ANTIVAKSER, KAKO TO STRAŠNO ZVUČI

VAKCINALNE NEPOZNANICE

Od antivakserskog kola ispred spomenika Stefanu Nemanji, do poziva na hapšenje onih što odbijaju da se vakcinišu protiv kovida 19 veliki je jaz, ali je i taj razdor potpuno u skladu s tendencijama polarizacije prisutne ne samo u našem društvu nego i u modernom svetu uopšte. A istina je, opet, negde u sredini

Pre neki dan autora ovog teksta pozvale su kolege s francuskog RT-a da objasni uspeh Srbije u nabavci vakcina, i prokomentariše za današnji svet dosta neuobičajen altruistički potez Beograda, koji je ponudio besplatnu vakcinaciju i građanima susednih zemalja koje kubure sa sredstvima za imunizaciju. Razgovor se odvijao isključivo na političkoj ravni i ni u jednom trenutku se nije zadiralo u suštinu vakcina, njihove uspešnosti ili opasnosti koje bi iz njih mogle proizaći, ali su gledaoci, ljudi s francuskog govornog područja, na naše iznenađenje, mahom reagovali izražavajući skepsu spram vakcinacije, ako ne i osudu iste. Škola mišljenja koja se u glavnom toku naziva „antivakserskim lobijem“ nije, dakle, isključivo rezervisana za „zatucani“, „retrogradni“ i „krezubi“ srpski rod nego se radi o fenomenu širih razmera, prisutnom čak i u postojbini „prosvetiteljstva“ u koje se progresivci i liberali toliko kunu. Neki bi pak rekli da publika koja gleda „propagandni servis“ i „oruđe ruskog malignog uticaja“ u Francuskoj pripada delu društva koji je „zatucan“ i „neobrazovan“. Međutim, upravo je obrnuto – da bi neko u Francuskoj gledao RT, mora biti željan drugačijeg mišljenja, odnosno mora biti radoznao. A radoznalost (ili sumnja) nije odlika glupih ljudi. [restrict]

PUT U JEDNOUMLJE, ILI PLURALIZAM Naravno da većinu ekstremnih antivaksera čine fanatici, koji svoja ubeđenja grade na umnoj zatvorenosti pred kojom nepodobne činjenice stradaju poput Jevreja u Aušvicu, ali istina je da su fanatici kojima je jednoumlje jedini zakon prisutni i na drugoj, „vakserskoj“ strani. Ta dva su, očito je, dve različite strane jedne iste medalje, čija je suština neprihvatljiva svakoj osobi koja zdravo razmišlja. Paranoja je u osnovi oba ekstremna stava, samo što se u jednom slučaju radi o predimenzioniranom strahu od „čipovanja“ ili globalne zavere, a u drugom o predimenzioniranom strahu od bolesti koja je i dalje nedovoljno poznata „struci“, što se vidi u lutanjima u borbi za njeno suzbijanje. Kao što nije zdravo odbacivati naučna dostignuća iz straha od nepoznatog, ili jer se ona kose s pređašnjim modelom ponašanja i razmišljanja, nije zdravo ni nauku pretvarati u novu religiju a sebe u „naučnog fanatika“, jer se na zilotizam s blagonaklonošću ne gleda ni u „tradicionalnim crkvama“ i on se u najvećoj meri odbacuje.
Tako i kada se odbace ova dva ekstrema, i samo u tom slučaju, možemo doći do onoga što je jedino prihvatljivo – do zdrave rasprave, koja se odlikuje u sučeljavanju mišljenja i argumenata i koja zatim daje odgovore i rešenja. Ovakav pristup, začudo (ili sasvim očekivano), izostaje u sredinama i medijima koji se deklarišu kao najprogresivniji i najotvoreniji, a može se videti kod onih koji nam se predstavljaju kao „propagandna glasila autoritarnog režima“. Tako je, na primer, na televiziji N1 zastupljeno samo jednostrano propagiranje vakcina kao najvećeg dobra, uz odbacivanje svake sumnje ili kritike, koji se automatski proglašavaju za svetogrđe, a njihovi autori proglašavaju za maliciozne neznalice. Zanimljivo je da se tu u jednom odgovoru na isto pitanje mogu čuti dva potpuno oprečna stava – vlast i „režimski mediji“ istovremeno se proglašavaju i za mračnu silu koja stoji iza „antivakserskog lobija“ i za propagandiste vakcinacije (Vuk Velebit, Novi dan, 6. april). Ili se u „Vremenu“ može pročitati krajnje neutemeljen i fanatičan tekst Jovane Gligorijević u kojem se prednosti vakcina protiv kovida 19 predstavljaju kao „apsolutno dokazane, egzaktne i nesporne činjenice“, iako je u zbilji malo šta dokazano, egzaktno i nesporno i istovremeno poziva na cenzuru onih koji sumnjaju u vakcinalnu dogmu. Vrhunac ovog „vakserskog“ bezumlja je svakako sudbina zabavljača i voditelja s „Nove S“ Darka Mitrovića, koji je zbog svojih pitanja u vezi s vakcinama proteran s medija na kojem je radio, te postao persona non grata u očima građanističke elite, ali i predmet najgorih uvreda. Ništa benigniji nisu ni pozivi „borca za slobodu“ Nenada Čanka, koji praktično traži hapšenje protivnika vakcinacije, ili nekih drugih glasnih zagovornika vakcinacije po svaku cenu koji veruju da doktorima koji misle drugačije treba oduzeti licencu i vratiti ih na drugu godinu studija.
Istovremeno, na prokaženim kanalima za „krezube“ može se videti rasprava koja ponekad poprima i ekstremne forme poput svađe dvojice saradnika „Pečata“ – Zorana Ćirjakovića i Slobodana Reljića – na TV „Hepi“. U ovom domenu, mora se priznati, „autoritarna“ Srbija stoji mnogo bolje od „svetionika slobode“ sa Zapada, o čemu detaljnije piše naš dopisnik iz Velike Britanije, profesor na Kembridžu Nebojša Radić u tekstu „Kadija u britanskom parlamentu“.

