ZEČEVIZIJA – Pokušaj komunizacije srpske prošlosti

Povodom televizijske premijere filma Ime naroda

Kako se suočavamo s manipulativnom komunizacijom srpske duhovne i političke baštine u Vojvodini?

Nedavna televizijska premijera filma Ime naroda Darka Bajića razlog je što se ponovo osvrćemo na ovaj film i to naročitim povodom. To delo bilo je zamišljeno kao pokretna panorama buđenja nacionalne svesti našeg naroda u Austrougarskoj i nacionalne revolucije za Srpsku Vojvodinu. Nastao prema scenariju za TV seriju Milovana Vitezovića, film Ime naroda posvećen je najvećem borcu za slobodu Srba u Austrougarskoj Svetozaru Miletiću (1826–1901), jarkom simbolu srpskog imena i identiteta u Vojvodini, oko čijeg je harizmatskog lika nastao kult narodnog vožda opevanog u pesmi Slava Srbinu, još veoma popularnoj u našem narodu. Na ovom trnovitom putu prvi saveznik i saborac bila je Svetozaru ćerka Milica (dobila ime po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, „Vrdničkoj vili“), docnije supruga Jaše Tomića, naslednika Miletićevih tekovina, i ona je u filmu nosilac glavnog toka, uz njegove najbliže saradnike Jovana Jovanovića Zmaja, Polit-Desančića i mnoge druge. Nezaboravne slike ove panorame povezuje lajtmotiv pomenute narodne budnice „Svetozare srpski sine – ti si glava Vojvodine“, koju i danas svira i peva staro i mlado. [restrict]

NAKAČENO POLITIČKO ZNAČENJE I tako sve teče do polovine filma, kada ovu pesmu iznenada i potpuno van konteksta zamenjuje Internacionala Ežena Gotjea, radnička, anarhistička i međunarodna komunistička himna. Kao da su se uplašili od ovolikog „srbovanja“, Bajić i njegov producent Ristovski primenjuju jedan grubi falsifikat koji nema veze s mozgom. Internacionala zaista nema ništa s Miletićem i njegovom idejom, niti je ikada korišćena kao muzički amblem borbe Srba u Vojvodini. Istorijska gromada za sebe, Internacionala pokreće jednu kolosalnu konotaciju koja se ne može izbeći kada se postavi kao suplement ili kontrapunkt pokretnoj slici. Stvar tada ne može imati nikakvu drugu boju osim ideološke. Tako Milica, Jaša Tomić, pa i sam Svetozar Miletić dobijaju novo, nakačeno, politički instrumentalizovano značenje, što nije ništa drugo do proizvoljna, bahata revizija istorije. Nacionalna borba Srba u Vojvodini nikada nije imala komunistički karakter da bi bila ikako povezivana s Internacionalom. Stvar dobija sasvim groteskan vid u finalu filma, kada srpska vojska oslobađa Novi Sad 1918 (ostvarujući time Svetozarev, Miličin i Jašin san), uz klicanje naroda, opšte oduševljenje – i zvuke Internacionale! Da nije glupo, bilo bi groteskno: primer istorijske krivotvorine, nažalost česte u srpskom filmu poslednjih godina. To je akademik Milorad Ekmečić nazivao „ratom protiv istorijske nauke“. Ime naroda nije ništa drugo do neuspeli pokušaj komunizacije srpskog nasleđa, potpuno u duhu ideološkog prekrajanja svega postojećeg tokom vladavine jugotitoističkog narativa.
Na ovim stranama opširno smo pisali o pokušaju istorijskog falsifikata i ta kritika izazvala je niz odjeka u javnosti. To je, valjda, uticalo na vlasnika ovog filma da iz televizijske verzije, prikazane 26. februara ove godine na RTS-u, izbaci Internacionalu i umesto nje u tonsku podlogu ulaska srpske vojske u Novi Sad 9. novembra 1918. ubaci nerazgovetne zvuke neke druge pesme, koja prati inače slabo režiran prizor ovog istorijskog događaja. Internacionala je nestala iz filma! Pojela maca! Ovaj postupak, inače redak u kinematografskoj praksi, za još goru je osudu jer dokazuje prisustvo ideološke matrice najniže vrste: iste one svesti koja je Internacionalu i ugurala tamo gde joj nije bilo mesto. Što se grbo rodi, vreme ne ispravi podseća Valtazar Bogišić tamo gde makaze pokušavaju da „spasu stvar“, iako nas iskustvo istorije filma uči da se nešto ovakvo ne sme nikada raditi; to, naime, povećava bruku, koju sam film otkriva svojom prirodom.

