Danajci i dobre usluge

Kosovo i Metohija

Odnosi Beograda i Prištine ne samo da se nisu pomerili s mrtve tačke, mada se mnogi pitaju treba li, već se dodatno komplikuju i to zaslugom većih ili manjih posrednika koji, navodno, sve čine iz „dobrih namera“

Po okončanim kosovskim izborima, te s formiranjem vlade i izborom predsednika tzv. Republike Kosovo, reklo bi se „u Prištini ništa novo“, odnosno da stvari idu nagore, naročito kada se ima u vidu niz okolnosti koje su na to uticale, ma koliko na prvi pogled delovale paradoksalno i kontradiktorno.
Tek što je prištinski list „Koha“, pozivajući se na izjavu portparola vlade tzv. Kosova, najavio da će samoproglašena vlada u Prištini s Aljbinom Kurtijem na čelu ponovo Beogradu uvesti mere reciprociteta, Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda iz Prištine zatražio je istragu protiv igumana manastira Visoki Dečani Save Janjića zbog navodnih ratnih zločina. U toj organizaciji smatraju da treba istražiti ulogu Save Janjića u, kako tvrde, zatočenju civila u manastiru Visoki Dečani tokom rata na Kosovu i Metohiji, za šta, navode, on snosi skoro najveću odgovornost i da nije tačno da je među manastirske zidine primio Albance da bi ih zaštitio. [restrict]

BITKA ZA DEČANE Biće da razlog leži u činjenici da je manastir Visoki Dečani uvršten na listu najugroženijih lokaliteta kulturnog nasleđa Evrope za 2021. godinu zbog istorijskog značaja i kulturne vrednosti, kao i urgentnosti njegove ugroženosti.
Svi se sećaju da je sigurnost spomenika srpske kulture iz 14. veka, inače neprocenjivog značaja za svetsko kulturno nasleđe, bila ugrožena prošle godine zbog nezakonitih radova na putu u neposrednoj blizini zaštićene zone manastira, što je predstavljalo samo jedan od pokušaja relativizacije odluke organizacije „Evropa nostra“, koja je manastir Visoki Dečani svrstala na listu sedam najugroženijih lokaliteta u 2021. godini.
Naročito oštro je reagovala Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju, aludirajući na dešavanja iz vremena NATO agresije i bombardovanja: „Niti su Visoki Dečani sami sebe granatirali, niti je otac Hariton sam sebi odsekao glavu 1999. godine. Zato su apsurdni pokušaji da se samozvano Kosovo samoproglasi oazom multikulturalnosti i verske tolerancije, kada svakodnevno imamo incidente na terenu o kojima je obaveštena i Evropska unija, kao i sve relevantne međunarodne institucije na Kosovu i Metohiji.“
Problem je, u stvari, što baš te organizacije i međunarodne institucije na problematične poteze Prištine reaguju samo verbalno, a nekada ni tako. Videlo se to na primeru Vašingtonskog sporazuma. Sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa Srbije i Kosova potpisali su u Vašingtonu predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Avdulah Hoti, čemu je prisustvovao i američki predsednik Donald Tramp, a u tački 16 sporazuma obe strane su se obavezale da do jula 2021. godine otvore ambasade u Jerusalimu. U stvari, Srbija svoju da premesti iz Tel Aviva, a Priština otvori posle međusobnog priznanja Izraela i tzv. Kosova.
I dok su pojedini predstavnici Vašingtona lično, a izaslanik prethodne Trampove administracije Ričard Grenel preko tvitera pozdravili sporazum, predsednik Srbije izjavio je da „Beograd nije nimalo srećan zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa Izraela i Kosova“ i da „to neće pozitivno uticati na odnose Srbije s jevrejskom državom“, ali ne komentarišući pristanak da Srbija premesti svoju ambasadu u Jerusalim, što su do sada učinile samo Amerika i Gvatemala.
Kosovo do sada nije priznalo Izrael, ne zato što se muslimanska većina u toj zemlji tome protivila već zato što jevrejska država nije priznavala Kosovo. Izrael je strahovao da bi to stvorilo opasan presedan koji bi sledili Palestinci, navode izraelski mediji, a prenosi „Beta“. Uspostavljanju odnosa Kosova i Izraela prethodili su i sporazumi o normalizaciji odnosa postignuti u proteklim mesecima između jevrejske države i četiri arapske zemlje, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Bahreinom, Sudanom i Marokom, ali su ove četiri zemlje zadržale diplomatska predstavništva u Tel Avivu.
Cela operacija je bila u svrhu Trampove predizborne kampanje i njegovog „podilaženja“ američkim Jevrejima kao važnom glasačkom telu. S druge strane, odluka Izraela da prizna Kosovo je važna za Prištinu jer je to prvo priznanje od početka 2018. godine, kada je to učinio Barbados. To priznanje dolazi i posle značajnog uspeha Beograda da ubedi niz zemalja da preispitaju odluku o priznanju samoproglašenog Kosova, pa su se mnogi upitali da li je Beograd time „odsekao granu na kojoj sedi“.

