SOLIDARNOST S „GLOBALNIM JUGOM“

NOVI STARI PUT KINE

Kina je danas najveća fabrika na svetu. U njoj se istim, tihim radom desetina miliona ljudi proizvodi sve: od mobilnih telefona, do automobila ili kompjutera, pa čak i robe široke potrošnje. Proizvodile su se, uzgred, i kape namenjene američkom tržištu, na kojima je pisalo: Make America great again. Da li je guru američke spoljne politike Zbignjev Bžežinski pogrešio u svojim predviđanjima?

Zbignjev Bžežinski, veliki lažni prorok američke geostrategije, nije verovao u mogućnost da Kina izraste u „vodeću pretnju po američke interese“. Njegovo kapitalno delo je Velika šahovska tabla. Svoja predviđanja o Kini, međutim, podrobno je izneo u Geostrategiji za Evroaziju, koju je objavio u časopisu Forin afers, sada već davne 1997. godine: „Iako se Kina pojavljuje kao regionalno dominantna sila, nije verovatno da će uskoro postati globalna sila. Uobičajeno mišljenje da će Kina biti sledeća globalna sila stvara paranoju izvan Kine istovremeno podstičući megalomaniju u Kini. Daleko je od sigurnog da se kineske eksplozivne stope rasta mogu održavati u naredne dve decenije. Zapravo, kontinuirani dugoročni rast po trenutnim stopama zahtevao bi neobično srećnu mešavinu nacionalnog vođstva, političkog spokoja, socijalne discipline, velikih ušteda, masivnih priliva stranih investicija i regionalne stabilnosti. Dugotrajna kombinacija svih ovih faktora je malo verovatna.“
„Malo verovatna“ opcija se ipak ostvarila. Postala je neporeciva i za Ameriku neprijatna stvarnost. Poseban problem Kine je, prema Bžežinskom, faktički neiskorenjivo siromaštvo: „Čak i ako Kina izbegne ozbiljne političke poremećaje i održi svoj ekonomski rast četvrt veka – a obe stvari su pod prilično velikim znakom pitanja – Kina bi i dalje bila relativno siromašna zemlja. Utrostručenje BDP-a ostavilo bi Kinu iza većine zemalja po dohotku po glavi stanovnika, a značajan deo njenog stanovništva bi i dalje bio siromašan. Njena pozicija u pogledu pristupa telefonima, automobilima, kompjuterima, a kamoli potrošačkoj robi, bila bi veoma niska.“

Mehanizmi projekcije

Današnja Kina se preobrazila „neobično srećnom kombinacijom“ svega navedenog, i još ponečeg, savršeno nepoznatog američkom geopolitičaru. Kina više nije siromašna zemlja. Da li iz tog razloga na Zapadu samo retko možemo naići na vesti iz ovakve, osnažene Kine? To stoji i čudnoj kontradikciji sa stanjem američke infrastrukture. Njega možemo opisati jedino kao žalosno. Većina velikih infrastrukturnih projekata u SAD trebalo je da bude zamenjena ili popravljena krajem 70-ih. Krajem 2020. Kina je uspela da iskoreni siromaštvo (u SAD broj onih koji žive ispod donjeg praga siromaštva neprestano raste). Većina infrastrukturnih projekata u Kini već je završena. To nije mali podvig za najmnogoljudniju zemlju na svetu. Razvoj u takvoj zemlji zahteva vreme, jasno i precizno planiranje, i mogućnost da se ono što je zamišljeno u Centralnom komitetu Partije, na papiru odluka i rezolucija, realizuje: strpljivim, predanim radom miliona i miliona ljudi.
Šta u takvoj situaciji preostaje Zapadu? Da prigovara i zanoveta. Da Kinu proglašava „autokratijom“ i „diktaturom“. Da poriče njen socijalistički karakter smešnom tvrdnjom da je Kina ista kao i sve ostale, zapadne zemlje. To znači: Kina je samo još jedna u nizu predatorskih zemalja, posve nalik na SAD ili Veliku Britaniju. Njen cilj je sasvim isti: da bezobzirno pljačka i otima.
Kinu danas optužuju za hegemonizam, za ekspanzionizam, za tlačenje Ujgura, za Hongkong, za aspiracije prema Tajvanu (delu sopstvene teritorije [sic]), za ometanje „slobodne plovidbe“ u Južnom kineskom moru… U psihologiji ovaj mehanizam je poznat kao projekcija: pripisivanje sopstvenih loših osobina drugome. Nije li sve pobrojano, još doskora, radio Zapad? Ne radi li to i danas? Nije li Zapad eksploatisao i bezobzirno iskorišćavao, organizovao genocid i pomor stanovništva, čak i glađu u sopstvenim kolonijama? I nije li i Kini, koja je, pre nego što je dospela u polukolonijalni položaj, proizvodila oko trideset odsto svetskog BDP-a, priredio i danas dobro upamćen „vek poniženja“?

