DIJALOG ROGOVA U VREĆI

OPOZICIJA SAMA PRED SOBOM

Umesto jasnog suočavanja s vlašću, srpska opozicija nikako da izađe iz međusobnih preganjanja i trvenja, ne izvlačeći pouke iz „vrelog“ primera susedne Mađarske i vlastitog lošeg iskustva u prethodnim godinama

Skoro da je pravilo da su lokalni izbori, naročito mimo onih velikih, tzv. na svim nivoima, „lakmus papir“ tih glavnih izbora na kojima se određuje politička sudbina zemlje za izvestan period u budućnosti. Pa ipak, za okončane izbore u Zaječaru, Kosjeriću i Preševu (u Zaječaru i Kosjeriću održani su jer je odbornicima lokalne samouprave istekao mandat, dok je u Preševu bio uveden privremeni organ) ne može se reći da mogu biti od velike koristi u prikazivanju slike cele Srbije. Tim više, što je deo opozicionih stranaka, nezadovoljnih uslovima za političko delovanje u Srbiji, bojkotovao i ove lokalne izbore. Mada, ni vladajuća stranka nema mnogo osnova za likovanje. Iako je Srpska napredna stranka (SNS) na lokalnim izborima u Zaječaru učestvovala ojačana lokalnim liderom Boškom Ničićem, nekadašnjim rivalom naprednjaka, nije ostvarila rezultat kakav je očekivala, mada će i ovako moći komotno da formira gradsku vlast (osvojila 47 odsto glasova). Reklo bi se da su neočekivani uspeh ostvarile grupe građana koje su nastupale na platformama opozicije.
U Kosjeriću, najmanjoj opštini u kojoj se glasalo, naprednjaci su ostvarili najubedljiviju pobedu, dok se na Preševo gleda iz albanskog ugla, pre svega zbog odnosa stranaka Šćiprima Arifija i Šaipa Kamberija jer se usled fragmentacije albanske političke zajednice vlast ne može formirati bez šire koalicije. [restrict]

