Bunga bunga

Zašto je Marinika Tepić prijavila Dragana Markovića Palmu za podvođenje mladih ženskih osoba u Jagodini, i kakve to veze ima sa Srebrenicom

Uočili su i Amerikanci tu osobenost karaktera Dragana Markovića Palme, pa mi stoga imamo još manje prava da se pravimo da je nema.
Ovaj „krupni, ćelavi, kik–boks gradonačelnik Jagodine“, zapisala je tadašnja šefica američke ambasade u Beogradu Dženifer Braš u depeši iz jula 2009. godine (09BELGRADE719), „hladnokrvni politički kalkulant“ koji se od „militantnog nacionaliste“ preporodio u „propagatora zapadnih vrednosti“ i „zagovornika evropskih integracija Srbije i dobrih odnosa sa Sjedinjenim Državama“ – sećamo se još onog njegovog otkrića da se patriotizam ne sipa u traktore – „biće među prvima u SPS-ovoj koaliciji koji će izraziti sumnju i još jednom promeniti svoj stav ako privlačnost evropskog puta Srbije bude umanjena zbog ekonomske krize…“

IZOPAČENJE VREDNOSTI I tako je i bilo; nikome nije lako da pobegne od osobenosti svog karaktera, sve i kada hoće. Tim pre što Palma za to do sada i nije imao naročitog motiva, naime, ova se njegova sklonost ka političkom promiskuitetu, otkako je od svojih kolebljivih ubeđenja počeo da profitira, pokazala toliko profitabilnom da bi je on, da ga neko pita, zasigurno pre opisao kao vrlinu nego kao manu.
Ali sada se postavlja kudikamo ozbiljnije pitanje da li ovako obrnuto poimanje vrednosti koje inače krase svakog pravog srpskog domaćina – što znači da Palma to nije, i ne može da bude ma koliko se hvalio da jeste, apelujući pri tome na najniže strasti – da li je, dakle, ovakvo izopačenje normalnih vrednosti i gnusnije nego što već jeste. Odnosno da li Marinika Tepić, funkcionerka opozicione Stranke slobode i pravde (SSP), govori istinu.
Istina je slojevitija nego što, možda, deluje na prvi pogled usled relativne jednostavnosti početne nedoumice, svedene na pitanje da li laže Marinika Tepić, ili laže Marković Palma.

[restrict]

ZABAVA U JAGODINI A jedno od njih dvoje laže sigurno. I to je prvi sloj ove priče.
U najkraćem, Marinika Tepić proizvela je svedoka koji tvrdi da je radio u Palminom hotelu u Palminom Končarevu kod Jagodine, i tu su „dolazile devojčice, sad ću reći po slobodnom nekom uverenju od recimo 15-16 do 17-18 godina“, i „znalo se posle takvih žurki te devojčice idu za njim, ili sa njima“, a oni, „to su njegovi koalicioni, i uopšte poslovni partneri“…
I tako dalje, zaista nema potrebe da ulazimo u sve mučne detalje; optužba ovog svedoka nedorečena je samo utoliko što je pitanje da li D. Marković treba da odgovara za podvođenje, ili i za podvođenje i za pedofiliju, već u zavisnosti od uzrasta tih nesrećnih stvorenja. Duboka moralna osuda se u svakom slučaju podrazumeva.
Palma na to odgovara „laž, laž, laž“, i krivičnom prijavom 393 žene zaposlene u javnom sektoru u Jagodini protiv Marinike Tepić zbog „izazivanja panike i nereda“ time što je „u sredstvima informisanja na najogavniji i najstrašniji mogući način uvredila sve žene Jagodine“. Jer je sugerisala da su svoje radne knjižice Jagodinke zaslužile u Palminom krevetu.
Marinika Tepić uzvraća tvrdnjom – izjaviće to i policiji u Jagodini – da ima sedam osoba, svedoka i žrtava, koji su spremni da svedoče o Palminim bunga bunga žurkama. Pod uslovom da im se obezbedi sigurnost, šta god to tačno podrazumevalo.

