од 1990. до 1997. године, али их нису користили већ су узели оружје које им је дотурено из западних војних магацина. Уз све то, овај Србин који то неће да буде, одриче право српској држави да се брани од терористичких напада у својој држави. Свака држава има то право, једино српској се ускраћује.

[restrict]

СЛАБЉЕЊЕ СРПСКОГ ИНТЕГРИТЕТА Ругање патриотским вредностима допуњују неки научници из социополитичког поља који промовишу „друштво и државу без ауторитета“, а други овде и у иностранству шире „знање“ о српском националном идентитету као „злочиначком идентитету“. А политичари и политичке странке из овога круга раде на десуверенизацији Србије. Србија је, међутим, у постмодерној епохи: неке партије раде у савезу с иностраним центрима моћи на слабљењу националног интегритета и тако шире глобализам од економије на политику. Србија памти политичаре који су позивали у помоћ иностранство да државно уреди Србију.

Како се патриотизам разуме у вишенационалним државама и да ли је Југославија била неуспели експеримент мултикултурализма с обзиром на то да никада није створена југословенска култура, а националне јесу?
Ако погледамо национално-политичку мапу Европе, само су две државе етнички чисте: Португалија и Исланд. У вишенационалној држави постоје две врсте патриотизма – један према правном легалитету државе, други према сопственој нацији у смислу давања предности у односу на друге нације у границама допустивог морала. Чињеница је да он постоји на два нивоа свести, осећања и понашања припадника националних заједница. Одговор на ову напетост између вишенационалне државе и патриотизма покушао је да отклони мултикултурализам. Ако су данашње државе нужно вишекултуралне (нужно зло), онда у томе треба видети позитиван сусрет различитих култура, а не њихов неизбежни сукоб. Да ли је то решење за патриотизам? Изгледа да се проблем не решава већ се само помера на други терен. Постоје две врсте мултикултурализма: толерантни и нетолерантни. Док се први залаже за дијалошки однос између култура у једној држави, други држи да је то заправо живот култура једних поред других (свака култура развија своје вредности и не меша се у друге). Како се патриоте опредељују? Један патриота ће навијати за нетолерантни мултикултурализам и за национални идентитет који је објективан (неизабран). Толерантни патриота ће се залагати за отворени мултикултурализам у том смислу да заступа мешање (наметање) у другу културу или да своју културу постави као темељ стварања сопствене државе.

Да ли је антипатриотизам исто што и издаја, и да ли је појам издаје релативизован?
Издаја је стари појам који познајемо још од Јуде Искариотског. Интересовало ме је антипатриотско понашање Срба на простору СФРЈ у време њеног разбијања. Процес државног осамостаљивања Словеније, Хрватске, БиХ, Црне Горе и самопроглашене НАТО државе Косово морао је да суочи Србе који су остали у овим новоствореним државама с избором: бити привржен матици или остати лојалан новим национално сепаратистичким властима? На нов начин политичког понашања били су присиљени бројни анонимни Срби, али и њихове вође. За политички слој Срба у тим државама морало се поставити питање издајства и патриотизма. Да ли учествовати у новој власти или одбацити понуду? Док је трајао ратни сукоб, они младићи и припадници српског народа који су стали на страну несрпских војних одреда од Словеније до Косова и Метохије (ако их је било) направили су избор – борити се против српских војника који су бранили најпре уставни поредак СФРЈ, а потом национална права и слободе српског народа. Не може бити патриота онај који пуца у припаднике свог народа.
У савременој српској историји, од Другог светског рата до данас, многа су имена означена као издајничка и антипатриотска, почев, на пример, од Милана Недића, па до Срђе Поповића и Латинке Перовић. Из којих редова, у наше време, долазе борци против народних интереса?
Да се задржим на полемици Добрице Ћосића с адвокатом Срђом Поповићем. Поводом једне острашћене критике адвоката Срђе Поповића упућене књижевнику Добрици Ћосићу, уследило је писмо редакцији НИН-а (17. март 2011). У том писму Ћосић је поставио неколико питања адвокату, а најважније је било оно које се тицало Поповићевог потписивања 1999. године захтева НАТО-у да бомбардује Србију. Питање је било да ли је то „злочин против мира“. Срђа Поповић је, за оне који не знају, био у групи оних интелектуалаца који су се у време комунистичког монопола залагали за демократске промене. Откуда онда да тражи бомбардовање Србије? Да ли је мислио да је Милошевић Хитлер и да су бомбе добро за народ! Било шта да је мислио, ако је и мислио, то је био акт издаје. Не би се у исту раван могао довести антипатриотизам Латинке Перовић, некадашње функционерке СКЈ, која је незванични лидер српског распарчавања у континуитету од четрдесет година и која оптужује Србе за југословенске проблеме. Тако, у интервју за хрватски Вијенац (17. студени 2011) она изјављује како никад није „мислила да Србија треба бити старатељ Срба изван Србије“, а у подгоричким Вијестима (29. мај 2011) критикује православно јединство српског народа. Очито је да антипатриотизам има различите облике, али његови борци долазе из различитих политичких опредељења.