VATIKANSKA IGRA Ako bi sledili primer Izraela i njegovu „verolomnost“, ima među onima koji nisu priznali nezavisno Kosovo još onih koji bi to učinili, ali im, trenutno, to ne ide u prilog. Rimokatolička crkva, odnosno Vatikan do danas nisu priznali nezavisnost Kosova, ali biskup katoličke crkvena na tzv. Kosovu Dod Đerđi ističe da svi, kao građani Kosova, priznaju Kosovo kao državu, „priznajemo pravoslavce kao našu subraću u vjeri i priznajemo muslimane kao našu subraću u krvi. Zalažemo se za prava sviju, u novoj državi nastojimo svrnuti pogled prema zajedničkoj budućnosti, jer smo uvjereni da ne možemo dopustiti da nam prošlost uništi našu budućnost…“
Iako Vatikan od 2008. godine glasa protiv bilo koje vrste članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, predstavnici katoličke crkve na Kosovu podržali su zahtev za prijem Kosova u UNESKO.
Imao je Vatikan značajnu ulogu na KiM i devedesetih godina kada je tajnoviti tim humanitarne zajednice „Sveti Euđidio“ posredovao u dogovorima tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i separatiste, intelektualca i kosovskog političara Ibrahima Rugove. Iako je reč o privatnoj, katoličkoj zajednici čije je sedište u Rimu, teško je verovati da u sve nije bila umešana Sveta stolica. Od dogovora nije bilo ništa jer je odmah potom usledilo zločinačko bombardovanje NATO-a.
Izgleda da se prava istina krije u „Vikiliksovoj“ depeši koju je u Vašington poslala američka ambasadorka Meri Em Glendon iz Vatikana 30. aprila 2008. godine, posle susreta s monsinjorom Miguelom Maurijem (vatikanskim glavnim čovekom za balkanska pitanja): „Sveta stolica nije spremna da formalno prizna Kosovo zato što bi to potkopalo njene odnose sa vladom Srbije i ekumenistički dijalog sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Visoki dostojnik SPC, kako je Mauri istakao, priznao mu je da je odlaganje formalnog vida priznanja Kosova za SPC bilo važnije od mnogih koraka koji su preduzeti da se ojača ekumenistički dijalog između pravoslavnih i katolika. Mauri je umanjio značaj vatikanskog oklevanja da se Kosovo formalno prizna, podvlačeći da je Vatikan ‘defakto’ priznao novu republiku i poželeo joj uspeh u mirnom procesu izgradnje nacije. Mauri je istakao da je Sveta stolica bila prva koja je komentarisala javno da je nezavisnost Kosova stvar koja se više ne može osporavati – i to 18. februara, samo dan nakon proglašenja. Mauri je podsetio i kako se papa sreo sa predsednikom Kosova Fatmirom Sejdijuom i kako su katolički klirici na Kosovu pozdravili nezavisnost bivše srpske pokrajine. (…) Mauri je istakao da je Vatikan ‘defakto’ priznao Kosovo i da za sada nema potrebe da preduzima druge akcije.“

