ЗЕЧЕВИЗИЈА – Покушај комунизације српске прошлости

Поводом телевизијске премијере филма Име народа

Како се суочавамо с манипулативном комунизацијом српске духовне и политичке баштине у Војводини?

Недавна телевизијска премијера филма Име народа Дарка Бајића разлог је што се поново осврћемо на овај филм и то нарочитим поводом. То дело било је замишљено као покретна панорама буђења националне свести нашег народа у Аустроугарској и националне револуције за Српску Војводину. Настао према сценарију за ТВ серију Милована Витезовића, филм Име народа посвећен је највећем борцу за слободу Срба у Аустроугарској Светозару Милетићу (1826–1901), јарком симболу српског имена и идентитета у Војводини, око чијег је харизматског лика настао култ народног вожда опеваног у песми Слава Србину, још веома популарној у нашем народу. На овом трновитом путу први савезник и саборац била је Светозару ћерка Милица (добила име по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, „Врдничкој вили“), доцније супруга Јаше Томића, наследника Милетићевих тековина, и она је у филму носилац главног тока, уз његове најближе сараднике Јована Јовановића Змаја, Полит-Десанчића и многе друге. Незаборавне слике ове панораме повезује лајтмотив поменуте народне буднице „Светозаре српски сине – ти си глава Војводине“, коју и данас свира и пева старо и младо.

[restrict]

НАКАЧЕНО ПОЛИТИЧКО ЗНАЧЕЊЕ И тако све тече до половине филма, када ову песму изненада и потпуно ван контекста замењује Интернационала Ежена Готјеа, радничка, анархистичка и међународна комунистичка химна. Као да су се уплашили од оволиког „србовања“, Бајић и његов продуцент Ристовски примењују један груби фалсификат који нема везе с мозгом. Интернационала заиста нема ништа с Милетићем и његовом идејом, нити је икада коришћена као музички амблем борбе Срба у Војводини. Историјска громада за себе, Интернационала покреће једну колосалну конотацију која се не може избећи када се постави као суплемент или контрапункт покретној слици. Ствар тада не може имати никакву другу боју осим идеолошке. Тако Милица, Јаша Томић, па и сам Светозар Милетић добијају ново, накачено, политички инструментализовано значење, што није ништа друго до произвољна, бахата ревизија историје. Национална борба Срба у Војводини никада није имала комунистички карактер да би била икако повезивана с Интернационалом. Ствар добија сасвим гротескан вид у финалу филма, када српска војска ослобађа Нови Сад 1918 (остварујући тиме Светозарев, Миличин и Јашин сан), уз клицање народа, опште одушевљење – и звуке Интернационале! Да није глупо, било би гротескно: пример историјске кривотворине, нажалост честе у српском филму последњих година. То је академик Милорад Екмечић називао „ратом против историјске науке“. Име народа није ништа друго до неуспели покушај комунизације српског наслеђа, потпуно у духу идеолошког прекрајања свега постојећег током владавине југотитоистичког наратива.
На овим странама опширно смо писали о покушају историјског фалсификата и та критика изазвала је низ одјека у јавности. То је, ваљда, утицало на власника овог филма да из телевизијске верзије, приказане 26. фебруара ове године на РТС-у, избаци Интернационалу и уместо ње у тонску подлогу уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра 1918. убаци неразговетне звуке неке друге песме, која прати иначе слабо режиран призор овог историјског догађаја. Интернационала је нестала из филма! Појела маца! Овај поступак, иначе редак у кинематографској пракси, за још гору је осуду јер доказује присуство идеолошке матрице најниже врсте: исте оне свести која је Интернационалу и угурала тамо где јој није било место. Што се грбо роди, време не исправи подсећа Валтазар Богишић тамо где маказе покушавају да „спасу ствар“, иако нас искуство историје филма учи да се нешто овакво не сме никада радити; то, наиме, повећава бруку, коју сам филм открива својом природом.

НЕ ПАЛЕ ПРИЧЕ О АУТОРСКИМ СЛОБОДАМА Уосталом, Интернационала се у овом филму јавља не једном већ равно три пута! Први пут је Милица звиждуће док ради неке фитнес вежбе у деветнаестовековном корсету, други пут је сама свира на клавиру, маестозно наглашавајући њене револуционарне моменте после жовијалног фотографисања, а пре првог вођења љубави с Јашом Томићем и трећи пут на месту где је требало да украси српски тријумф 1918, врхунац целе Светозарове борбе и жртве. Част и чест Миловану Витезовићу, али није он смислио Интернационалу у овом филму (код њега лепо стоји Коло Светозара Милетића) него неки Пешевски или сам Бајић, ђаво би их знао. Трипут поновити исти музички знак у једном филму не може бити случајно. Али одакле ова идеја у кројењу и прекрајању Имена народа? Довољно говори чињеница да је глумац Лазар Ристовски био продуцент и душа овог филма.
Познат нам је случај Краља Петра Првог истог глумца, истог продуцента и истих склоности ка ексцесном извртању историје. Да подсетимо: у реченом филму краљ Петар (Ристовски) прихвата аустроугарски ултиматум 1914. и презире рат за „опстанак српског огњишта и слободе“ (Нишка декларација), који сам води; српска војска убија ненаоружане заробљенике, што се никада није десило; краљ одвраћа своје војнике од оружаног похода преко Албаније и наговара их да се врате кући, тј. предају непријатељу; на крфској обали (где никада није био) потире сам себе и цео свој слободарски век, започет преводом Џона Стјуарта Мила, дајући за право неком каплару, који је попушио целу ову књигу! И још сличних будалаштина. Подсећања ради: сценариста Милован Витезовић јавно је тада рекао: „Ово није ни мој ни свој краљ Петар.“ А ми смо додали: „Ово је Антипетар посрнуле, друге Србије.“ И ту више не пале приче ни о каквим ауторским слободама и као неким правима нa уметничку фикцију. Никада се није појавио филм о победи Наполеона код Ватерлоа или Хитлера код Стаљинграда. То је, међутим, могуће, чак и пожељно у земљи Србији: српска војска ослобађа свој народ 1918. уз тактове Интернационале! Ни у доба стаљинског СССР-а Кутузов није тукао Наполеона уз звуке комунистичке химне! Нити је то чинио Свети Александар Невски с немачким крсташима него се Ејзенштејн баш прославио нарочитом употребом музике, коју је за њега писао Прокофјев!
А то и те како може у земљи Србији, која производи и плаћа овакве брљотине. Никако другачије се не може објаснити описани покушај комунизације српске духовне и политичке баштине у Војводини, која спада у накнадну, брозоидну аутономашко-соцреалистичку памет, то јест антитезу стварним коренима ослобођења српског народа преко Саве и Дунава, дакле и његовој садашњости. Не афирмацији него сасвим супротно, негацији мисли и дела Светозара Милетића! И прави пример како се огромни новци намењени „националној теми“ троше у сасвим супротне сврхе.

[/restrict]