DUNJA I HOSTESE U ovom trenutku izvesno je samo da nadležni državni organi moraju da urade svoj deo posla. Suviše je odvratna, i ozbiljna, čitava ova stvar da bi smela da se zataška.
Pri čemu svi unapred treba da budemo svesni da im – nadležnim organima – posao neće biti nimalo lak. Ne samo zbog mučne osetljivosti ove afere, i ne samo zato što njeni akteri iznose sasvim oprečne tvrdnje, već i zato što ima objektivnih razloga da se ne veruje bezuslovno ni Draganu Markoviću ni Mariniki Tepić.
U jednom TV nastupu ovih dana, tako, Marković će ispričati: „Kada sam imao jake goste, pozovem Dunju Fleš, jer to je u stvari taj ventil opuštanja. Ja tri dana sam domaćin nekom investitoru, i, sad, on došao tu sa još dva svoja saradnika… Pa pozovite Dunju, i pitajte je, da li je nekada neko – ona je imala tri-četiri lepe devojke – njih napadao, udvarao im se i tako dalje…“
Stvar je u tome što, bez uvrede, već i jedan pogled na Dunju Fleš, ima njenih snimaka na jutjubu, neodoljivo upućuje na zaključak da ona i njene drugarice nisu bile pozivane da bi se u svrhu ventila opuštanja s njima razgovaralo o moralnom imperativu Imanuela Kanta ili Fromovom poimanju zdravog društva i umeća ljubavi; navedeni zaključak dodatno učvršćuje i to što ni Palma ne deluje naročito raspoloženo za ovakav tip opuštajuće aktivnosti.
A možda nije zgoreg podsetiti i da je pre skoro 10 godina „Pečat“ pisao o poprilično skarednoj proslavi SPS-ovog rođendana, uz (pre)mlade hostese, među njima i dve bliznakinje, koje će se posle pohvaliti u medijima: „Kada smo ušle, svi su buljili u nas. Prvo nam je prišao Ivica Dačić i ljubazno nas pozdravio… (Dušan) Bajatović je za naš sto prišao sa rečima: ’Planiram da vam posvetim pažnju i provedem dosta vremena s vama.’ Zapravo i jeste. Ispostavilo se da je vrlo šarmantan, duhovit, opušten i druželjubiv.“ Bio je tu i jedan postariji, danas pokojni, „pravi džentlmen. Kada nam je prišao, poljubio nam je ruke. Od tada, zvale smo ga ’čika zmaj’… Možda najlepši kompliment koji smo dobile bio je od premijera (Mirka) Cvetkovića, koji nam je rekao da je uvek namršten, ali kada nas gleda, osmeh mu zatitra na licu…“
Kasnije su iz Informativne službe SPS-a protestovali što „javnost dopušta da se i premijeru navuče osmeh na lice samo kada ugleda 108 centimetara u obimu gornje trećine nečijeg tela. Onda je jasno zašto narod gubi poverenje u rukovodstvo države i doživljava ih kao ljude koji vreme namenjeno rešavanju državnih problema koriste za odmaranje očiju na dekolteu studentkinja ’Megatrenda’“…
Hoćemo da kažemo da ima razloga za verovanje da ono s ventilima opuštanja naše političke, eh, elite, i nije neuobičajeno u meri u kojoj se o tome u javnosti govori, dakle, krajnje sporadično. A ako je ovakvo povezivanje ovakve gospode s onakvim devojkama njihov uobičajeni model ponašanja, ko zna čega sve još tu može biti.

POLITIČKI MOTIVI S druge strane treba istaći, i to je sledeći nivo ove priče, da istovremeno postoje i valjane osnove da se zapitamo da li je u Palminom slučaju baš sve onako kako nam je predstavljeno.
Počev od toga što svedok Marinike Tepić, zamagljenog lika na video-snimku svog svedočenja, kad se malo bolje obrati pažnja, u većem delu prenosi svoja posredna saznanja i utiske.
Važnije od toga, ubrzo će se ispostaviti – identifikovan je na osnovu džempera – da je reč o pripadniku stranke Marinike Tepić. Samo po sebi, razume se, to nije sporno na bilo koji način; ali jeste sporno to što Tepićeva, prijavljujući Palmu, nije našla za shodno da prijavi i ovu okolnost vezanu za svog svedoka iako je reč o evidentnom slučaju sukoba interesa. A prikrivanje je retko kada znak poštenih namera; ovo tim pre što ni svedok nije ponudio uverljivo objašnjenje razloga zbog kojih je tek sada odlučio da progovori o nemoralnim, a možda i krivičnim delima koja su se dogodila godinama ranije.
Najzad, treba još jednom istaći i činjenicu da ni policiji Marinika Tepić nije otkrila imena svojih svedoka i žrtava. I da je od svog dolaska u Jagodinu na davanje iskaza policiji napravila političku manifestaciju, o čemu svedoči i činjenica da joj je prisustvovao i bivši gradonačelnik Šapca i kolega iz opozicije Nebojša Zelenović. Zar je to način da se nadležnim organima pomogne u utvrđivanju istine i kažnjavanju počinilaca teških krivičnih dela?
Ako išta, jasno je da se ovako ne radi zbog pravde za žrtve već radi sopstvene političke promocije.