ПРОПАО ПРОЈЕКАТ МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА Када је реч о бившој СФРЈ, али и о СССР-у и Чехословачкој, очигледно је да вишенационалне државе крећу у правцу дезинтеграције по основу националног интереса. Национална култура је ту била саставни део државног издвајања. Мултикултурализам је био покушај да се превазиђу културалне разлике између нација, али то није ишло и због тога што су национални корени дубоки да би се пресађивали или прожимали, а да то не остави неке последице. Пракса је прави критеријум за све идеолошке пројекте па тако и за овај. Сетимо се СФРЈ: свако је вукао на своју страну, само је српска култура била разграђени виноград.

На шта, конкретно, мислите када кажете да смо ми у Србији у много чему већ изгубили слободу и да живимо у времену унутрашње окупације?
Треба осветлити како овај систем неслободне слободе делује. Западно-амерички притисци су огромни. Странци се понашају као вечни господари. Некада нас покоравају оружјем, данас демократијом и људским правима. А систем делује на следећи начин. Они пронађу своје активисте у институцијама и организацијама, по правилу људе с патриотским дефицитом. Има међу овим организацијама оних с буџетским финансирањем (нека самоуправна острва у институтској и универзитетској заједници), чији је држава оснивач, али и НВО с иностраним финансирањем. Онда они у борби за функције и утицај у јавности доведу легалне органе власти до повлачења (пораза) и тако под паролом правне државе крше правни поредак, законе и спроводе инострану или своју вољу, интересе, потребе. Мислим да се унутрашња окупација шири, али још увек има наде. Међутим, уколико ћутке прелазимо преко ових појава, мудро ћутећи, уколико правна држава не потисне неправност под маском и галамом правне државе и „европског пута“, остаци наде ће ишчезнути.
Како можемо да се супротставимо антипатриотском мишљењу и деловању?
Најшира јавност се пита шта је патриотизам и ко јесте, а ко није патриота. Расправа између патриоте и антипатриоте не постоји: антипатриота не поштује начела рационалне дискусије, а то значи уважавање чињеница, аргумената и утврђених значења појмова. Његова барикада су страсти, предрасуде, нетрпељивост. У коначном практичном мишљењу, у демократском поретку, грађани могу да се определе за колективне вредности нације и државе у којој живе. У том случају грађани и њихово мишљење су практични критеријум исправности у сваком облику односа према колективним вредностима. Или их поштују и чувају, или их одбацују и дијаболизују.
Ако институције система не функционишу, на који начин младе људе приволети родољубљу, а против самомржње?
Потребна нам је систематска политичко-национална самоанализа. Ми знамо ко смо, али питање је да ли знамо какви смо у јавном мишљењу и понашању. Друштвени и национални живот, патриотизам и дезинтеграција (антипатриотизам) јесу у сталном превирању. На његове токове утичу осећања, страсти, воља, интереси, „идеологије и утопије“, али и рационално мишљење о колективним и индивидуалним потребама. Као народ располажемо моћима разума. Колико и како ћемо га користити, зависи само од нас самих. А то се пре свега односи на употребу средстава која јачају патриотску свест, мисао и понашање – одговарајући правни поредак, рационално демократско управљање друштвеним организацијама и институцијама, квалитетан образовни систем и васпитне вредности, продубљивање свести о културном и националном идентитету. За сада имамо књиге Ломпара, Антонића, Брдара, Којчића,Ђурковића, Ћирјаковића. Шири се круг патриотске интелигенције. То је добар знак, добро је да се ћутке не посматра шепурење антипатриотског круга. Патриота има на кога да се угледа, на оне српске интелектуалце и писце који су се „руководили трајним користима своје отаџбине“ – Стојан Новаковић, Јован Скерлић, Слободан Јовановић, Никола Тесла, Михајло Пупин, Љубомир Стојановић, Милош Црњански, Иво Андрић, Брана Петронијевић, Милан Кашанин, Михаило Марковић, Добрица Ћосић, Никола Милошевић, Матија Бећковић, Дејан Медаковић. И низ других мање или више истакнутих српских писаца и интелектуалаца.

Крај

[/restrict]