KOMEŠANJE U SNS-u? Deo opozicije izborne rezultate već vidi kao indikator ozbiljnog komešanja i krize u redovima SNS-a, ističući da su Zaječar i Kosjerić u nedeljama pred izbore obilazili ministri, politički funkcioneri, mada su i njihovi „cepali đonove“. Biće da su se i dalje više bavili sami sobom, bez obzira što im je takvo ponašanje samo nanosilo štetu. Nova situacija nameće i nove pozicije, što nagoveštava i lider „Dveri“ Boško Obradović najavom mogućnosti da se formira „nova opozicija“. Uklešten između mnogobrojnih frakcija Demokratske stranke (DS) i bojazni da se izgubio među njima, Obradović se polako kreće ka desnom centru, strani kojoj naginje i „Dosta je bilo“ Saše Radulovića, koji iznenada podršku traži među antivakserima, grupaciji koja u Srbiji nije zanemariva. Uostalom, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, gostujući na RTS-u i dotičući se i opozicije, istakao je da je pokret „Dosta je bilo“ najjača opoziciona stranka u Srbiji. „Mnogima se to neće dopasti, ni meni se ne dopada, ali je Saša Radulović trenutno najjači opozicioni lider u Srbiji“, istakao je Vučić. Za programskog direktora Demostata Zorana Panovića to je Vučićev pokušaj da taj antivakserski deo, koji nije mali, na neki način obuzda i artikuliše, prikazujući ga čak i kao najozbiljniju opoziciju i na taj način banalizuje, bolje reći obesmisli Đilasovu i Jeremićevu opoziciju.
Nije to samo politička pizma već važna i delikatna strategija, naročito posle mađarskog primera ukrupnjivanja opozicije i njenog preuzimanja glavnog grada Budimpešte, čega se i vladajuća stranka u Srbiji najviše plaši.
I najnovija ideja predizbora – koju je pokrenula neformalna organizacija Skupština slobodne Srbije – takođe se najviše vrti oko izbora za gradonačelnika Beograda, iako se donekle ostavlja prostor da bi se na sličan način moglo doći i do zajedničkog kandidata opozicije za predsedničke izbore. Čini se da je DS glavni zagovornik „primarnih“ izbora i uspostavljanja neposrednog biranja prvo unutar partije, kakvo postoji u Americi, što je već činio dva puta u svojoj prošlosti. Prvi put 2016. kada se posle gubitka pokrajinskih izbora sa čela stranke povukao Bojan Pajtić, a predsednik postao Dragan Šutanovac. Sledeći put 2017. godine na predsedničkim izborima sa Sašom Jankovićem, koji je takođe prošao neku vrstu predizbora, jer su ga za kandidata „izvikale“ javne ličnosti iz Apela 100, mada ni 2018. na beogradskim izborima DS nije ostvarila uspeh, niti je zadržala položaj vodeće stranke u opoziciji. Naprotiv, njeno rastakanje i unutrašnji animoziteti, dodatno podgrejani seksualnom aferom „Štajnfeld“, traju nesmanjenom žestinom, bez naznaka konačnog ishoda i kraja. To potvrđuje i krah inicijative Borisa Tadića da se razgovara o zajedničkom opozicionom delovanju u Srbiji, naročito ako se ima u vidu da se postignut „dogovor o međusobnom nenapadanju“ sklapa među neprijateljima. Umesto zajedničke borbe, glavni domet je međustranačko primirje.
Još u decembru prošle godine Stranka slobode i pravde (SSP) i DS pokušale su da izađu iz bojkotaškog vrzinog kola i resetuju saradnju sa strankama kao što je Pokret za promene, što je samo dovelo do nove podele na bojkotaške čistunce i bivše bojkotaške čistunce koji, eto, razgovaraju s izdajnicima. A naprslina između Đilasa i Jeremića je sve vidljivija, naročito posle izbijanja na površinu afere „Mauricijus“ i njenog neuspešnog pokušaja plasiranja u medijima kao „pokrivalice“ za dijalog vlasti i opozicije.
Da je opozicija u tolikoj meri zavađena, podeljena i da njeni razgovori više liče na paralelne monologe, pokazao je predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić kada je poručio Đilasu da prestane da „glumi lidera opozicije“. Inače, ove packe koje je lider NS uputio kolegi iz SSP-a nisu jedine u turbulentnoj istoriji ovog opozicionog dvojca. Svojevremeno je Jeremić optuživao Đilasa da ga je izbacio iz Demokratske stranke, a pre nekoliko dana, na TV N1, odbio je da komentariše zahtev Đilasovog SSP-a da opozicija bude zastupljena u uredništvu RTS-a, čime je, u stvari, poručio šta o tome misli.
S druge strane, na Predsedništvu SSP-a u Kragujevcu Đilas će i dalje insistirati na opozicionom jedinstvu i zato „na svaki šamar koji dobijemo od naših opozicionih kolega ne odgovaramo na isti način, jer ljudi žele da vide sliku jedinstvene opozicije, jer obični građani ne analiziraju šta se među nama dešava, pošto znaju da svaki sukob u opoziciji smanjuje izlaznost i ide u korist Aleksandru Vučiću“. Ova mantra o opozicionom jedinstvu u velikoj meri se odnosi na onu opoziciju dobrim delom sačinjenu od lidera koji su na lični poraz na unutarstranačkim izborima skoro redovno odgovarali napuštanjem Demokratske stranke i osnivanjem svoje partije u kojoj im niko neće protivrečiti. Otud i lažna dilema – jedna ili više kolona, odnosno pokušaj da se prikrije nesposobnost takve opozicije da istupi sa zajedničkim načelima. Tu je nepremostiva tačka sporenja u opoziciji oko toga treba li i na koji način uključiti u zajedničku platformu partije koje su izašle na prošle izbore.