PARANOJA, ILI OSNOVANA SUMNJA? Ako izuzmemo gorepomenute fanatične protivnike vakcinacije čije se mišljenje najčešće može porediti s metaforičkom „crnom rupom“, sumnja i oprez spram još definitivno nedovoljno istraženih vakcina ne mogu se smatrati nerazumnim. Naprotiv. Setimo se jedne od najvećih farmaceutskih afera – u promet prerano puštenog leka „talidomid“. Talidomid, proizvod nemačke kompanije „Grinental“, prodavao se širom sveta od 1957. do 1961. kao efikasni sedativ i analgetik, a proglašen je i „čudotvornim lekom“ za nesanicu, kašalj, prehladu i glavobolju. Otkriveno je i da je efikasan antiemetik (lek protiv povraćanja), pa je u velikoj meri prepisivan trudnicama kako bi se izborile s jutarnjim mučninama. I tu je nastao problem – majke koje su koristile ovaj „čudotvorni lek“ u 46 zemalja sveta rodile su između 10.000 i 20.000 hiljada dece s teškim deformitetima uključujući i potpuni nedostatak nogu i ruku. Nauka, dakle, nije nepogrešiva.
Bez sumnje, vakcinacija je, od kako je ovaj princip osmislio Edvard Džener 1796. vakcinisavši osmogodišnjeg dečaka protiv velikih boginja (mnogi, uključujući i Nenada Čanka, pogrešno misle da je otac vakcine francuski naučnik Luj Paster, koji je izmislio cepivo protiv besnila), spasla stotine miliona ljudskih života i niko zdravog razuma ne dovodi je u pitanje. U ovom slučaju se pak dovodi u pitanje kvalitet vakcina protiv kovida 19 koje su, usled razumljivih okolnosti, puštene u upotrebu iako nisu temeljno i sveobuhvatno ispitane. Da je mogućnost da s njima postoje izvesni problemi sasvim realna, dokazuje slučaj s vakcinama kompanije „Astrazeneka“ koje se periodično puštaju u promet i povlače u pojedinim zemljama zbog straha od neželjenih posledica. Dodatni i opravdani strah (reklo bi se) izaziva činjenica da je vakcina kompanija „Fajzer“ i „Biontek“ izrađena na relativno novom i još nedovoljno poznatom modelu „iRNK informacije“.
Važno je, međutim, napomenuti da činjenica da su vakcine napravljene „na brzinu“ nikako ne mora da znači da su one „loše“ i „neadekvatne“, ali isto tako ne znači da sada treba zaustaviti ispitivanja i ne pratiti moguće komplikacije proistekle iz njihove upotrebe. To što su stručnjaci iz SAD, Britanije, Švedske, Nemačke, Rusije i Kine procenili da su vakcine njihovih kompanija i instituta dovoljno istražene i pouzdane da se puste u upotrebu, iako je proces bio mnogo kraći nego što je uobičajeno, dovoljan je znak da se u njih može imati poverenja, a sigurno je da će dalja i dodatna istraživanja doprineti njihovom unapređivanju i otklanjanju eventualnih nedostataka. Takođe, verujemo da nije osnovan strah od nekakve „svetske zavere“ protiv globalnog stanovništva najpre zbog toga što su vakcine proizvod najrazličitijih vlada i država koje imaju i podjednako različite agende, pa nisu baš sve spremne da „potruju čovečanstvo“ (ako ijedna to jeste). Reklo bi se da bi naši građani trebalo još manje da strahuju, jer će uskoro biti u prilici da prime vakcine domaće proizvodnje napravljene u saradnji s Rusijom i Kinom, tako da će naše vlasti i naši stručnjaci biti u potpunosti upoznati s njihovim sadržajem.

[/restrict]