NE PALE PRIČE O AUTORSKIM SLOBODAMA Uostalom, Internacionala se u ovom filmu javlja ne jednom već ravno tri puta! Prvi put je Milica zvižduće dok radi neke fitnes vežbe u devetnaestovekovnom korsetu, drugi put je sama svira na klaviru, maestozno naglašavajući njene revolucionarne momente posle žovijalnog fotografisanja, a pre prvog vođenja ljubavi s Jašom Tomićem i treći put na mestu gde je trebalo da ukrasi srpski trijumf 1918, vrhunac cele Svetozarove borbe i žrtve. Čast i čest Milovanu Vitezoviću, ali nije on smislio Internacionalu u ovom filmu (kod njega lepo stoji Kolo Svetozara Miletića) nego neki Peševski ili sam Bajić, đavo bi ih znao. Triput ponoviti isti muzički znak u jednom filmu ne može biti slučajno. Ali odakle ova ideja u krojenju i prekrajanju Imena naroda? Dovoljno govori činjenica da je glumac Lazar Ristovski bio producent i duša ovog filma.
Poznat nam je slučaj Kralja Petra Prvog istog glumca, istog producenta i istih sklonosti ka ekscesnom izvrtanju istorije. Da podsetimo: u rečenom filmu kralj Petar (Ristovski) prihvata austrougarski ultimatum 1914. i prezire rat za „opstanak srpskog ognjišta i slobode“ (Niška deklaracija), koji sam vodi; srpska vojska ubija nenaoružane zarobljenike, što se nikada nije desilo; kralj odvraća svoje vojnike od oružanog pohoda preko Albanije i nagovara ih da se vrate kući, tj. predaju neprijatelju; na krfskoj obali (gde nikada nije bio) potire sam sebe i ceo svoj slobodarski vek, započet prevodom Džona Stjuarta Mila, dajući za pravo nekom kaplaru, koji je popušio celu ovu knjigu! I još sličnih budalaština. Podsećanja radi: scenarista Milovan Vitezović javno je tada rekao: „Ovo nije ni moj ni svoj kralj Petar.“ A mi smo dodali: „Ovo je Antipetar posrnule, druge Srbije.“ I tu više ne pale priče ni o kakvim autorskim slobodama i kao nekim pravima na umetničku fikciju. Nikada se nije pojavio film o pobedi Napoleona kod Vaterloa ili Hitlera kod Staljingrada. To je, međutim, moguće, čak i poželjno u zemlji Srbiji: srpska vojska oslobađa svoj narod 1918. uz taktove Internacionale! Ni u doba staljinskog SSSR-a Kutuzov nije tukao Napoleona uz zvuke komunističke himne! Niti je to činio Sveti Aleksandar Nevski s nemačkim krstašima nego se Ejzenštejn baš proslavio naročitom upotrebom muzike, koju je za njega pisao Prokofjev!
A to i te kako može u zemlji Srbiji, koja proizvodi i plaća ovakve brljotine. Nikako drugačije se ne može objasniti opisani pokušaj komunizacije srpske duhovne i političke baštine u Vojvodini, koja spada u naknadnu, brozoidnu autonomaško-socrealističku pamet, to jest antitezu stvarnim korenima oslobođenja srpskog naroda preko Save i Dunava, dakle i njegovoj sadašnjosti. Ne afirmaciji nego sasvim suprotno, negaciji misli i dela Svetozara Miletića! I pravi primer kako se ogromni novci namenjeni „nacionalnoj temi“ troše u sasvim suprotne svrhe.

[/restrict]