ŠTA NUDI OPOZICIJA? U takvoj konstelaciji opozicionih stranaka teško je iskoristiti navodnu analogiju između bombardovanja i pandemije i njihovu ulogu i delovanje na građane. Samo se zaboravlja da je ondašnja opozicija protiv Slobodana Miloševića bila daleko jedinstvenija i programski sadržajnija, dok ova građanima skoro ništa ne nudi. Zato će Boris Tadić, predsednik minorne Socijaldemokratske stranke (SDS), reći da će opoziciji biti potrebno 1,5 do 2,25 miliona glasova za smenu vlasti SNS-a, da su za to potrebni glasovi svih građana koji su protiv nje, a da zbog toga opozicija nema prava da se lišava „ni jednog jedinog glasa“. On je u „Utisku nedelje“ naveo da među strankama koje su učestvovale na prethodnim izborima postoje one koje se „nikako ne mogu optuživati za saradnju sa SNS-om“, kao i da je „filozofija izdajstva“ koju zastupaju pojedine partije što su bojkotovale izbore „uništila Srbiju 90-ih godina“. Očigledno, Tadić se ne odriče politike, uprkos lošem odijumu koji je ostavio kao predsednik Srbije i stranački lider DS-a. Štaviše, Tadić veruje da bi baš on bio objedinjujući faktor opozicije, naročito kada su u pitanju predsednički izbori.
Uprkos tome što detalji o nastavku međustranačkog dijaloga, poput formata, dinamike i tema, još nisu poznati, opozicija u Srbiji pušta naznake svojih prvih platformi i strategija za pregovore s vlastima. Predstavnici 12 opozicionih organizacija predstavili su predlog platforme opozicije za pregovore s vlastima o uslovima za slobodne i poštene izbore. Predlog su potpisali Nova stranka, Socijaldemokratska stranka, pokret „Jedan od pet miliona“, Demokratska stranka Srbije, Kancelarija za lokalne i inovativne politike, Branislav Lečić, Građanski demokratski forum (GDF), Vlaška stranka, Mađarski pokret, Nova Srbija i Zelena stranka. Tim dokumentom se traži obezbeđivanje slobodnog glasanja na izborima, bez pritisaka i ucena, poboljšanje kontrole predizbornog i izbornog procesa, sprečavanje funkcionerske kampanje i osnivanje dva koordinaciona tela, za medijsko praćenje izbora i praćenje izbornog procesa.
Deo opozicije okupljen oko Stranke slobode i pravde i Demokratske stranke, Pokreta slobodnih građana, Ne davimo Beograd, Pokreta za preokret i Zajedno za Srbiju takođe je predstavio svoju platformu za dijalog s vlastima o izbornim uslovima čiji su ciljevi da se obezbedi slobodno i tajno izjašnjavanje na izborima, spreči zloupotreba državnih i javnih resursa u političke svrhe, oslobode mediji, kako bi građani mogli da budu potpuno, istinito i blagovremeno informisani, a politički akteri ravnopravno predstavljeni, uspostave stručna tela koja kontrolišu predizborni i izborni proces i brzo reaguju na sve nepravilnosti.
U stvari, „kvaka“ je u dogovoru oko zajedničke platforme za pregovore s vlašću, koji nikako da počnu. Iako se stekao utisak da do zajedničke platforme još dugo neće doći, ima indicija da bi u skorijoj budućnosti mogao pasti dogovor oko zajedničke platforme za pregovore s vlašću. Tu je nepremostiva tačka sporenja u opoziciji oko toga treba li i na koji način uključiti u tu platformu partije koje su izašle na prošle izbore.
Kada je u pitanju dijalog vlasti i opozicije, predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić za RTS saopštava da što se tiče parlamenta, može da počne odmah, ali da to zavisi od evroparlamentaraca i njihove „pripremne faze“. Što će reći, vlasti se ne žuri jer što opozicija više komplikuje i odugovlači, njima sve više ide naruku.
A ta famozna „faza“ koju pominje Dačić nije ništa drugo nego razgovor evroparlamentaraca i opozicionih stranaka koje su zaglavljene u dijalogu o dijalogu. Srpska posla, reklo bi se.

[/restrict]