„Čari kolonijalizma“

Za sve što danas optužuje Kinu, odgovoran je isključivo Zapad. Između ostalog, za genocid prema muslimanima. Ili je čitalac spreman da poveruje da SAD posvuda istrebljuju muslimane, dronovima i bombama, osim u Sinkjangu, gde se mržnja naprasno pretvara u ljubav, u zabrinutost nad njihovom sudbinom? Da, reč je o optuživanju Kine za sopstveno skriveno, a često i sasvim otvoreno zlo. Prosečan zapadnjak, nakljukan otrovnom propagandom, razume samo jedan motiv u spoljnoj politici. Njemu ne pada na um da je moguće biti drugačiji: da je moguće ponašati se kao Kina ili Rusija, ponašati se odgovorno i strpljivo graditi preduslove za budućnost. O britanskom kolonijalizmu mnogo toga je već poznato. Poznato je i da je Vinston Čerčil odbijao da u Indiju pošalje hranu ublažavajući posledice gladi koju je izazvala Britanija, pošto se „Indijci razmnožavaju kao zečevi“. Posle je takva surovost pripisivana Rusima u odnosu na Ukrajince: patentiran je „holodomor“, navodni genocid nad Ukrajincima počinjen „od strane Rusa“, izgladnjivanjem. Manje je poznata stvarna surovost belgijskog kolonijalizma, koju, na primer, rečito predstavlja jedna fotografija iz 1904. godine: osakaćenog oca iz Konga, koji bez reči gleda u odsečene delove svoje petogodišnje kćerke, ubijene zbog toga što je sakupila premalo kaučuka.
„Istoričar Mohtar Lubis“, čitamo u zborniku Suočavanje Evrope sa njenom kolonijalnom prošlošću (u izdanju Instituta za evropske studije u Beogradu; priredio Rajko Petrović), „objašnjava da su Holanđani“ – još jedan smeran i civilizovan narod – „vođeni pohlepom u Indoneziju doneli uništenje i smrt svemu što im se nađe na putu ’kao da su zaposednuti’, do krajnjih granica ignorišući indonežansku kulturu, dostojanstvo i osećaj za čast“.

Tamne mrlje iz sopstvene prošlosti

Švedska i Danska danas su poznate kao primer civilizovanih zemalja. U Švedskoj smatraju da oni nude model koji treba samo slediti i da je Švedska „uzor humanitarne supersile u svetu“ – i da su oni pozvani da drugima drže lekcije. Takozvani nordijski kolonijalizam nije uvek bio ovako „human“ ni „tolerantan“. Na primer, „dansko-norveška država imala je svoje gradove-utvrđenja na Zlatnoj obali Afrike i tamo aktivno trgovala robljem. Robovi koji bi se pobunili neretko su završavali zatvoreni u male gvozdene kaveze i ostavljani da umru na usijanom suncu“.
To su samo neki od „uspeha“ evropskog kolonijalizma u „pronošenju civilizacije“, čiji je uzlet trajao duže od tri stotine godina. „Razmere mnogih zločina počinjenih u Africi, Latinskoj Americi i Aziji nikada neće biti do kraja dokučene,“ smatra Rajko Petrović, „a katastrofalne posledice politika metropola nekadašnje kolonije i danas osećaju i pitanje je da li će se ikada oporaviti.“
Šta je, međutim, s američkim kolonijalizmom? Ako je okrutni i nečovečni sistem britanskog kolonijalizma inspirisao Hitlera i naciste da se prema „podrasama“ ophode kao prema gamadi, šta možemo reći za američki (neo)kolonijalizam, osim da je zakonito čedo evropskog i britanskog? SAD su, samo posle Drugog svetskog rata – a reč je o „svetlom periodu u ljudskoj istoriji“, u kome je „Amerika prednjačila oslobađajući narode“ – počinila faktički beskrajan niz vojnih intervencija i nezakonitih okupacija zemalja. Samo na Bliskom i Srednjem istoku, Sjedinjene Države su pobile i raselile na milione ljudi, preuzimajući punu odgovornost i za „migrantsku krizu“, koja danas potresa Evropu.
Jedna od manje bitnih posledica toga je i današnja „kultura otkazivanja“ – „kultura“ u kojoj se Zapad suočava s „odbacivanjem“ mnogih rasizmom inspirisanih velikana, poput Sesila Roudsa ili već pomenutog Vinstona Čerčila. Po ovom prvom, za koga su Angloamerikanci bili „prva rasa sveta“, jedna studentska stipendija i dalje ponosno nosi ime.
Sve u svemu: „Sveukupno gledano, može se reći da se naslednice nekadašnjih evropskih kolonijalnih sila nikada do kraja nisu suočile sa ’tamnim mrljama’ svoje prošlosti“ (R. Petrović).