JERUSALIMSKI PROBLEM Ovaj primer tako jasno upozorava da sa značajnim podozrenjem treba gledati i na druge međunarodne aktere kada je samoproglašeno Kosovo u pitanju, bez obzira na formalni čin nepriznavanja. Ako se vratimo sporazumu u kome je jedini dobitnik bio Izrael, ubrzo nakon susreta u Vašingtonu, Evropska unija je upozorila Srbiju i Kosovo da odluka o otvaranju, odnosno premeštanju ambasade u Jerusalim može ugroziti njihov proces pristupanja EU, uz podsećanje na zvaničan stav EU o rešavanju statusa Jerusalima kao glavnog grada i Izraela i Palestine treba da rade dve strane, te da dijalogom i mirovnim pregovorima treba da dođu do rešenja ovog sukoba.
Pored EU, veći deo međunarodne zajednice, uključujući i Ujedinjene nacije podržava ovakvo rešenje sukoba između Izraela i Palestine. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je u decembru 2017. usvojila rezoluciju kojom se kritikuje američka odluka o priznavanju Jerusalima kao glavnog grada Izraela i kojom se traži povlačenje te odluke. Ovu odluku je podržalo 128 zemalja članica UN, uključujući i Srbiju.
Otvaranje ambasade u Jerusalimu moglo bi da diplomatski košta Kosovo jer, pored EU, i mnoge druge, uključujući i važne većinski muslimanske zemlje neće na to gledati blagonaklono, već kao na uvredu za palestinsko pitanje. Čak se očekivalo da će Priština, posle smene u Beloj kući, bojkotovati sporazum kome je „kumovao“ Tramp, ali se to nije dogodilo, bar u ovom delu. Očigledno, nova američka administracija ne kvari nešto što i njoj samoj koristi, a da je podrška Prištini neupitna, pa i pojačana, pokazuje formiranje vojna baze iznad Kosovske Mitrovice, što Albanci sigurno ne bi učinili bez „miga“ iz Vašingtona“. Zapravo, Kurti je instrument Amerike za pritisak na Beograd, kako je za „Sputnjik“ ocenio je penzionisani diplomata Zoran Milivojević. Iz tog su razloga, kaže Milivojević, uzaludni pozivi Brisela kosovskom premijeru da nastavi dijalog s Beogradom, jer uticaj i poslednju reč u Prištini jedino ima američka administracija.
Milivojević smatra da je ovo u stvari neka vrsta testa i pritiska na Srbiju da bi ona prihvatila dijalog koji bi podrazumevao da odustane od svojih maksimalističkih ciljeva kao što je insistiranje na Zajednici srpskih opština i nepriznavanju Kosova po svaku cenu. „Amerika u svemu ovome igra svoju ulogu ali tako da prepušta Uniji da vodi dijalog i pritiska i usmerava dijalog, ali za sebe zadržava pravo da arbitrira. U isto vreme pritiska i Srbiju i Uniju – na EU u smislu da ne može bez Amerike a na Srbiju da odustane od svojih ključnih stavova i da čini ustupke. Pozadina svega je da se Srbija prelomi i da prizna Kosovo“, rekao je Milivojević. 
Otud i najave Prištine da će uvesti nove mere reciprociteta Srbiji, odnosno mogućnost uvođenja novih taksi je, kao povratak na priču Kurtija od prošle godine a samim tim i poruku Evropskoj uniji kako se u Prištini gleda na dalji dijalog sa Beogradom. Što znači da Kurti i njegova američka „leđa“ na taj način „lome“ Srbiju da odustane od svojih ciljeva kao što je insistiranje na Zajednici srpskih opština i nepriznavanje Kosova po svaku cenu. Naravno, pritisak na Vučića je glavno sredstvo, samo se previđa da nije on glavna meta već oteta srpska zemlja i Srbi i da to mora biti u glavi bilo koga ko je na čelu srpske države. Pritisaka je bilo i biće, bar nama je toga puna istorija, ali i pouka da se na njih ne pristaje.

[/restrict]