IZGRADNJA IMIDŽA A to nas vodi i do narednog nivoa ove afere.
Palmin slučaj je, naime, samo poslednja u podužem nizu afera na koje je Marinika Tepić ukazala u poslednje vreme, s intenzitetom i učestalošću koji su počeli da se pojačavaju jesenas.
Nabavka vitamina za penzionere, brat ministarke Darije Kisić Tepavčević, bratija premijerke Ane Brnabić, policijski zapisnici o prisluškivanju Aleksandra Vučića, „Krušik“, trgovina oružjem s Jermenijom, odsumporavanje TE „Kostolac“, javne nabavke u EPS-u, nelegalna gradnja u Baba Višnjinoj ulici i na Avali, splav „Cunami“, ugovori „Telekoma“ i Igora Žeželja…
Uopšte sad nije važno šta je sve od pobrojanog (ne)tačno i u kojoj meri nego je stvar u tome što jedna osoba u ovako kratkom roku garantovano nije mogla da bude u stanju da svojim radom iskopa ovolike slučajeve.
Što upućuje na razuman zaključak da joj se odnekud dostavljaju svi oni papiri kojima dokazuje postojanje afera čijim je otkrivanjem i dospela u središte pažnje javnosti.
Ko ih joj dostavlja? Jedno objašnjenje – odmah da kažemo, veoma neuverljivo – kaže da joj se samoinicijativno javljaju ljudi iz raznoraznih institucija koji ne žele da trpe zloupotrebe položaja i korupciju. Lepo, ali zašto se obraćaju baš njoj, kad je relativno donedavno ona bila više nego relativno nepoznata široj javnosti? I uopšte se nije bavila pitanjima kakvima se bavi danas. I sledeće pitanje: gde su svi ovi ljudi, koji joj prijavljuju ove afere, bili do sada?
Pa otuda drugo, i mnogo uverljivije objašnjenje da joj se podaci dostavljaju s jednog mesta. Od strane jedne organizacije, takoreći službe, koja ih i prikuplja baš u ovu svrhu.
Postoji još jedna pravilnost koja upada u oči. Od sumpora u TE „Kostolac“ koji truje građane, preko pljačke narodnih para kroz rođačko-političko-poslovne koruptivne šeme, i evo sada do seksualnog iskorišćavanja mladih devojaka i premladih devojčica, sve su ovo teme koje izazivaju snažnu emotivnu reakciju publike. I tu onda prestaje da bude važno šta je istina a šta ne jer je proizveden utisak. A glavni utisak nisu afere, one se ionako samo nižu, već ona koja ih razotkriva – Marinika Tepić.
Što će reći da bi sve ovo, u stvari, moglo da bude deo kompleksne i brižljivo isprojektovane operacije izgradnje njenog imidža.
Čiji bi ona mogla da bude projekat?
S Nenadom Čankom, Čedomirom Jovanovićem i Sulejmanom Ugljaninom, Marinika Tepić je 2016. podnela Skupštini Srbije Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici kojom se „najoštrije osuđuje genocid u Srebrenici“ i „svako poricanje ovog genocida“, 11. jul proglašava za „Dan sećanja na genocid u Srebrenici“ a Srbija „obavezuje na razvijanje obrazovnih programa koji će budućim generacijama usaditi lekcije“…
Tačno godinu dana nakon što Britanci nisu uspeli da Srbe u Savetu bezbednosti proglase za genocidan narod, da su poslušali Mariniku Tepić (i Čanka, Ugljanina, Čedomira Jovanovića…), Srbi bi to sami sebi uradili.
Marinika Tepić nikada se nije odrekla stava i namere koji su bili sadržani u toj njenoj rezoluciji. Štaviše, u međuvremenu je Srbiju ogovarala da novcem od trgovine oružjem kupuje povlačenja priznanja takozvane nezavisnosti Kosova. A sada sebi gradi imidž nepokolebljivog borca za naše dobro. Jedno s drugim, jednostavno, ne ide. Treba misliti o tome kad se bude kandidovala na nekim od narednih izbora, jer tada bismo mogli da dospemo u opasnost da na delu proverimo u čijem interesu ona uistinu radi.
Što naravno ne znači da Dragan Marković Palma ne zaslužuje da bude kažnjen. Tačno onako kako i zaslužuje.

[/restrict]