I Sloveni su „obojeni“

Onima koji će na sve navedeno odmahnuti rukom, pozivajući se na svoje ponosno pripadanje „beloj privilegovanoj“ ili „judeohrišćanskoj civilizaciji“, i na nužnost „odbrane Zapada“, kojem navodno i sami pripadamo, treba reći da je istina upravo obrnuta: Sloveni i Srbi su, naprotiv, bili vekovne žrtve istog tog zapadnog rasizma i kolonijalizma. Prema zvaničnoj klasifikaciji „bele Amerike“ koja je još na snazi, Sloveni, bez izuzetka, ne spadaju u „belce“ već u „obojene“. „Iako je i srpski narod bio žrtva svojevrsne kolonizacije (na primer, austrougarske u Bosni i Hercegovini)“, zaključuje Rajko Petrović, „domaća nauka i struka od raspada bivše Jugoslavije i propasti ideje Pokreta nesvrstanih do danas se gotovo u potpunosti udaljila od date tematike.“ I nije bio žrtva samo u Bosni i Hercegovini: ako je Zapad danas bogat i „civilizovan“, to je zato što se, kako je zapisao Miroslav Krleža, „tovio (i) našom krvlju“.
Vratimo se, još jednom, Kini, koju zapadni mediji složno optužuju da teži hegemoniji, i da je ona iste vrste kao i ona zapadna. „’Mali kormilar’ Deng Sjaoping jednom je primetio: ’Trenutno, mi smo još relativno siromašna zemlja. Za nas je nemoguće da preduzmemo mnoge međunarodne proleterske obaveze, i zato naši doprinosi i dalje ostaju mali. Međutim, jednom kada ostvarimo ’četiri modernizacije’ i kada se nacionalna ekonomija uveća, naš doprinos čovečanstvu, a posebno Trećem svetu, biće veći. Kao socijalistička zemlja, Kina će uvek pripadati Trećem svetu i nikada neće težiti hegemoniji’.“
Treći svet, to je danas „Globalni Jug“, objašnjava Pepe Eskobar: „Globalni Jug je u suštini Pokret nesvrstanih na steroidima, kao duh Bandunga iz 1955. godine remiksovan u evroazijskom veku.“

Mit o solidarnosti globalista s Kinom

Može li se Zapad odupreti snažnoj plimi antiimperijalizma, koja se podiže od Evroazije sve do Afrike i Južne Amerike, kako bi svet opet ostao isti kakav je bio – s jednim, moćnim ali „neophodnim hegemonom“ na čelu, kakvog su predstavljale SAD?
Jer Kina, ponovimo to, nije ni imperijalistička sila, ma šta o tome mislili sa suprotne strane. „Da, Kina je iskoristila mogućnosti koje nudi globalizacija da ojača ekonomiju svog društva“, piše ruski politikolog Aleksandar Dugin. „Ali Kina nije prihvatila sam duh globalizma, liberalizma, individualizma i nominalizma globalističke ideologije. Kina je od Zapada uzela samo ono što ga je ojačalo, ali odbacila je ono što bi ga učinilo slabijim.“
Zapravo, Kina ostaje ono što je oduvek i bila, uprkos svim promenama, a jedna od tih „promena“ je njena solidarnost sa zemljama „Globalnog Juga“, svest da nema ništa zajedničko s kolonijalističkim Zapadom. Uzajamne simpatije sa Zapadom su izostale. Kina je bila i ostala „tradicionalno društvo sa hiljadama godina istorije i stabilnim identitetom. I očigledno namerava da takva ostane i u budućnosti. To je posebno jasno u politici trenutnog kineskog lidera Si Đinpinga. Spreman je na taktičke kompromise sa Zapadom, ali strogo se stara o tome da suverenitet i nezavisnost Kine samo rastu i jačaju“.
Potrebno je, međutim, razvejati još jedan mit, a to je mit „da su globalisti i Bajden solidarni s Kinom“: „Da, Tramp se na to oslanjao i Benon je to rekao, ali ovo je rezultat uskog geopolitičkog horizonta i dubokog nerazumevanja suštine kineske civilizacije. Kina će slediti svoju liniju i jačati multipolarne strukture. U stvari, Kina je najvažniji pol ’Velikog buđenja’, tačka koja će postati jasna ako za polaznu osnovu uzmemo potrebu za internacionalizacijom naroda. Kina je narod s izrazitim kolektivnim identitetom. Kineski individualizam uopšte ne postoji, a ako postoji, to je kulturna anomalija. Kineska civilizacija je trijumf klana, naroda, poretka i strukture nad svakom individualnošću.“

Godina Metalnog vola

Osnovna greška Stiva Benona i čitavog trampizma, čiji je on bio ideolog, jeste „uski (i preuski) geopolitički horizont“, u kome je svet nepremostivo podeljen na „judeohrišćansku civilizaciju“ i na „ostatak“. Ali svet nije jedan, on je multipolaran, s različitim vektorima, kakve predstavljaju različite tradicije. Neprijatelji „Zapada“ zato ne mogu biti ni Kina, ni islam, niti „Zapad“ može biti „katehon“, „onaj koji zadržava“: ako je Zapadu potrebna odbrana, potrebna mu je odbrana od njega samog.
Za razliku od Genona, koji Istok strogo definiše kao pol duhovnosti pred Zapadom koji je tu duhovnost izgubio, Benon ostaje (i) u tome, nažalost, samo uzorni učenik Bžežinskog i Henrija Kisindžera. To je pogrešno shvaćen „tradicionalizam“, najdublja tačka nesporazuma, krivog srastanja.
Odnosno, prema rečima P. Eskobara: „Hladnoratovski ratnik dr Zbig očigledno nije bio taoistički monah – tako da nikada nije mogao napustiti sebe da bi ušao u Tao, najtajniju od svih misterija.“
Događaji su stalno preticali ovog „velikog arhitektu“, koji je karijeru počeo operacijom razbijanja Jugoslavije. Potom je postao strateg „napredovanja u Evroaziju“. Ali ono što je sagradio bilo je osuđeno na pad: „nije izdržalo probu vremena“. Nije nadživelo ni svog učitelja, poklonika neokolonijalizma i beskonačnih vojnih intervencija. Možda je šteta što je sad pokojnik, što je umro gledajući kako se njegovo delo ruši, uopšte to i ne shvatajući.
„Da je bio živ, da bude svedok svanuća Godine metalnog vola (2021. godina prema kineskom horoskopu), možda bi primetio kako Kina, proširujući Dengove uvide, defakto primenjuje praktične lekcije proistekle iz taoističke korelativne kosmologije: život kao sistem interaktivnih suprotnosti, međusobnog prožimanja u stalnim promenama i evoluciji, kretanja u ciklusima i petljama povratnih informacija, koje je uvek teško matematički precizno predvideti.“ Istorija se ne odvija nimalo pravolinijski. Jedan praktični primer jeste primer istovremenog otvaranja i zatvaranja, dijalektički pristup nove razvojne strategije ’dvostruke cirkulacije’ Pekinga“, koji se oslanja, u isto vreme, „na povećanje domaće potrošnje s jedne i spoljne politike i investicija (Novi putevi svile) s druge strane“ (P. Eskobar).
Ili možda ne bi, jer je ni Zbig ni Benon nisu „taoistički monasi“, već samo tribuni, glasnogovornici, „lobisti iza kulisa“, ispunjeni nerazumevanjem i mržnjom.